Odmeravanje dokaza

Lekcije iz sudskog procesa protiv Slobodana Miloševića

Saetak

Hapenje i predaja Slobodana Miloevića Međunarodnom krivičnom tribunalu za ratne zločine počinjene na prostoru bive Jugoslavije (ICTY) predstavljali su ključni trenutak u međunarodnoj pravdi. Bio je to događaj za koji su mnogi smatrali da se nikada neće dogoditi. Za sobom je povukao i velike nade i puno kontroverzi na Balkanu i ire. Miloevićeva smrt 11. marta 2006. godine bio je nesretan kraj sudskog procesa veka. Njom su rtve uasnih zločina počinjenih na prostoru bive Jugoslavije lieni sudske presude nakon najopsenijeg postupka koji se vodio posle tamonjih sukoba. Osim toga, iako su četvorogodinji postupak i Miloevićevo ponaanje u sudnici, koje je često bilo sračunato na efekat, već pokrenuli pitanja i zabrinutost u pogledu samog toka sudskog procesa, njegova smrt je izazvala kritike na račun efikasnosti i odrivosti takvih sudskih procesa. Na kritike su mnogi gledali kao na korak nazad u postizanju pravde pred međunarodnim krivičnim sudom.

Iako su Miloevićeva smrt i nepostojanje presude rtve liili konačne presude, time se ne bi smelo umanjiti sve ono to je postignuto u tom postupku. Kao prvi postupak u kojem se pred Međunarodnim krivičnim sudom pojavio jedan bivi predsednik, suđenje Miloeviću označilo je kraj ere u kojoj je funkcija efa drave značila uivanje imuniteta od krivičnog gonjenja. Od tada su licu pravde privedeni i drugi bivi efovi drave, među njima Sadam Husein i Čarls Tejlor. Takođe, iako dug sudskih proces nije okončan donoenjem presude, informacije koje su predstavljene tokom suđenja bitne su same po sebi.

Human Rights Watch (Hjuman rajts voč) je pregledao deo dokaznog materijala koji je izveden u toku suđenja Miloeviću. Verujemo da ti dokazi treba da utiču na način na koji će buduće generacije shvatiti istoriju regiona i kako su se sukobi dogodili: s obzirom da nije uspostavljena nijedna komisija za istinu i pomirenje koja bi sagledala sve događaje u regionu, suđenje Miloeviću je bilo jedno od malobrojnih mesta na kojem su se prikupili dokazi o sukobima. Činjenica da je Miloević tokom unakrsnog ispitivanja imao priliku da ispita dokaze optube povećava njihovu vrednost kao istorijskog zapisa. Dokazi će takođe biti korisni i u toku drugih sudskih postupaka pred ICTY.

Sudski postupak u kojem su od Vlade Srbije traeni materijali koje je ona do tada skrivala otkrio je do tada nepoznate činjenice. Prateći suđenje koje je bilo otvoreno za javnost, upućeni svedoci-saradnici su se sami javljali i po prvi put su i neki drugi, novi materijali ugledali svetlo dana, među njima i video snimak na kome su prikazani pripadnici zloglasnih korpiona kako ubijaju mukarce, odrasle i mlade, iz Srebrenice. Prikazivanje video snimka je proizvelo veliku diskusiju u Srbiji, prisiljavajući građane da se suoče sa zločinima koje su do tada poricali.

Na irem planu, suđenje Miloeviću je bio prvi proces pred ICTY u kojem su izvedeni dokazi u vezi sa sva tri rata: u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini[1] i na Kosovu. Verovatno će to biti i jedino suđenje pred Tribunalom u kojem je detaljno sagledana uloga Beograda u Bosni i u Hrvatskoj. Iako se generalno pretpostavljalo da je Srbija pomagala srpske vojnike u sukobima u Hrvatskoj i u Bosni, veličina podrke i mehanizmi putem kojih je ona pruana nisu bili poznati sve do suđenja Miloeviću. Veći deo učeća Beograda u sukobima je namerno dran u tajnosti.

Suđenje Miloeviću otvorilo je vrata tim dravnim tajnama. Dokazi koji su izvedeni u toku postupka pokazali su kako je rat finansiran iz Beograda i Savezne Republike Jugoslavije; kako su obezbeđivani naoruanje i materijalna pomoć hrvatskim i bosanskim Srbima; te administrativne i kadrovske strukture uspostavljene u nameri da pomau vojsci hrvatskih i vojsci bosanskih Srba. Ukratko, suđenje je pokazalo kako je Beograd omogućio da se rat dogodi. Kao to je jedan bivi visoki slubenik Ujedinjenih nacija (UN) rekao u svome svedočenju, Oni (Srbi) su se gotovo u potpunosti oslanjali na podrku koju su dobijali iz Srbije, od oficirskog kadra, obavetajnih podataka, plata, tekog naoruanja, protivvazdunih aranmana. Da je Beograd odlučio samo da znatnije ograniči tu podrku, mislim da bi opsada Sarajeva bila okončana, a mir bio uspostavljen neto ranije, umesto to su se morali vojnim putem saterati u slabiju poziciju.[2]

Osim to je suđenje Miloeviću pomoglo da se odredi način na koji će buduće generacije ocenjivati ratove na Balkanu hiljadu devetsto devedesetih godina, te ulogu Srbije i SRJ u tim deavanjima, ono nudi i vane lekcije iz procesnog prava za tako vane sudske postupke. Kao prvo suđenje efu drave na osnovu optubi koje se odnose na tri sukoba koja su se desila gotovo u istoj deceniji, ono je predstavljalo do tada neviđeni izazov za ICTY. Utvrđivanje krivice visokog zvaničnika koji se nije nalazio fizički u blizini velikog broja mesta zločina i utvrđivanje lanca komandovanja pod okolnostima u kojima nije postojao zakonski autoritet vrlo je teko i zahteva puno vremena. Veličina predmeta uslovljavala je obim materijala koji su sudu trebali biti predstavljeni.

Kritičari načina na koji je suđenje vođeno fokusirali su se posebno na dva pitanja: na duinu suđenja (posebno na irinu optunice), i na mogućnost koja je data Miloeviću da sm zastupa svoju odbranu. U drugom delu ovog izvetaja razmatrana su ova i druga proceduralna pitanja koja su uticala na sudskih postupak. Vano je da domaći i međunarodni sudovi i tuioci iz sudskog postupka protiv Miloevića izvuku lekcije u pogledu vođenja predmeta ubuduće. Na osnovu naeg istraivanja, Human Rights Watch veruje da, između ostalog, sledeće lekcije vredi uzeti u razmatranje:

  • Optube navedene bilo u optunici ili u nalogu za hapenje treba da odraavaju najtee oblike zločina za koje se tvrdi da ih je optueni počinio;
  • Kada postoji dovoljna veza među zločinima, Human Rights Watch smatra da vođenje jedinstvenog postupka za seriju zločina koje je počinio optueni koji je bio visoko rangiran u vlasti ima prednost, osim razloga pravosudne ekonomičnosti, i u smislu predstavljanja kompletne slike celokupne uloge osuđenog u činjenju kaznenih dela;
  • Da bi krivično gonjenje u kompleksnim i tekim predmetima bilo efikasno, potreban je period pre suđenja kako bi se svi dokazi mogli staviti na uvid odbrani, svi dokazi optube preveli, kao i da bi i optuba i odbrana mogli da se pripreme u potpunosti.Ako se radi o predmetu koji izaziva veliki publicitet i postoji pritisak javnosti da suđenje počne pre nego to je sve spremno za suđenje, sud treba da se odupre takvom pritisku i preduzme korake kako bi javnosti objasnio konačnu prednost i potrebu da suđenje ne počne pre nego to je sve spremno.
  • Pravo optuenog da zastupa sm svoju odbranu treba da podrazmeva uslove da je optueni u stanju da ispuni ulogu zastupnika odbrane i da redovno prisustvuje svim sasluanjima.
  • Kada optueni zastupa svoju odbranu, imenovanje zastupnika odbrane koji ima ulogu prijatelja suda predstavlja adekvatan način na koji će se osigurati zatita prava optuenog. U pravno i činjenično kompleksnim predmetima vano je da postoje advokati koji su u stanju da se brinu o tehničkim pitanjima koja optueni koji sm zastupa svoju odbranu moda nije u stanju da rei. Cilj ovoga je da se osigura pravično suđenje.
  • Strategija tuilatva mora osigurati da u toku suđenja optuenog koji je imao visoko rangiranu poziciju dokaz o kriminalnoj komandnoj strukturi dobije adekvatan fokus i resurse u toku suđenja, pri čemu će se balansirati potreba za izvođenjem dokaza prikupljenih na mestima izvrenja zločina. To će zahtevati teke odluke i precizno pripremljen predmet.
  • Suđenja optuenima koji su bili nosioci visokih funkcija vana su zbog dokumentovanja događaja i stvaranja istorijske građe. Efikasno krivično gonjenje u takvom predmetu biće značajan faktor koji će odrediti kvalitet takve građe.
  • Sve čeće korićenje pisanog materijala u svrhu dokazivanja predstavljalo je bitnu promenu koja je uvedena u toku suđenja Miloeviću. Kada se koristi izjava data u pisanoj formi umesto direktnog sasluanja, kopije treba da su pravovremeno stavljene na raspolaganje javnosti kako bi javnost bila u mogućnosti da prati izjavu svedoka.
  • Određivanje striktnih rokova moe biti stimulans za efikasno izvođenje dokaza i predstavlja pravično postupanje prema odbrani, a istovremeno omogućava napredovanje suđenja.
  • Svi sudski organi trebaju da imaju na umu koliko je značajno da postupak pred sudom bude smislen zajednicama koje su najveće rtve počinjenih zločina.

Uvod

Predaja Slobodana Miloevića Međunarodnom krivičnom tribunalu za ratne zločine počinjene na prostoru bive Jugoslavije (ICTY) predstavljala je ključni trenutak za pravdu. Bio je to događaj za koji su mnogi smatrali da se nikada neće dogoditi. Mogućnost da se Miloeviću, bivem efu drave, sudi za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti dovela je do ogromnih očekivanja. Njegovo suđenje ubrzo nakon toga takođe je proizvelo mnoge kontroverze u Srbiji iz koje Miloević dolazi, i ire.

Smrću Slobodana Miloevića 11. marta 2006. godine, neto pre zavretka postupka izvođenja dokaza odbrane, okončano je 'suđenje veka', a ogroman broj rtava lien je konačne presude koja je trebala da bude donesena u najsveobuhvatnijem suđenju u vezi s događanjima u regionu. Četvorogodinji postupak i često dramatično ponaanje Miloevića u sudnici kako bi proizveo efekat izazivali su zabrinutost i pitanja u vezi sa tokom suđenja; njegova smrt, nakon velikih očekivanja stvorenih njegovim hapenjem, izazvala je rundu kritika na račun efikasnosti i odrivosti ovakvih suđenja.[3] Mnogi su kritike videli kao korak unazad u ostvarivanju prava putem međunarodnog suda za ratne zločine.

