Na vrhuncu zaraze virusom Covid-19, 30. aprila, Vlada Srbije objavila je da su virusom zaražene 574 osobe koje žive u ustanovama socijalne zaštite, uključujući ustanove za osobe s invaliditetom. Noviji podaci ukazuju na pad broja zaraženih, na 119, 25. maja.
Vlada Srbije zaslužuje pohvale zbog svakodnevnog objavljivanja podataka. Međutim, ti podaci ne pružaju jasne informacije o ukupnom broju zaraženih i preminulih u ustanovama od početka pandemije. Brojke koje su do sada objavljene ostavljaju brojne nejasnoće, uključujući i koliko je bilo smrtnih slučajeva od 574 zaraženih, koliko je zabeleženo 30. aprila?
Od početka aprila sam pozivala Vladu Srbije da objavljuje jasnije i detaljnije podatke. Slala sam pisma i imejlove i uputila brojne pozive Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstvu zdravlja i Institutu za javno zdravlje.
U vreme pisanja ovog članka jedini odgovor stigao je iz Ministarstva za rad, 6. maja, u kome se navodi samo sledeće: „Podaci koje ste zahtevali će biti objavljeni na vebsajtu [ministarstva] odmah po završetku vanrednog stanja.” Vlasti su tog istog dana ukinuli vanredno stanje, međutim, podaci o smrtnim slučajevima u ustanovama još uvijek nisu dostupni javnosti.
Važan deo reakcije na pandemiju virusa Covid-19 je jasno razumevanje obima i okolnosti broja zaraženih i smrtnih slučajeva. Prikupljanje tih podataka neophodno je kako bi uticali na politiku vlade, donošenje odluka i pružanju usluga. Njihovo objavljivanje pomaže da šira javnost razume uticaj izbijanja pandemije na ustanove socijalne zaštite.
Pandemija Covid-19 dodatno je ukazala na mnoge rizike koje život u ustanovi nosi. Dokazi širom sveta potvrđuju da se Covid-19 brzo širi, a osobe koje žive u blizini drugih ljudi, u zatvorenom prostoru, naročito su podložne riziku od zaraze.
Medijski izveštaji o broju zaraženih i smrtnih slučajeva usled virusa Covid-19 u rezidencijalnim ustanovama pojavili su se u Britaniji, Francuskoj, Italiji, Rusiji, i mnogim drugim zemljama. Osobe s određenim vrstama invaliditeta, poput onih koje utiču na respiratorni kapacitet, kao i starije osobe, pod većim su rizikom od teških oboljenja i smrti usled zaraze virusom Covid-19.
Na osnovu podataka Vlade Srbije, više of 23,000 osoba s invaliditetom i starijih osoba u Srbiji je zatvoreno u državnim i privatnim ustanovama. Pojedine osobe s invaliditetom u njima su provele čitav život.
Tokom 2015. i 2017. godine posetila sam brojne ustanove za osobe s invaliditetom u Srbiji. U jednoj od njih sam videla i do 17 dece i odraslih s invaliditetom koji svi zajedno žive u jednoj sobi, u kojoj provode većinu svog vremena. Često su morali da dele odeću. Neke osobe s invaliditetom sa visokom potrebom za podrškom i medicinskom negom bile su ograničene na boravak u prepunim odeljenima koja su retko napuštale, čak i da bi izašle na svež vazduh. Ovim ustanovama je nedostajao nezavisan i periodičan monitoring kojim bi se obezbedilo da deca i odrasle osobe s invaliditetom koji u njima žive budu zaštićeni od zlostavljanja i zanemarivanja. Ove nalaze i druge ozbiljne razloge za zabrinutost, uključujući zanemarivanje i neadekvatno korišćenje lekova, objavili smo u izveštaju 2016. godine.
Nakon prvih zabeleženih slučajeva zaraze virusom Covid-19 u Srbiji, u martu, vlada je najavila mere za zaštitu osoba koje žive u ustanovama. Naložen je hitno upućivanje zaraženih osoba na lečenje u zdravstvene ustanove. Mere su podrazumevale i izolaciju osoba unutar ustanova sa potvrđenim slučajevima virusa Covid-19, kao i privremenu zabranu poseta i kretanja kretanja.
Iako ograničavanje poseta predstavlja legitimnu meru ograničavanja rizika od zaraze, koja je primenjena u mnogim zemljama, ona znači i da postoji manje očiju koje mogu prepoznati slučajeve kršenja prava i zanemarivanja koje sam zabeležila. U situaciji u kojoj članovi porodice ili osobe zadužene za nadzor ne mogu da steknu uvid iz prve ruke, jasni i razumljivi vladini podaci i informacije o broju zaraženih i preminulih, kao i o merama za kontrolisanje zaraze i sprečavanje smrtnih slučajeva, pomogli bi pri rasvetljavanju situacije unutar ustanova. Takođe, objavljivanje podataka bi doprinelo uspostavljanju poverenja u to da nema šta da se krije od javnosti.
Objavljivanje takvih informacija predstavljalo bi konkretnu demonstraciju posvećenosti Srbije zaštiti prava osoba s invaliditetom, od najmlađih do najstarijih. Takođe, time bi se garantovala i odgovornost za sve greške koje su mogle dovesti do zaraze ili smrtnih slučajeva koji su mogli biti izbegnuti. To bi i učinilo vidljivijom potrebu izmeštanja osoba s invaliditetom iz ustanova i njihovog nezavisnog života u zajednici, kao i značaj ulaganja u usluge u zajednici u cilju podrške i osnaživanja osoba s invaliditetom.
Znamo da je to moguće, a neki koraci mogu biti preduzeti čak i u vreme krize. Na primer, građani Moskve su tokom proteklih meseci otvorili svoje domove za osobe s invaliditetom koje žive u državnim ustanovama, kako bi bili zaštićeni od zaraze virusom Covid-19. Ustanove su korisnicima pomogle da se smeste na novim lokacijama, a porodicama koje su ih primile telefonskim putem pruža redovnu podršku i informacije.
Izmeštanje osoba s invaliditetom iz ustanova može se obaviti bezbedno, čak i tokom pandemije Covid-19. Za to je, međutim, neophodna politička volja.