Ono to se često previđa u toj argumentaciji u vezi sa vođenjem čitavog postupka je ogromna količina dokaznog materijala koji je izveden pred sudom, a koji je, u najmanju ruku bacio novo i vano svetlo na način vođenja oruanih sukoba. Human Rights Watch veruje da izvedeni dokazi treba da pomognu u oblikovanju pogleda sadanjih i budućih generacija na ratove, posebno na ulogu koju je Srbija imala u svim ratovima. Suđenje Slobodanu Miloeviću takođe je utrlo put u tome to se Tribunal suočio sa pravnim i praktičnim pitanjima sa kojima se nijedan međunarodni sud nije susretao do tada.Miloević je bio prvi bivi ef drave kojem se sudilo za ratne zločine i povrede međunarodnog humanitarnog prava, to je samo po sebi vaan presedan. Od tada su Sadam Husein i Čarls Tejlor, bivi predsjednik Liberije, takođe uhapeni i suočili se sa optubama za zločine koji su se dogodili pod njihovim budnim okom. Belgija je takođe izdala nalog za hapenje Hisenea Habrea, biveg predsednika drave Čad. Formiranjem Međunarodnog krivičnog tribunala nijedan vladin zvaničnik nije iznad zakona na osnovu svoje funkcije. Prola su vremena kada je funkcija efa drave značila imunitet od krivičnog gonjenja.

Slediće jo vie suđenja koja će biti jednako vana, a oni koji su uključeni u te postupke mogu naučiti iz iskustva iz suđenja Miloeviću i pozitivnog i negativnog. Prvostepeno veće u ovom predmetu suočilo se sa nekoliko novina, među kojima nije najmanje vana ona koja je zahtevala upravljanje Miloevićem koji je imao jaku ličnost i insistirao na tome da sm zastupa svoju odbranu. Način na koji je sud postupao u takvim slučajevima i kako je optuba pripremila predmet koji obuhvata tri ratna sukoba kroz gotovo čitavu deceniju prua korisne lekcije za pripremu optunica i vođenje sličnih postupaka ubuduće.

U ovom izvetaju se analiziraju i dokazni i procesni aspekti suđenja Miloeviću. U prvom delu izvetaja analizirani su neki vani dokazni materijali koji su izvedeni tokom postupka, s tim da nije izvučen nijedan zaključak u vezi sa Miloevićevom krivnjom ili nevinoću. Human Rights Watch nije izvrio iscrpan pregled dokaznog materijala niti smo bili u stanju pregledati zapečaćeni materijal. Međutim, nastojali smo da naglasimo neke dokaze izvedene u toku postupka koji se odnose na način na koji su Savezna Republika Jugoslavija i Srbija pruali materijalnu, finansijsku i administrativnu podrku Srbima u Bosni i u Hrvatskoj.

U drugom delu predstavljena su neka procesna pitanja, uključujući i duinu i vođenje sudskog postupka. Cilj nam je bio da izvučemo lekcije koje bi mogle biti korisne u drugim predmetima.

U pripremi ovog izvetaja, Human Rights Watch je razgovarao sa nekoliko desetina osoba koje su bile uključene u proces suđenja, među njima sa tuiocima, advokatima, osobljem iz Kancelarije registrara, kao i pripadnicima tribunalovog programa za komunkaciju sa javnoću (u daljem tekstu: Outreach programa tribunala). Osim toga, razgovarali smo i sa nekoliko novinara koji su godinama direktno pratili suđenje. Na osnovu tih intervjua počeli smo sa analizom transkripata i odluka koje smo nali na internet stranici tribunala. Analiza transkripata nam je omogućila da napravimo dugu listu dokaza i izjava svedoka koje smo kasnije analizirali. Na na zahtev tuilatvo tribunala nam je dostavilo dokaze koje smo traili, i svi su dostupni javnosti. Nai zaključci, i oni koji se odnose na dokaze i na sudski postupak, izvučeni su na osnovu intervjua i pregleda dokaznog materijala.

Istorijat

Slobodan Miloević je bio predsednik Republike Srbije (tada Socijalističke Republike Srbije) od 8. maja 1989. godine do jula 1997. godine, kada je izabran na funkciju predsednika Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Miloević je bio predsednik SRJ do 6. oktobra 2000. godine, kada se povukao posle izbornog poraza i masovnih demonstracija u Beogradu. Kao predsednik, Miloević je bio najmoćnija osoba u Srbiji u toku raspada Jugoslavije i tokom sukoba koji su iz toga proistekli.

Nasilje u regionu počelo je 1990. godine. Srbi u Hrvatskoj su formirali nacionalističku Srpsku demokratsku stranku koja je zagovarala autonomiju a kasnije i secesiju preteno srpskih područja u Hrvatskoj, uključujući i takozvanu Krajinu.Krajem 1990. godine hrvatski Srbi u Kninu, najvećem gradu u Krajini, proglasili su svoju nezavisnost od Hrvatske. Sukobi između Srba i hrvatske policije počeli su u proleće 1991. godine kada su hrvatski Srbi pokuavali da učvrste svoju vlast u nekoliko područja sa znatnim brojem srpskih stanovnika.

Hrvatska i Slovenija su proglasile nezavisnost 25. juna 1991. godine. Iako je savezno predsednivo Jugoslavije kasnije pristalo da povuče Jugoslovensku armiju (JNA) iz Slovenije (u kojoj gotovo da i nije bilo Srba) i da prihvati otcepljenje Slovenije, ono nije na isti način postupilo i sa Hrvatskom, koja je imala znatan broj srpskog stanovnitva. Tokom čitave 1991. godine JNA i Ministarstvo unutranjih poslova Srbije pomagali su Srbima u raznim delovima Hrvatske, uglavnom onima u Krajini i u istočnoj i zapadnoj Slavoniji. Savet bezbednosti je 25. septembra 2001. godine doneo Rezoluciju broj 713 kojom je uveden opti, totalan embargo na dostavu naoruanja i vojne opreme Jugoslaviji.[4] Znatna područja Hrvatske dola su pod srpsku kontrolu nakon akcija srpskih vojnika, dobrovoljaca i policije izvedenih uz podrku JNA. U područjima koja su bila pod srpskom okupacijom nesrpsko stanovnitvo je sistematski proterivano, ubijano ili podvrgavano delima nasilja i progona. Nakon tromesečne opsade Vukovara, taj grad je pao u ruke srpskih snaga. Sporazum o prekidu vatre je postignut u enevi, nakon čega su područja pod srpskom okupacijom postala područja pod zatitom Ujedinjenih nacija.[5] Područja koja su zauzeli Srbi u Krajini i zapadnoj Slavoniji je Hrvatska vojska povratila 1995. godine u toku dve vojne ofanzive u kojima je dolo do rasprostranjenih povreda prava srpskih civila (među njima je bilo i ubistava i okrutnog postupanja), to je bio deo operacije etničkog čićenja.[6] Istočna Slavonija je iz srpske kontrole predata u ruke UN-a u januaru 1996. godine. U januaru 1998. godine je Hrvatska povratila puni suverenitet nad tom teritorijom.

U međuvremenu su se Srbi u Bosni i Hercegovini počeli organizovati kako je verovatnoća da će se i ta republika izdvojiti iz Jugoslavije postajala sve očiglednija. Od septembra do kraja decembra 1991. godine bosanski Srbi u područjima sa srpskom većinom počeli su formirati srpske autonomne oblasti (SAO). To je kulminiralo plebiscitom bosanskih Srba u novembru 1991. godine na kojem je velika većina bosanskih Srba glasala za ostanak u Jugoslaviji ili za stvaranje samostalne srpske drave. Skuptina srpskog naroda Bosne i Hercegovine usvojila je 9. januara 1992. godine deklaraciju o proglaenju Srpske Republike Bosne i Hercegovine, koja je obuhvatala teritorije srpskih autonomnih oblasti i okruga i drugih srpskih etničkih identiteta u Bosni i Hercegovini, uključujući i područja u kojima su Srbi ostali u manjini zbog genocida koji je nad njima počinjen u Drugom svetskom ratu.

Krajem februara i početkom marta 1992. godine u Bosni i Hercegovini je odran referendum o nezavisnosti, na kojem se većina građana odlučila za nezavisnost i odvajanje od Jugoslavije. Bosanski Srbi su bojkotovali referendum. Već od aprila srpske snage su preuzele kontrolu nad velikim područjem Bosne i Hercegovine, proterale nesrpsko stanovnitvo i podvrgavale ih sistematskim delima nasilja i progona[7]. I ne-Srbi su nad Srbima u Bosni takođe počinili dela koja su bila u suprotnosti sa međunarodnim humanitarnim pravom. Počiniteljima se sudi pred ICTY.[8]

Sukob je konačno zaustavljen 1995. godine nakon vazdunih udara NATO snaga protiv snaga bosanskih Srba i postizanja Mirovnog sporazuma uz posredovanje Sjedinjenih Američkih Drava (koji se popularno naziva Dejtonskim mirovnim sporazumom po američkom gradu Daytonu u kojem su se pregovori odvijali). Sporazumom je uspostavljena celovita drava Bosna i Hercegovina sa dva entiteta Federacija, sa preteno muslimanskim i hrvatskim stanovnitvom, i Republika Srpska.

Dok se Jugoslavija raspadala, tenzije su rasle i na Kosovu.Nakon to je autonomija Kosova ukinuta 1989. godine, albansko vođstvo na Kosovu je pokrenulo nenasilni građanski otpor i formiralo paralelne institucije u oblasti zdravstvene zatite i obrazovanja. To je urađeno kao reakcija na otputanje na hiljade Albanaca sa posla, i na sve veće nasilje od strane policije protiv kosovskih Albanaca. Sredinom 1990. godina kosovski Albanci su organizovali grupu poznatu kao Oslobodilačka vojska Kosova (UČK) koja je zagovarala oruanu pobunu i nasilni otpor srbijanskim vlastima. UCK je počela da vri napade pre svega na policijske snage sredinom 1996. godine, a srbijanske snage su odgovarale snanim delovanjem protiv osumnjičenih baza UČK na Kosovu i onih koji su te snage podravali.

Sukobi su se intenzivirali 1998. godine. Iako su zabrinuti međunarodni akteri intervenisali diplomatskim putem i uvođenjem misije monitoringa[9], nasilje nad kosovskim Albancima je nastavljeno. U okviru tih akcija savezne i srbijanske snage su pokrenule operacije unitavanja preteno albanskih sela za koje su smatrale da pomau UČK, kako bi primorale stanovnitvo da se iseli. Operacije su uključivale i ubijanje kosovskih Albanaca. [10]

NATO je otpočeo seriju zračnih udara na mete u Saveznoj Republici Jugoslaviji 24. marta 1999. godine. Nakon to je bombardovanje počelo, savezne i srbijanske snage su intenzivirale napade i do juna 1999. godine je oko 800.000 kosovskih Albanaca bilo proterano sa Kosova. Bombardovanje od strane NATO snaga zavreno je 9. juna 1999. godine, a 20. juna su se srbijanske i snage SRJ povukle sa Kosova.[11] Od 1999. godine Kosovo se nalazi pod upravom Ujedinjenih nacija uz podrku mirovnih snaga pod komandom NATO-a, iako je ono jo uvek zvanično u sastavu Srbije.

Sudski postupak

Prva optunica protiv Slobodana Miloevića potvrđena je 24. maja 1999.[12] Prema optunici, u periodu od 1. januara 1999. godine i datuma optunice Miloević i jo četiri visoka zvaničnika Vlade i Vojske(Milan Milutinović, Nikola ainović, Dragoljub Ojdanić i Vlajko Stojiljković), učestvovali su u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bio da se znatan dio albanskog stanovnitva protera sa Kosova kako bi se osigurala srbijanska kontrola nad pokrajinom.[13]Prema optunici, poduhvat je izveden putem namerne i rasprostranjene ili sistematične kampanje sprovođenja terora i nasilja nad kosovskim Albancima, civilima u kojoj je ubijeno na stotine civila, imovina je unitavana i pljačkana, a 800.000 kosovskih Albanaca je proterano i nasilno deportovano. Za svoju ulogu na Kosovu Miloević je konačno optuen u pet tačaka optunice: četiri u vezi sa deportacijom, prisilnim premetajem, ubistvima i progonima, od kojih je svaka zaseban zločin protiv čovečnosti, i posebno za ubistva koja predstavljaju povrede zakona ili običaja ratovanja.[14] Miloević je optuen prema članu 7 (1) Statuta tribunala za individualnu odgovornost, kao i prema teoriji komandne odgovornosti, prema članu 7 (3), za ulogu koju je imao s obzirom na svoju funkciju u vlasti.

Lokalne vlasti su uhapsile Slobodana Miloevića u Beogradu 1. aprila 2001. godine, est meseci nakon to je siao s vlasti. Prebačen je u pritvorsku jedinicu hakog tribunala 29. juna 2001. godine. U izmenjenoj optunici za Kosovo sadrane su iste optube, s tim da su dodata nova mesta izvrenja zločin. Tog istog dana sud je optunicu potvrdio. Tokom prvog pojavljivanja pred raspravnim većem, Miloević je izjavio da bi eleo da sm sebe brani. U interesu pravičnog suđenja, raspravno veće je 30. avgusta 2001. godine dodelilo Miloeviću branioca koji je delovao kao prijatelj suda koji će biti od pomoći raspravnom veću, između ostalog, i podnoenjem podnesaka koji odbrani stoje na raspolaganju.[15]

Raspravno veće je potvrdilo i drugu optunicu protiv Miloevića 8. oktobra 2001. godine, za događanja u Hrvatskoj u periodu od 1. avgusta 1991. do juna 1992. godine, nakon to je Hrvatska proglasila nezavisnost.[16] Miloević i drugi su prema optunici sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio proterivanje većine hrvatskog i drugog nesrpskog stanovnitva sa otprilike jedne trećine teritorije Republike Hrvatske koju je on (Miloević) planirao da uključi u novu srpsku dravu....[17] Da bi se poduhvat sproveo, prema optunici, srpske snage su preuzele kontrolu nad gradovima i selima i uspostavile su reim progona čiji je cilj bio da se protera nesrpsko stanovnitvo.U sklopu svoje kampanje protiv ne-Srba, srpske snage su ubile na stotine, zatvorili i mučili na hiljade ljudi u logorima, vrile seksualne napade, primoravale stanovnitvo na prisilni rad, deportovale stanovnitvo i unitavale stambene objekte i spomenike kulture. U optunici postoje 32 tačke po kojima je Miloević bio optuen za zločine protiv čovečnosti, povrede zakona i običaja ratovanja, kao i teke povrede enevskih konvencija, uključujući i progone, istrebljenja, ubistva, nezakonita zatvaranja, mučenja, deportacije, prisilna premetanja, samovoljno unitavanje imovine i pljačku. Slobodan Miloević je optuen i na osnovu individualne i na osnovu komandne odgovornosti.

Sudsko veće je 22. novembra 2001. godine potvrdilo i treću optunicu protiv Miloevića za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini u periodu između 1992. i 1995. godine.[18] Prema optunici za zločine u Bosni, Miloević je učestvovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio proterivanje bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa velikih područja u Bosni i Hercegovini. Prema optunici, poduhvat je počeo rasprostranjenim ubijanjem, zatvaranjem, prisilnim deportacijama, pljačkom i samovoljnim razaranjem imovine. Optunica sadri 29 tačaka, uključujući i one za genocid, zločine protiv čovečnosti, teke povrede enevskih konvencija i povrede zakona i običaja ratovanja, samovoljno unitavanje i pljačku. I opet je Miloević optuen kako pa osnovu individualne tako i komandne odgovornosti za ulogu koju je imao u tim događanjima.[19]

Tuiteljka je pokuala da se u sva tri predmeta sudi u istom postupku s obzirom da se odnose na isti plan. Argument je bio da je svrha zajedničkog zločinačkog poduhvata opisana u ovim optunicama i da su identični metodi koji su primenjivanji da bi se ostvario cilj.[20]U podrci takvom zahtevu, tuiteljka je zatim izjavila da bi jedinstveno suđenje bilo bre i ekonomičnije i osiguralo bi konsistentnost presude i kazne. Sudsko veće je odlučilo da se spoje samo optunice za Hrvatsku i Bosnu jer čine deo zajedničkog plana proterivanja ne-Srba sa srpskih područja, koji se dogodio u susednim zemljama, i u priblino isto vreme. Sudsko veće je smatralo da su događanja na Kosovu koja su se desila tri godine kasnije i na tlu Srbije u dovoljnoj meri drugačija po mestu i vremenu, te bi se za ista trebalo suditi u odvojenom postupku.[21]

Iako je tuiteljka predloila da iz vie razloga ne bi trebalo prvo suditi Miloeviću prema optunici za Kosovo, jer su se zločini na Kosovu dogodili poslednji po hronolokom redu te bi se time mogla umanjiti njihova sutina i teina, sudsko veće je odlučilo da se Miloeviću prvo sudi za zločine na Kosovu, te da će postupak početi 12. februara 2002. godine.[22]Tuiteljka je uloila albu na odluku i 1. februara 2002. godine je albeno veće ponitilo nalog sudskog veća i odlučilo da se vodi jedinstven postupak po sve tri optunice, s tim da će se prvo početi sa izvođenjem dokaza prema optunici za Kosovo, kao to to je prethodno odlučilo sudsko veće.[23] Postupak je počeo 12. februara po optunici za Kosovo. Tuiteljka je zaključila izvođenje dokaza 11. septembra 2002. godine i počela sa izvođenjem dokaza prema optunici za Bosnu i Hrvatsku 26. septembra. Dana 25. februara 2004. godine tuilatvo je obustavilo izvođenje dokaza nakon to je postupak izvođenja dokaza odlagan zbog Miloevićevog zdravstvenog stanja vie od deset puta.

Zatim je prijatelj suda po zavretku izlaganja podneo predlog u ime Miloevića, u skladu sa pravilom 98 bis Pravila procedure i dokaza, prema kojem optueni ima pravo podnoenja predloga da se donese oslobađajuća presuda nakon to optuba izvede dokaze, ako su dokazi nedovoljni da bi se optueni osudio na osnovu tih optubi. Dana 16. juna 2004. godine je raspravno veće izdalo dugačko miljenje u kome je utvrdilo postojanje dovoljno dokaza za svaku tačku optunice, ali i to da nema, ili nema dovoljno dokaza za određene navode iz nekih optubi.[24]Drugim rečima, raspravno veće je zaključilo da je optuba izvela dovoljno valjanih dokaza koji bi se, ako se prihvate, a u odsutnosti dokaza odbrane, ocenom činjenica mogli smatrati dovoljnim za proglaenje krivice izvan razumne sumnje po svim tačkama optunice. Međutim, veće smatra da optuba nije izvela dovoljno dokaza da bi dokazala izvan razumne sumnje sve činjenične navode u vezi sa svim mestima izvrenja zločina koji se spominju u optunici.[25]

Odbrana je počela izvoditi dokaze 31. avgusta 2004. godine, nakon nekoliko dana odlaganja usled Miloevićevog slabog zdravstvenog stanja. Postupak je slubeno prekinut 14. marta 2006. godine, nakon smrti Slobodana Miloevića. Miloeviću je bilo ostalo otprilike jo tri nedelje za izvođenje dokaza.

Dokazi

Iako vremenski dug sudski proces nije zavren izricanjem presude, podaci koji su predočeni tokom suđenja sami su po sebi vani. Buduće generacije će koristiti te dokaze da bi shvatile istoriju regiona i kako su se oruani sukobi desili. S obzirom da nije formirana nijedna komisija za istinu i pomirenje koja bi sagledala sve događaje u regionu, suđenje Miloeviću je bilo jedno od mesta na kojem su se prikupili dokazi o sukobima. Činjenica da je Miloević imao priliku tokom unakrsnog ispitivanja da ispita dokaze koje je izvela optuba uvećava značaj dokaza kao istorijskog zapisa. Dokazi će takođe biti korisni i u toku drugih sudskih postupaka pred tribunalom.

Sudski postupak u kojem su od srpske vlade traeni materijali koje je ona do tada skrivala otkrio je do tada nepoznate činjenice. Prateći suđenje koje je bilo otvoreno za javnost, upućeni svedoci-saradnici su se sami javljali, a po prvi put su ugledali svetlo dana i drugi novi materijali. Među njima je i video snimak na kome su prikazani pripadnici zloglasnih korpiona, za koje se veruje da su delovali pod okriljem srpske policije, kako u Trnovu ubijaju mukarce, odrasle i mlade, iz Srebrenice. Iako video snimak nije uključen u dokazni materijal, prikazan je tokom suđenja[26] i da nije bilo suđenja nikada ne bi postao javan.[27]Emitovanje video snimka je proizvelo ogroman efekat na Srbiju: nakon to je video prikazan u sudnici, snimci su emitovani na brojnim televizijskim stanicama stiući do ire javnosti i proizvodeći ok u drutvu. Prikazivanje snimka podstaklo je veliku diskusiju u zemlji, prisiljavajući građane da se suoče sa zločinima koje su do tada poricali. Video je doveo do hapenja na snimku prepoznatih počinitelja od strane domaćih organa.[28]

Na irem planu, suđenje Miloeviću je bio prvi proces pred Tribunalom u kojem su izvedeni dokazi u vezi sa sva tri rata: u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu. Verovatno će to biti i jedino suđenje pred tribunalom u kojem je detaljno sagledana uloga Beograda u Bosni i u Hrvatskoj. Iako se generalno pretpostavljalo da je Srbija pomagala srpske vojnike u sukobima u Bosni i Hrvatskoj, veličina podrke i mehanizmi putem kojih je pruana nisu bili poznati sve do suđenja Miloeviću[29]. Veći deo učeća Beograda u sukobima namerno je dran u tajnosti.Miloević je sam to priznao iznoseći tajnu u izjavi koju je dao istranom sudiji iz Beograda koji je istraivao navode u vezi sa proneverom prihoda od carina 2001. godine. U svojoj izjavi, koja je na sudu prihvaćena kao dokaz, Miloević je priznao da je novac korićen kao pomoć pobunjenim Srbima u Bosni i u Hrvatskoj:

to se tiče sredstava koja su potroena na naoruanje, municiju i druge potrebe Vojske Republike Srpske [u Bosni i Hercegovini] i Republike Srpske Krajine [u Hrvatskoj], ti rashodi predstavljaju dravnu tajnu i zbog dravnih interesa nisu mogli biti predviđeni Zakonom o budetu, koji je javan dokument. Isto vai i za rashode nastale nabavkom naoruanja, od igle do lokomotive, za snage bezbednosti i posebno za specijalne anti-terorističke snage, od lakog naoruanja i opreme do helikoptera i drugog naoruanja koje je i danas tamo gde je, i sve to nije objavljivano jer se radi o dravnoj tajni, kao i sve ostalo to je obezbeđeno za Vojsku Republike Srpske. Prema mom miljenju, te stvari bi jo uvek trebale biti dravna tajna...[30]

Suđenje Miloeviću je otvorilo vrata tim dravnim tajnama. Dokazi koji su izvedeni tokom suđenja tačno pokazuju kako je rat finansiran iz Beograda i Savezne Republike Jugoslavije; kako je obezbeđivano naoruanje i materijalna podrka bosanskim i hrvatskim Srbima; kako su uspostavljene administrativne i kadrovske strukture da bi pomagale vojsku bosanskih i hrvatskih Srba. Ukratko, suđenje je pokazalo kako je Beograd omogućio da se rat dogodi. Kao to je u svom iskazu rekao jedan visoko pozicionirani slubenik UN-a, Srbi su se gotovo u potpunosti oslanjali na pomoć koju su primali iz Srbije, od oficirskog taba, obavetajnih podataka, plata, tekog naoruanja, protivvazdunih aranmana. Da je Beograd odlučio da u znatnoj meri ograniči tu pomoć, mislim da bi verovatno kraj opsade Sarajeva i mir doli neto ranije, umesto to su se morali vojnim sredstvima dovoditi u slabiju poziciju.[31]

Human Rights Watch nije nastojao da iscrpno pregleda sve dokaze koji su izvedeni pred raspravnim većem. Human Rights Watch je razmatrao Miloevićevo unakrsno ispitivanje i odbranu i ovde nismo uključili dokaze u vezi s kojima je, prema naem miljenju, Miloević postavio validna pitanja kako bi opovrgnuo njihovu vrednost. Miloevićeva odbrana se fokusirala na Kosovo, i s obzirom da se dokazi koji su razmatrani u ovom izvetajuodnose pre svega na navode o uključenosti Srbije u oruane sukobe u Bosni i u Hrvatskoj, veći deo dokaza odbrana nije direktno opovrgavala. U ovom izvetaju takođe ne nastojimo da analiziramo dokaze o lancu komandovanja koji bi, da je dokazan, sigurno doveo do proglaenja Miloevićeve krivične odgovornosti. Materijal koji smo pregledali ipak baca svetlo na sledeća tri vana pitanja.

Finansijska pomoć

Bez Srbije nita se ne bi dogodilo, mi nemamo sredstva i ne bismo bili u stanju ratovati. [32] - Radovan Karadić, bivi predsednik Republike Srpske, Skuptina Republike Srpske, 10-11 maj, 1994.

Za rat novac je sine qua non. Kao to je general Ratko Mladić (ratni komandant snaga bosanskih Srba) izjavio na sednici Narodne skuptine samoproglaene ratne Republike Srpske, Ne moete ratovati bez finansijske pomoći[33]. Vojni vetak je potvrdio na suđenju da je finansiranje ključni element ratovanja.[34]Srbija je preko Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) podravala srpsku stranu u ratu u Hrvatskoj i u Bosni, i finansijski i vojno.[35]Iako je Slobodan Miloević priznao tu pomoć, kao i preveliku cenu koju su ljudi u Srbiji plaćali da bi pomogli Srbe drugde u bivoj Jugoslaviji, obim finansijske pomoći nije bio poznat javnosti sve do suđenja.[36]

Niti ratna Republika Srpska (RS) niti samoproglaena Republika Srpska Krajina (RSK) nisu imale sredstva za finansiranje rata.[37] U svom svedočenju bivi predsednik Krajine, Milan Babić, objasnio je da su se opine u RSK nalazile u nerazvijenom dijelu Hrvatske. Kada im je Hrvatska obustavila finansijsku pomoć, za pomoć su se morale okrenuti Srbiji.[38] Babić je svedočio da "ni pod kojim okolnostima [RSK] ne bi mogla postojati" bez podrke iz Srbije ili Jugoslavije.[39] Bivi američki ambasador u Hrvatskoj Peter Galbrajt opisao je Krajinu kao "potpuno osiromaenu regiju koja ne bi mogla postojati čak ni na najniem nivou bez finansijske pomoći iz Srbije."[40] Milan Martić, u to vreme ministar unutranjih poslova u RSK, priznao je Miloeviću u pismu koje je prihvaćeno kao dokazni materijal u toku suđenja Miloeviću da "[RSK] nema stvarnih sredstava iz kojih bi mogla puniti budet, kao to Vi sigurno to znate."[41] Beograd je preko savezne vlade finansirao preko 90 posto budeta RSK za 1993. godinu.[42]

Takođe su dokazi pokazalida je ratna Republika Srpska zavisila od Savezne Republike Jugoslavije koja je pomagala njena ratna nastojanja. Prema iskazu jednog biveg zvaničnika UN-a "Republika Srpska nije naročito obdarena regija. Tamo u tom periodu nije bilo nikakve privrede [nakon to su nametnute sankcije 1992.] osim krijumčarenja."[43] Opisao je Republiku Srpsku u doba rata kao "entitet koji nema stvarnih sredstava za ekonomsko preivljavanje."[44] I zaista, to se tiče 1993, prema sudskom vetačenju, 99,6 posto budeta RS-a dolazilo je iz "kredita" iz Savezne Republike Jugoslavije; 95,6 posto tog budeta je korićeno za finansiranje vojske i policije. Kao to je penzionisani general JNA Aleksandar Vasiljević izjavio tokom svedočenja pred većem, "Postoje Krajina i Republika Srpska koje imaju svoje vlade, koje imaju svoje vojske, ali finansiranje dolazi iz Savezne Republike Jugoslavije."[45]

Miloević je predstavio ekonomiju Bosne i Hercegovine u drugačijem svetlu, ističući da se ona smatrala nedovoljno razvijenom regijom u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i da je Srbija toj regiji godinama slala novac iz fonda federacije za pomoć nedovoljno razvijenim regijama SFRJ[46]Dalje je tvrdio da je finansijska pomoć ratnoj Republici Srpskoj i Krajini također odlazila na humanitarnu pomoć, obrazovanje i zdravstvenu zatitu, iako je priznao da se najveći dio budeta izdvajao za vojsku.[47]

Potreba da se od javnosti skriva masivna pomoć ratnoj RS i RSK priznata je bila u zapisniku sa sastanka Vrhovnog saveta odbrane (koji je po prvi put javno objavljen u sklopu suđenja Miloeviću). Vrhovni savet odbrane se sastojao od predsednik Srbije, Crne Gore i Savezne Republike Jugoslavije. Savet se sastajao od 1992. do 2000. godine i donosio odluke u vezi sa odbranom i bezbednoću. Zapisnici sa sednica i stenografski zapisi su predočeni sudu nakon to je optuba insistirala na izvrenju sudskih naredbi prema Srbiji i Crnoj Gori da shodno zahtevima dostave preostalu dokumentaciju, u skladu sa pravilom 54 bis, prema kojem strane u postupku mogu dobiti dokumentaciju od drava.[48] U zapisima se, između ostalog, navodi i priznavanje potrebe od strane Vrhovnog saveta odbrane za skrivanjem pomoći Republici Srpskoj i Krajini od javnosti, i od nekih poslanika u Skuptini.[49] Iako kompletno finansiranje nije bilo tajno[50], suđenje Miloeviću je bilo vano i sa aspekta dokaza koji su izvedeni u toku postupka s obzirom da su bacili novo svetlo i na finansijske mehanizme uspostavljene da bi se pruila pomoć novouspostavljenim strukturama, te na izvore finansijskih sredstava kojim su sukobi finansirani.

Kao strukturalno pitanje, da bi se omogućilo SRJ da novim strukturama obezbedi finansijsku podrku, trebao se uspostaviti sistem koji će omogućiti efikasan transfer novca. Dokazi pokazuju da je tako formiran integrirani monetarni i bankarski sistem kako bi se omogućio transfer sredstava. Narodne banke su formirane u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini 1992. godine pod pokroviteljstvom Narodne banke Jugoslavije.[51]Novouspostavljene banke su bile podređene Narodnoj banci Jugoslavije i na kraju su bile restrukturirane tako da su tri banke činile jedinstven sistem pod kontrolom Narodne banke Jugoslavije.[52]

Dokazi pokazuju da je restrukturiranje banaka osiguralo tesne finansijske veze između Narodne banke Jugoslavije i satelitskih banaka, to je bilo neophodno zbog akutnih finansijskih potreba RS-a i RSK-a. Kao to je Milan Babić izjavio pred većem, Narodna banka RSK praktično je delovala kao filijala Narodne banke Jugoslavije[53]Do marta 1994. godine SRJ i dve satelitske republike imale su zajedničku valutu. Integrisanjem bankarskog sistema poboljano je funkcionisanje civilnih i vojnih institucija u satelitskim republikama. Sudski vetak je izjavio da je integracija banaka omogućila SRJ da izigra sankcije koje je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija nametnuo Saveznoj Republici Jugoslaviji u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 757, od 30. maja 1992. godine, s obzirom da je transfer novca tekao između matične banke, Narodne banke Jugoslavije, i dve subsidijarne banke, a novac nije direktno iao tim dvema strukturama. (Drugi aspekti efekta Rezolucije 757 na finansiranje rata su obrađeni u daljnjem tekstu ovog izvetaja).

Dokazi koje je izvela optuba takođe pokazuju postojanje jo jednog krucijalnog mehanizma za osiguranje transfera saveznog novca ratnoj Republici Srpskoj i Krajini. Bila je to Sluba drutvenog knjigovodstva koja je predstavljala sistem finansijskih transfera koji je postojao i pre raspada bive Jugoslavije. Značaj postojanja takve slube se ne moe potceniti. Bez toga, fizičko kretanje gotovinskih sredstava bilo bi jedini način transfera novca između Srbije i srpskih republika. Prema svedočenjima i dokaznom materijalu, od ranije je bila prepoznata potreba za kontrolom sistema. U delovima Hrvatske pod srpskom kontrolom su filijale Slube drutvenog knjigovodstva bile inkorporirane u računovodstveni sistem Srbije od početka maja 1991. godine.[54] Dana 1. novembra 1991. godine Radovan Karadić je rekao prisutnima na plebiscitu srpskog naroda:

Budite uskoro spremni za odlučno preuzimanje SDK [Sluba drutvenog knjigovodstva]. Mislim, da imenujete vaeg čoveka u SDK. Pripremite /teren/, prvo razgovarajte s njima, pitajte ih da li su spremni da rade u trenutku koji nije legalan, u skladu sa zakonima i propisima koje ćete im vi, kao optinska vlast, dati.[55]

Sluba drutvenog knjigovodstva i integrisani bankarski sistem su omogućili efikasan transfer sredstava iz SRJ u satelitske republike.[56]Prema svedočenju, sama sredstva su dolazila iz tri osnovna mehanizma: primarna emisija, siva emisija i preusmeravanje prihoda od carina. O svakom ćemo posebno govoriti.

Budeti RSK i RS su u početku u potpunosti punjeni iz primarne emisije - tampanje novih novčanica.[57]Generalno, to je nepoeljan metod sticanja novca jer lako moe dovesti do velike inflacije.[58]Stoga se mnoge zapadne zemlje oslanjaju na komercijalno pozajmljivanje ili veće oporezivanje kako bi isfinansirale budetski manjak. Savezna Republika Jugoslavija, međutim, nije imala puno opcija. Rezolucijom Saveta bezbednosti zabranjen je transfer novca u SRJ, osim plaćanja isključivo u striktno medicinske ili humanitarne svrhe i za prehrambene proizvode. Prema svedočenju Zorana Lilića, predsednika SRJ od 1993. do 1997. godine, jedini izvor novčanih sredstava za SRJ nakon nametanja sankcija bila je primarna emisija.[59]Iako je sm Miloević trvdio da su sankcije uzrok hiperinflacije, sudski vetak optube za finansije, Morten Torkildsen, objasnio je da je veza indirektnija. Sankcijama je povećana potreba za primarnom emisijom koja je opet izazvala hiperinflaciju.[60]

Dokazi su pokazali da je novi novac iao u RS i RSK preko Slube drutvenog knjigovodstva i predstavljao je osnovno sredstvo podrke područjima pod srpskom kontrolom u Bosni i u Hrvatskoj. Torkildsen je na osnovu analize dokumenata zaključio da je Narodna banka Jugoslavije, sa seditem u Beogradu, ustvari, tampala novčanice za bosanske Srbe. Prema zapisniku sa sednice Vrhovnog saveta odbrane od 10. februara 1993. godine, primarnom emisijom je finansiran visok procenat vojnog budeta i s obzirom na ekonomsku recesiju Savezne Republike Jugoslavije, zahtevi za novčanim sredstvima od strane RSK pokrivani su iz primarne emisije.[61] Na sednici je Miloević zaključio da s obzirom na potrebe RSK i RS-a treba da izdamo 500 milijardi iz primarne emisije[62].

Zavisnost satelitskih republika od Narodne banke Jugoslavije u vezi s primarnom emisijom očigledna je na osnovu velikog broja direktnih zahteva koje su tokom rata i vlada RS-a i vlada RSK uputile Narodnoj banci Jugoslavije za finansiranje. Mnogi od tih zahteva su tokom suđenja izvedeni kao dokazni materijal.[63] Dokumenti pokazuju da se novcem finansirao budetski deficit u RS-u i RSK koji se gotovo u celosti odnosio na vojne rashode i rashode policije:[64]Vojni rashodi su često karakterisani kao rashodi u posebne svrhe.[65]U odluci vlade RS-a iz maja 1992. godine je stajalo da će se do 80 posto primarne emisije koristiti u posebne svrhe.[66]

Osim direktnog finansiranja iz Narodne banke Jugoslavije, primarna emisija je također bila izvor kreditnih sredstava koja su se pozajmljivala RS po kamatnoj stopi od 5 posto, sa rokom otplate od 10 godina.[67]Međutim, kao to je Torkildsen rekao tokom svedočenja, teka inflacija je dovela do toga da su krediti otplaćivani po stvarnoj vrednosti koja je daleko nia od iznosa pozajmljenih sredstava, te su stoga prerasli u darovana sredstva.[68]Dokazi takođe pokazuju da je primarna emisija korićena za davanje kredita proizvođačima roba za potrebe vojske Republike Srpske. [69]

Osim primarne emisije, prema svedočenju, korićena je i siva emisija da bi se prikupila sredstva za vojne rashode. Siva emisija se odnosi na novac koji je tampan u banci, ali, za razliku od primarne emisije, nije odobren niti je evidentiran u knjigama Centralne banke.Prednost sive emisije je ta da s obzirom da se ne vodi nikakva evidencija, ko god vri emisiju novca moe novac potroiti tajno u bilo koje svrhe prema svom određenju. Stoga se siva emisija verovatno koristi u svrhe za koje onaj ko radi takvu emisiju ne vodi evidenciju. To je naročito opasno za ekonomiju jer nekontrolisano tampanje novca dovodi do hiperinflacije.

Od 1990. do 1994. godine SRJ je koristila sivu emisiju u nastojanju da od građana Srbije dobije čvrstu valutu.[70]Vetaci smatraju da su građani Srbije imali 8 milijardi nemačkih maraka uteđenih sredstava koje vlada ne bi mogla eventualno isplatiti.[71]Devizne rezerve do kojih je drava uspela doći su zatim prebačene u filijalu jedne jugoslovenske banke na Kipru.

Tokom izvođenja dokaza potvrđeno je da su do 1994. godine savezni organi shvatili da treba da reavaju hiperinflaciju i vie nisu mogli da tampaju novac da bi pokrivali budetske deficite.[72]Bilo je potrebno iznaći drugi izvor čvrste valute i to je bila Uprava carina SRJ. 1994. godine Mihalj Kertes je imenovan na funkciju direktora Uprave carina. Na početku te iste godine sredstva Uprave carina nisu bila knjigovodstveno evidentirana u knjigama SRJ, i barem deo sredstava je prebačen na iste račune na Kipru na koje se slivao novac dobijen sivom emisijom.[73]

U svom svedočenju Radomir Marković, ef Dravne bezbednosti Srbije u periodu od novembra 1998. do 2000. godine, opisao je način na koji je taj novac korićen. Marković je u toku svedočenja rekao da je budet Srbije za slube bezbednosti pokrivao samo oko 50 posto budetskih potreba. Sredstva za nabavku opreme za dravnu bezbednost i vojsku su dolazila iz Savezne uprave carina. [74] Opisao je kako su zaposleni u sektoru dravne bezbednosti zadueni za finansije odlazili u upravu carina po gotovinski novac i kako su ga donosili u finansije Ministarstva unutranjih poslova. Zatim bi Ministar sredstva poloio na račune Beogradske banke na Kipru. Ta sredstva su korićena za plaćanje opreme za helikoptere, dipove i druge opreme iz inostranstva.[75]Marković je takođe u svom iskazu rekao da se iz tih sredstava finansirala izgradnja centra za obuku jedinica specijalne policije Srbije u Kuli, koji su upućivani u Bosnu i Hrvatsku.[76]

Materijalna podrka

Materijalna sredstva predstavljaju sutinu svakog oruanog sukoba.[77]Dokazi koji su izvedeni u toku suđenja Miloeviću su pokazali da su se vojske hrvatskih i bosanskih Srba oslanjale na Saveznu Republiku Jugoslaviju i na Srbiju ne samo u smislu finansijske podrke: one su gotovo u potpunosti zavisile od Jugoslovenske armije i u pogledu snabdevanja opremom i materijalno-tehničkim sredstvima[78]. Stepen u kojem su se oslanjali pokazan je dokumentima i svedočenjima u toku suđenja Miloeviću. Prema dokazima, JNA, Ministarstvo unutranjih poslova Srbije i drugi subjekti (među njima i grupe srpskih civila i policija), naoruavali su srpske civile i teritorijalnu odbranu na lokalnom nivou u Krajini i u Bosni pre početka sukoba i zvaničnog formiranja oruanih snaga. Kasnije su formirane vojska bosanskih Srba (VRS) i Srpska vojska Krajine (SVK) na osnovu materijalne i podrke u kadru koji je JNA ostavila iza sebe nakon to se povukla iz Hrvatske i Bosne.[79]S obzirom da RSK i RS nisu imale gotovo nikakav proizvodni kapacitet, mogle su zadovoljavati svoje tekuće materijalne potrebe preko kontinuiranog transfera naoruanja i municije iz Srbije i SRJ.

Kao to je to bio slučaj sa finansijskom podrkom, veliki deo materijalne pomoći je vojskama pruan tajno. Podrka koju su SRJ i Srbija pruale RSK i RS zvanično je okarakterisana kao humanitarna pomoć iako je bila namenjena oruanim snagama.[80] Tokom izvođenja dokaza na suđenju Miloeviću akcenat je stavljen na nekoliko mehanizama tajnih transfera naoruanja i materijalne podrke.

NaoruavanjebosanskihihrvatskihSrba

Dokazi koji su izvedeni u toku suđenja pokazali su da su raznim dravnim mehanizmima naoruavane lokalne srpske jedinice teritorijalne odbrane i srpski civili u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu pre nego to je sukob počeo.

Podrka JNA

Ogromna količina naoruanja je dostavljana lokalnim srpskim jedinicama teritorijalne odbrane u Bosni i Hrvatskoj od strane pripadnika Jugoslovenske vojske, uz odobrenje viih organa. Prema svedočenju biveg generala JNA Vasiljevića, da bi se naoruanje koje je prethodno bilo na saveznoj teritoriji dostavilo Srbima, bilo je potrebno odobrenje sa najvieg nivoa u ovom slučaju odobrenje predsednitva.[81]Vojni sudski vetak je objasnio da se naoruanje moe izdati iz dobro čuvanog vojnog skladita u skladu sa detaljno regulisanim procedurama izdavanja, po naredbi osobe koja je ovlaćena za izdavanje.[82]To je obično osoba visokog ranga, a ne lokalni komandant.[83]

U nekim slučajevima distribucija naoruanja je vrena na osnovu spiskova lokalnih civila. Naoruanje je potom dostavljano iz skladita JNA. Milan Babić je u svom iskazu rekao da mu je u leto 1991. godine jedan pukovnik JNA ponudio svoje usluge nabavke naoruanja za Srbe u Hrvatskoj. Pukovnik je od Srba iz Krajine uzimao narudbe za naoruanje i zatim je distribuirao naoruanje iz skladita JNA u Bihaću, u Bosni (u blizini granice s Hrvatskom).[84]Također, svedok B-24 iz Bosne, policajac i pripadnik kriznog taba u Zvorniku, opisao je kako je u aprilu 1992. godine osoba koja je radila u Zvorniku pod imenom Marko Pavlović nazvala oficire JNA i u roku od 24 do 48 sati bi poiljke naoruanja i municije stigle za odbranu Zvornika. [85] Procenio je da su barem dve trećine ukupne količine naoruanja koja je dopremljena u Zvornik dopremljene iz depoa i skladita JNA.[86]

General Vasiljević je svedočio o drugim slučajevima u kojima su vojnici JNA dostavljali malo naoruanje Srbima u Hrvatskoj i Bosni. Krajem 1991. godine je slubenika bezbednosti u kontraobavetajnom odjeljenju JNA uhvatio ef bezbednosti kako pokuava da izvri transfer naoruanja iz skladita u Hrvatskoj Srbima u Slavoniji. General Vasiljević je u svom iskazu rekao da mu je pukovnik koji je pokuao da izvri transfer naoruanja Srbima u Hrvatskoj rekao da je to uradio na osnovu usmenih naredbi generala ivote Panića, komandanta Prve vojne oblasti JNA u toku operacija na Vukovar.[87]General Vasiljević je takođe rekao da je naoruanje izmeteno iz skladita u skladita JNA u Bosni i Hercegovini i dublje u teritoriji Hrvatske i da je bilo namenjeno srpskim jedinicama teritorijalne odbrane u Krajini. [88]

Do kraja 1991. godine dokazano je da je zbog velikoj broja direktnih zahteva koji su stizali od novoformiranih jedinica teritorijalne odbrane za vojnu opremu iz rezervi JNA administracija JNA prepoznala potrebu za sistematičnijim snabdevanjem jedinica za teritorijalnu odbranu naoruanjem. Stručna analiza i dokumenti pokazuju da je dana 30. decembra 1991. godine JNA napravila izričite planove za plansko opremanje srpskih lokalnih jedinica teritorijalne odbrane.[89] Ova poverljiva naredba kojom je uspostavljen sistem za zahteve za naoruanjem kasnije je navedena u pismu u kojem se na istu pozvao tab teritorijalne odbrane bosanskih Srba koji je traio 2.000 komada naoruanja.[90]Formalno ili neformalno, jasno je da su ogromne količine naoruanja prolazile između JNA i srpskih lokalnih jedinica civilne odbrane pre ratova. Do marta 1992. godine, dva meseca prije zvaničnog formiranja vojske Republike Srpske, u vojnim dokumentima koji su predočeni tokom suđenja zaključeno je da je JNA podelila 51.900 komada naoruanja [bosanskim Srbima]."[91]

Na Kosovu je stručnom analizom dokazano da je Vojska Jugoslavije takođe dostavljala naoruanje srpskim civilima 1998. godine, pre izbijanja oruanog sukoba. U analizi se citira izvetaj Ministra unutranjih poslova od 8. januara 1998. godine u kojem se navodi da s obzirom na sve čeće oruane napade albanskih naoruanih bandi, čiji je cilj da se etnički očisti područje, verujemo da je potrebno podeliti naoruanje ugroenom stanovnitvu.[92]Naoruavanje lokalnog stanovnitva bilo je odgovor na spoznaju da se civili već naoruavaju bez zvanične kontrole. Cilj programa je bio naoruati građane a ne pripadnike vojske ili Ministarstva unutranjih poslova (MUP) koje je drava direktno naoruavala. Istovremeno sa tim tajnim naoruavanjem srpskih civila koje je teklo na Kosovu provodio se program razoruanja etničkih Albanaca.[93]

Ministarstvo odbrane Srbije

Dokazi su pokazali da je srbijansko Ministarstvo odbrane imalo vodeću ulogu u snabdevanju naoruanjem i bosanskih Srba. Ovo je rađeno na vie načina.

Dokazi pokazuju da je vodstvo RSK upućivalo Ministarstvu odbrane Srbije tokom 1991. godine direktne zahteve za ogromnim količinama municije, naoruanja i materijala.[94]U poverljivom izvetaju o pruanju pomoći srpskim oblastima u Hrvatskoj koje je u novembru 1991. godine napravilo srbijansko Ministarstvo odbrane navodi se da je pomoć već pruena Srbima u Hrvatskoj, s tim da jo uvek postoji urgentna potreba.[95]U izvetaju je Ministar odbrane Srbije preporučio da Krajini do kraja 1991. godine, osim ogromne količine finansijske pomoći, srbijanska vlada uputi velike količine sredstava veze i opreme za civilnu zatitu, kao i naoruanje. U podrci svome zahtevu Ministar odbrane navodi sledeće: Mi verujemo da bi se postigli vrlo dobri rezultati na ostvarivanju zajedničkih ciljeva ako Republika Srbija obezbedi pomoć potrebnu da bi se zadovoljile navedene potrebe, uz pomoć svih drutvenih institucija i ovog Ministarstva koje bi moglo pruiti pomoć iz materijalnih rezervi koje jo uvek ima u svojim skladitima.[96]

Drugi bitan način na koji su sredstva i oprema stizali u Bosnu i Hrvatsku bio je slanje naoruanja preko dobrovoljaca i osoblja koji su putovali iz Srbije. Dobrila Gajić-Gliić, biva slubenica Ministarstva odbrane Srbije, u svom iskazu je rekla da je srbijansko Ministarstvo odbrane naoruavalo dobrovoljce za ratove u Bosni i u Hrvatskoj od početka oktobra 1991. godine. Prema njenom svedočenju, Ministarstvo odbrane je kupilo ogromne količine sredstava za dobrovoljce koja su zavođena kao oprema za lov, među kojom je bilo i 800 pancira, 10 laserskih niana i između 10 i 20 infracrvenih niana.[97]Osim toga, na hiljade puaka i pitolja i druge opreme je za dobrovoljce nabavljeno iz inostranstva, a u nekim slučajevima plaćani su gotovinskim sredstvima koja su se iz zemlje iznosila u koferima[98]. Način na koji je naoruanje nabavljano ističe tajnost tih operacija.

Ministarstvo unutranjih poslova Srbije

Ministarstvo unutranjih poslova Srbije takođe je imalo vanu ulogu u naoruavanju srpskih jedinica u Bosni i u Hrvatskoj. Milan Babić je u svom iskazu rekao da je početkom 1991. godine, nakon sastanka sa Miloevićem i Ministrom unutranjih poslova Srbije na kome su razgovarali o naoruanju za odbranu RSK, Ministarstvo unutranjih poslova dostavilo naoruanje Krajini iz skladita jedinica teritorijalne odbrane u Srbiji.[99] General Vasiljević je tokom svedočenja izjavio da su tri čoveka uhapena od strane hrvatskog Ministarstva unutarnjih poslova zbog prevoza naoruanja koje je obezbijedio srbijanski MUP za Srbe u Hrvatskoj početkom 1991. godine; Ministar unutranjih poslova Srbije je intervenisao da bi osigurao izdavanje naoruanja. [100] Milan Milanović, bivi vrilac dunosti ministra odbrane RSK, opisao je kako je Radovan Stojičić, komandant specijalne jedinice Ministarstva unutranjih poslova, stigao u Krajinu 5. oktobra 1991. godine, sa osobljem i opremom iz srbijanskog Ministarstva unutranjih poslova i kako je nastavio da prima opremu iz Srbije, kao i platu.[101]

U iskazu je takođe navedeno da su stanice policije u Srbiji (koje su bile deo Ministarstva unutranjih poslova) direktno pruale određenu podrku srpskim jedinicama teritorijalne odbrane u Bosni. Kao to je u svom iskazu naveo svedok B-24, policajac iz redova bosanskih Srba, Mi nismo imali tehničku opremu, hoću reći, uniforme, odeću koja je u to vrijeme bila ista kao u Jugoslaviji i u Srbiji. Tako smo primali pomoć u vidu uniformi, neto sredstava veze od policijskih stanica u malom Zvorniku i Loznici [u Srbiji]."[102]

Matica Srba i iseljenika Srbije

Moda jedan od najvanijih načina na koje je Ministarstvo unutranjih poslova radilo na naoruavanju srpskih vojnih jedinica koji je bio nepoznat pre suđenja Miloeviću bio je Matica Srba i iseljenika Srbije.

Udruenje, poznato pod nazivom Matica, osnovano je s ciljem pruanja humanitarne pomoći Srbima u Bosni i u Hrvatskoj. Iako navodno humanitarna organizacija, ona je obezbeđivala sredstva za bojite.[103] Uloga koju je imala u podeli naoruanja izala je na videlo u postupku izvođenja dokaza. Dobrila Gajić-Glaić je u svome iskazu izjavila da je u toku razgovora na temu prikupljanja novca za naoruavanje ratnih dobrovoljaca iz Srbije Brana Crnčević, predsednik Matice, obećao da će finansirati nabavku 8.000 puaka novcem iz inostranstva.[104]Dva svedoka saradnika su iznela detalje u vezi s načinom na koji je Matica dostavljala naoruanje u Bosnu i Hrvatsku.

Prema iskazu svedoka B-179, koji je nekad bio zaposlen u Matici Srba i iseljenika Srbije, srpska sela u Bosni i u Hrvatskoj redovno su Matici slala zahteve za sredstvima, među njima i za automatske puke, priguivače itd.[105] Svakodnevno se manja grupa lidera dravne bezbednosti, među njima i Jovica Staniić i Mihalj Kertes[106], sastajala i razgovarala o vrsti i količini sredstava i municije potrebne u raznim delovima Bosne i Hrvatske. U početku su se sastanci organizovali u velikom skladitu JNA izvan Beograda gde su naoruanje i municija bili uskladiteni (Bubanj Potok), a kasnije su se odravali u sajamsko-izlobenom prostoru u Beogradu.[107]

Posle sastanaka Ministarstvo unutranjih poslova Srbije je izdavalo naredbe u vezi s destinacijom kamiona i istovarom naoruanja. Svedok B-179 je izjavio da je 1992. godine 1.200 kamiona, od kojih je većina imala kapacitet prevoza tereta teine od preko 20 tona, prevezlo naoruanje i municiju iz Bubanj Potoka do linija fronta po celoj Bosni i Hrvatskoj. Naoruanje je takođe stizalo i iz skladita Ministarstva unutranjih poslova.[108]U svom iskazu je naveo da su praktično svakodnevno konvoji od 10 do 15 velikih kamiona ili za Bosnu i Hrvatsku.[109] U većini konvoja su bili kamioni Ministarstva unutranjih poslova Srbije i nikada nisu bili pregledavani na kontrolnim punktovima.[110]Iako je Miloević tvrdio da je Matica Srba i iseljenika Srbije pruala humanitarnu pomoć,[111]svedok B-179 je procenio da je humanitarna pomoć bila u samo jednom od 10 ili 15 kamiona u svakom konvoju; u preostalim se nalazila vojna pomoć. Svedok B-179 je potvrdio da niko nije plaćao za tu robu. Ona se samo jednostavno primala.[112]

Među kamionima koji su korićeni za prevoz naoruanja takođe su bili i privatni prevoznici iz RSK i RS-a koji su dolazili u Srbiju s tim ciljem.[113]Oprema je u početku odvoena na linije fronta u RS i RSK. Svedok B-24, slubenik Ministarstva unutranjih poslova Srbije i pripadnik kriznog taba u Zvorniku, u Bosni, opisao je svoje učeće u transportu naoruanja od Matice do srpskih sela u Bosni. Tokom svedočenja je izjavio da je dobijao instrukcije da kamion odveze do parkiralita Sajma u Beogradu i da kamion s punim rezervoarom goriva i ključevima u kamionu ostavi na parkingu. Zatim bi se, posle par sati, vratio i naao isti kamion natovaren naoruanjem. U kamionima se takođe nalazilo i ito i brano te bi imali fiktivne fakture, iako se na granici nije vrila kontrola sadraja kamiona. Kada bi se kamioni vratili u Zvornik, naoruanje se delilo srpskim selima na osnovu procene stepena opasnosti.[114] Svedok B-24 je lično učestvovao u transportu naoruanja dva puta i svaki put se u kamionu nalazilo po 200 do 300 komada naoruanja.[115]

Nakon to su u maju 1992. godine[116] Srbiji i Crnoj Gori nametnute sankcije, prema svedočenju, dostava i podela naoruanja nastavljeni su nesmetano. Jedina razlika je bila ta to se kamioni nisu mogli dugo zadravati u Bubanj Potoku.[117]Svedok B-179 je izjavio da su posle embarga po jedan ili dva kamiona dolazili u skladite u određeno vreme i odlazili po utovaru. Ovo je rađeno u nastojanju da se spreči curenje informacija o utovaru naoruanja. Takođe su kamioni zadravani na zemljitu Sajma u Beogradu i nisu smeli biti na lokalitetima MUP-a. Sajam i druge nevine lokacije su pronađene za kamione kako javnost ne bi doznala za dostavu naoruanja. [118]

FormiranjeSVKiVRS 1992. godine

Ustavom Republike Srpske Krajine koji je donesen u januaru 1992. godine proglaeno je da će teritorijalna odbrana Republike Srpske Krajine činiti oruane snage Republike Srpske Krajine [poznate kao akronim SVK]."[119] Narodna skuptina Republike Srpske zvanično je formirala Vojsku Republike Srpske BiH [VRS] 12. maja 1992. godine.[120]Pomoć JNA omogućila je izuzetan start za obe ove vojske.

JNA se zvanično povukla iz Bosne i Hrvatske u maju 1992. godine, s tim da je iza sebe ostavila kadar i naoruanje. Dokazi pokazuju da je to bio jedan od primarnih načina na koji je JNA pruala podrku VRS i SVK. Sredstva koja su ostala iza JNA činila su osnovu za stvaranje dve nove vojske. Iako je u to vreme bilo dobro poznato da je JNA ostavila iza sebe naoruanje i kadar u Bosni i Hrvatskoj na korićenje lokalnim Srbima po njenom povlačenju, stepen u kojem su se oni oslanjali na transfer vojnih sredstava i mehanizmi transfera detaljno su izali na videlo u toku suđenja Miloeviću.[121]

Svedočenja su pokazala da je po povlačenju JNA iz Bosne i Hercegovine u drugoj polovini 1992. godine, JNA tamonjim Srbima ostavila gotovo celokupnu vojsku koja je bila snabdevena preostalim sredstvima Druge vojne oblasti JNA.[122]Bivi američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt izjavio je tokom svedočenja da je u maju 1992. godine, povlačeći se iz Bosne, JNA ostavila iza sebe, pod kontrolom bosanskih Srba, 85 posto svoga ljudstva i većinu opreme.[123]U izvetaju iz 1992. godine komisiji američkog Senata za spoljne poslove, koji je izveden kao dokaz, stoji da zalihe JNA pruaju, ustvari, neograničene količine materijalno-tehničkih sredstava koje bosanski Srbi sada koriste protiv civila.[124]

Bosanski Srbi su priznali da naoruanje JNA čini osnovu sredstava VRS. Kada je ratna Narodna skuptina Republike Srpske i zvanično uspostavila Vojsku Republike Srpske 12. maja 1992. godine, istog tog dana je general Mladić izjavio: Mi ne počinjemo od nule, to je bitno.[125]General-major Milan Gvero je kasnije izjavio pred Narodnom skuptinom RS-a u septembru 1993. godine: Mi smo zadrali sve to se moglo zadrati od naoruanja, borbene opreme, (opreme) vazduhoplovstva, sredstva i slično bive JNA.[126]Mladić je u septembru 1992. godine obavestio generaltab VRS: Naa vojska je među retkima u istoriji koja je otpočela oslobodilački rat sa vrlo solidnom materijalnom osnovom, posebno u vezi sa tekim naoruanjem, municijom i rezervama hrane.[127]Mladićev pregled izvora naoruanja VRS od početka rata do kraja 1994. godine, koji je dao u aprilu 1995. godine na 50. sednici Narodne skuptine Republike Srpske, ilustruje stepen u kojem se RS oslanjala na naoruanje iz rezervi JNA u podrci borbenim operacijama:

Od početka rata [u Bosni] do 31. decembra 1994. godine, utroili smo ukupno 9.185 tona peadijske municije. Iz nae proizvodnje obezbeđeno je 1.49% te municije; 42.2% je stiglo iz materijalnih rezervi koje je nasledila VRS i izatekla u enklavama i [vojnim] kasarnama bive JNA, 47.2% iz pomoći Vojske Jugoslavije; i 9.11% je uvezeno odnosno kupljeno. Trenutno raspolaemo sa 9.11% ukupnih potreba za 1995. Za artiljerijsku municiju utroili smo 18.151 tonu, od toga je 26.2% obezbeđeno iz proizvodnje, 39% iz materijalnih rezervi, 34.4% je iz pomoći Vojske Jugoslavije i 0.26% je iz uvoza. Trenutno raspolaemo sa 18.36% ovogodinjih potreba. Za protivavionsku municiju utroeno je 1.336 tona. Od toga nismo nita imali iz proizvodnje, to znači da nismo proizveli ni jednu granatu, ni jedan metak 42.7% je dolo iz materijalnih rezervi, 52.4% iz pomoći Vojske Jugoslavije i 4.9% iz uvoza.[128]

Dodatno objanjenje onoga to je ostalo moe se naći u drugom dokazu izvedenom u toku suđenja, analizi iz 1992. godine o borbenoj gotovosti Republike Srpske. U poverljivoj internoj analizi priznaje se ogroman dug VRS prema Jugoslovenskoj narodnoj armiji u svim aspektima operacija.[129]

Naoruanje koje je JNA ostavila u Hrvatskoj takođe je bilo osnovni izvor naoruavanja vojske hrvatskih Srba u Krajini. Bivi vrilac dunosti ministra odbrane RSK Milan Milanović je tokom svedočenja izjavio da kada se JNA povukla u maju 1992. godine, deo tekog naoruanja JNA je ostao na teritoriji SBZS[Krajina]: oko 50 tenkova, oko 70 protivavionskih cevi, veliki broj minobacača i drugog manjeg artiljerijskog naoruanja, kao i lično naoruanje za oko 30.000 vojnika.[130]U svome iskazu Milan Babić je objasnio da teritorije Krajine nisu demilitarizovane u skladu sa Vensovim planom iz 1992. godine:

Naoruanje i vojna oprema i sredstva nisu u potpunosti uklonjeni iz tog područja i veći deo opreme je sakriven, i preko policije Krajine, koja je jo uvek bila u posedu tog naoruanja, vojne jedinice i formacije su u tom području ostale naoruane. Takođe, i kasnije, od početka 1993. godine, ustvari, teko naoruanje je uzeto iz skladita [JNA] pod nadzorom mirnovnih snaga [UN] i od početka 1993. godine pa nadalje oruane snage su postojale pod nazivom srpska vojska RSK, iako je postojala jo od maja 1992. godine, u stvari, srpska vojska sa delom naoruanja [JNA].[131]

Kontinuirano dopremanje municije i drugih vojnih sredstava

Bez kontinuiranog dopremanja municije i drugih sredstava borba se ne bi mogla nastaviti.[132] Ni RS ni RSK nisu imale kapacitet potreban za proizvodnju vlastitog naoruanja i municije, niti sredstva za njihovu nabavku. Kao to je Mladić izjavio pred Narodnom skuptinom RS-a u maju 1992. godine: Mi ne proizvodimo municiju i moemo iskoristiti samo ono to osvojimo.[133]I u izvetaju o vojnoj gotovosti VRS iz 1992. godine također se navodi da se u proleće 1993. godine materijalne potrebe za uspeno vođenje borbenih operacija ispunjavaju iz postojećih rezervi i oslanjanjem na vojsku SRJ... Ratna proizvodnja za potrebe VRS nije uspostavljena.[134]Dana 29. septembra 1993. godine general-major VRS Gvero je obavestio Narodnu skuptinu da nemamo budet niti materijalna sredstva za rat na koja bismo se mogli oslanjati.Nismo kupili nijedan avion, helikopter, tenk, artiljerijsku cev, itd.[135]Ipak, uprkos sankcijama i nepostojanju proizvodnih kapaciteta i resursa, promatrači su posvedočili da snage bosanskih Srba nisu pokazivali znake da im nedostaje bilo ta [gorivo ili materijalno-tehnička sredstva], ističući sposobnost VRS da izvri preraspoređivanje snaga u razne delove Bosne.[136] Dokazi izvedeni u toku postupka ukazali su na način na koji su sredstva dostavljana na teritorije nakon povlačenja JNA, uprkos sankcijama.

U Bosni, u stručnom izvetaju koji su izradili vojni analitičari, a koji je predočen u toku suđenja, opisan je plan snabdevanja pod ifrom Izvor kojim se olakava dopremanje ogromnih količina goriva i naoruanja iz SRJ VRS i izbegava embargo na uvoz naoruanja koji je donio UN u septembru 1991. godine. Dokumenti koji su citirani u izvetaju ukazuju na to da je VRS bila u stanju da nabavi municiju i gorivo u SRJ i da je u periodu od 5. avgusta do 14. septembra 1992. godine VRS primila velike količine sredstava, među njima i peadijsko naoruanje, artiljeriju, tenkove i raketnu municiju. Jedan vetak je izjavio na suđenju da je prema planu Izvor 445 tona municije dostavljeno VRS.[137]I drugi dokumenti ukazuju na to da su tone municije i tehničke opreme primljeni preko plana Izvor.[138] Izvetaj analitičara opisuje tekuću podrku SRJ i Srbije VRS kao to su to pokazali dokumenti u kojima se navodi remont vojne opreme koji je izvren u SRJ. U jednom dokaznom materijalu se spominjao povraćaj tri hiljade minobacačkih granata kalibra 82 mm nakon remonta u SRJ.[139]Ogromno oslanjanje na SRJ i stalna pomoć koja je odatle stizala takođe su evidentni i u izvetaju iz 1992. godine o vojnoj gotovosti VRS, u kojem se čak sugerie da VRS uspostavi u SRJ logističku bazu za koordiniranu nabavku i izvrenje zadataka logističke podrke na teritoriji SRJ za potrebe VRS.[140]

U svom svedočenju je bivi zvaničnik UN-a naveo da nije bilo moguće da UN prati kompletnu srbijansku granicu. Međutim, na osnovu praćenja koje je bilo moguće, prema telegramima UN-a poverljivog sadraja koji su izvedeni kao dokaz tokom suđenja, Srbija je vrila povrede embarga na naoruanje. Dokumenti i svedočenja ukazuju na činjenicu da su promatrači primetili nekoliko preleta helikoptera iz ili prema Srbiji u periodu od početka septembra 1994. godine.[141] U nekim slučajevima je primećeno 10 do 15 helikoptera koji su leteli noću, to je poduhvat koji prema svedočenju ne bi bio moguć od strane vojske bosanskih Srba.[142] Prema svedočenju, "itekako, itekako znatan broj" letelica je primećen kako kri zonu zabrane letova između Srbije i Bosne.[143] UN posmatrači su takođe opisali pojačane mere protivvazdune odbrane koje su preduzeli bosanski Srbi u jesen 1994. godine, koje su dovele do zaključka da SRJ vri snabdevanje VRS novim ili dodatnim količinama opreme za protivvazdunu odbranu.[144] Telegrami UN poverljivog sadraja koji su izvedeni kao dokazi tokom suđenja, takođe pokreću pitanje u vezi sa primećenim transferom peadije i tenkova preko granice iz Srbije u Bosnu.[145]

Jedan srbijanski novinar je pratio kako vozila JNA prelaze preko granicei u svom svedočenju izjavio da je pomoć vojsci Republike Srpske ... bila praktično proces koji je tekao non-stop[146]Izjavio je da je to bilo očigledno u svakom pograničnom gradu, iako je primetio jedan kraći vremenski period u kojem su, zbog prisustva međunarodnih posmatrača, konvoji upućivani na diskretniji način.[147] Primetio je da su vozila jugoslovenske vojske prelazila granicu nekoliko puta u periodu od 1992. do avgusta 1994. godine.[148]Drugi su takođe svedočili o tome kako su primetili da vojni konvoji prelaze reku iz Srbije u RS.[149]

SVK je takođe zavisila od SRJ i u pogledu daljnje pomoći. Dokaz koji je izveden na suđenju ukazuje na činjenicu da su na sastanku na kojem se u novembru 1992. godine razmatrao način dostavljanja finansijske pomoći snagama RSK, predsednik RSK iMiloević odlučili da finansijska sredstva za odbranu RSK dolaze iz Ministarstva odbrane Srbije. Druga podrka, uključujući i odravanje opreme i finansiranje aktivnih oficira koji su ostali u Bosni i Hrvatskoj, dolazit će iz Vojske Jugoslavije. [150]

Dokumenti i svedočenja pokazuju da je Vojska Jugoslavije zaista pruala vojnu podrku SVK.[151]Na sastanku u vezi sa protokolomo koordinaciji zadataka u Generaltabu Jugoslovenske vojske, koji je odran 17. decembra 1993. godine, na primer, navodi se da je planirana oprema (KUB/SA-6 rakete zemlja-vazduh) preuzeta i ostavljena u depoima SVK, to je izvreni zadak sa prethodnog koordinirajućeg sastanka. Nadalje se u istom dokumentu spominju novi zahtevi SVK za municijom i rezervnim delovima, kao i zahtjev za koordinacijom timova Vojske Jugoslavije koji će biti upućeni da izvre remont komplikovanih sistema i opreme.[152]Drugi dokaz je zahtev za 200 raketa od 8. aprila 1993. godine koji je RSK uputila načelniku Generaltaba.[153]Milan Babić je u svom svedočenju potvrdio da su rakete primljene.[154] I Miloevićev svedok je u svome iskazu opisao jednu situaciju u kojoj je odobren usmeni zahtev za tenkovski bataljon:

Godine 1993. dolo je do situacije čijih se detalja ne mogu setiti, ali znam da sam verovao da smo pod pretnjom, pa sam zajedno sa Bogdanom Sladojevićem otiao da se sastanem sa generalom Momčilom Periićem, NGS VJ (načenik Generaltaba Vojske Jugoslavije). Pitali smo Momčila Periića da nam da tenkovski bataljon (50 tenkova). Momčilo Periić je to odobrio nekoliko dana posle i tenkove predao pukovniku Sladojeviću.[155]

Tenkovi su dostavljeni tajno.[156]

Ljudstvo

Dobro je poznato da je po povlačenju iz Bosne i Hrvatske JNA za sobom ostavila ne samo svoja sredstva, nego i veliki deo svoga ljudstva. U izveetaju američkog Senata iz avgusta 1992. godine, koji je izveden kao dokaz, na primer, stoji da je u maju 1992. godine Srbija povukla Jugoslovensku narodnu armiju (JNA),... ali je iza sebe ostavila 85 odsto svoga ljudstva.[157]Međutim, mera u kojoj je JNA ostala uključena u popunjavanju novih oruanih snaga nije bila poznata pre suđenja Miloeviću. Dokazi koji su izvedeni tokom suđenja pokazali su da je SRJ uspostavila administrativne strukture i nastavila da plaća i unapređuje - oficire i podoficire koji su pripadali VRS i SVK, čak i one za koje se znalo da su počinili ratne zločine, sve do 28. februara 2002. godine. Iako je Miloević tvrdio da su praktično sve vojske koje su formirane na teritoriji bive Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije hrvatska vojska, muslimanska vojska i slovenača vojska, i makedonska vojska, i svakako Vojska Jugoslavije bile stvorene, u sutini, iz redova bive JNA, barem to se tiče oficirskog kadra, dokazi pokazuju da su samo oficiri JNA u VRS i SVK imali kontinuirane veze sa Vojskom Jugoslavije.[158]

PremetajpripadnikaJNA

Izvedeni dokazi su pokazali da je transfer oficira iz JNA u srpske snage u Krajini i u Bosni počeo pre zvaničnog formiranja vojske RSK i RS. Od 1991. godine izdavane su naredbe za transfer pripadnika JNA u jedinice teritorijalne odbrane u Hrvatskoj, u područjima sa srpskom većinom. Strogo poverljivi vojni dokumenti koji su predočeni na suđenju sadravali su i naredbe kadrovskog odeljenja Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu iz septembra 1991. godine preko kojeg je vren transfer visokorangiranih oficira JNA u garnizone u RSK.[159] Milan Babić je izjavio tokom svog svedočenja da su oficiri JNA koji su se dobrovoljno javili na slubu u hrvatske jedinice teritorijalne odbrane bili na platnom spisku JNA.[160] Milan Milanović je takođe u svom iskazu izjavio da je "od maja 1992 svaka brigada [iz sastava jedinica teritorijalne odbrane za RSK] imala dva ili tri aktivna oficira JNA, sa činom majora do pukovnika, koji su raspoređeni u komande tih brigada. Oficiri su bili odgovorni komandantu zonskog taba TO [teritorijalne odbrane], Bogdanu Sladojeviću, koji je opet bio odgovoran komandantu TO RSK, generalu Đukiću, koji je takođe bio oficir JNA. Ti oficiri su primali platu od JNA"[161] Bivi general JNA Vasiljević je potvrdio u svom svedočenju da su u području Knina u RSK komandanti tabova teritorijalne odbrane bili uglavnom aktivni oficiri koji su na tu dunost doli preko kadrovskog odjeljenja.[162] Osoblje Ministarstva unutranjih poslova Srbije je također imenovano na komandna mesta u tabu teritorijalne odbrane u Vukovaru.[163]

Godine 1992, kada se JNA zvanično povukla iz Bosne i Hrvatske, JNA je zauzela agresivniji stav kako bi osigurala da osoblje ostane pri novoformiranim oruanim snagama. Postignut je sporazum između vrioca dunosti predsednika SRJ Branka Kostića, načelnika Generaltaba JNA, Blagoja Adića, i predsednika Bosne i Hercegovine, Alije Izetbegovića 26. aprila 1992. godine, prema kome svi pripadnici JNA koji su rođeni u Bosni i Hercegovini treba da ostanu, odnosno da se vrate, u BiH.[164] Vojnici koji su ostali u Bosni nisu izgubili status u JNA. U vojnoj naredbi koja je označena kao "strogo poverljiva" od 7. maja 1992. godine, koja je izvedena kao dokaz na suđenju, navodi se da je "bilo osigurano da pripadnici JNA koji su ostali na teritoriji Republike BiH ili su upućeni na tu teritoriju, zadre sva prava koja uivaju drugi pripadnici JNA. U skladu s tim, i da bi se provela ova odluka na sistematičan i organizovan način, svi pripadnici JNA koji su građani BiH biće zadrani na sadanjim dunostima u jedinicama i institucijama u Bosni i Hercegovini. Pripadnici JNA koji nisu građani BiH mogu ostati na sadanjim dunostima u Republici BiH ili mogu traiti transfer na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije."[165] Kao to ova naredba pokazuje, vojnici JNA srpske nacionalnosti koji su rođeni u Bosni zvanično su prebačeni od strane JNA u srpske jedinice teritorijalne odbrane nakon to se JNA zvanično povukla iz te zemlje. Oni nisu imali izbora po pitanju transfera. General Vasiljević je također izjavio u svom iskazu da su u Hrvatskoj oficiri JNA srpske nacionalnosti koji su bez dozvole napustili RSK i vratili se u Vojsku Jugoslavije, primali poziv da se vrate u RSK i da su takvi pozivi sprovođeni u praksi .[166]

Oficiri JNA srpske nacionalnosti koji su rođeni u Bosni ili u Hrvatskoj osećali su se obaveznim da se priključe novoformiranim vojskama kako bi nastavili svoju profesionalnu karijeru. Jedan srbijanski novinar koji je dobio izjave određenog broja oficira izjavio je tokom svedočenja da su gotovo svi oficiri u VRS bili prethodno vojnici ili oficiri JNA. Objasnio je da je nakon to se Jugoslovenska vojska povukla iz Bosne, srpski kadar koji je rođen u Bosni ili Hrvatskoj imao izbor: ili da bude transferisan u vojsku Republike Srpske, ili vojsku Republike Srpske Krajine, ili da bude razreen dunosti u vojsci. Tako je većina profesionalnih oficira, svakako, izabrala prvu opciju...[167]

Prednosti zajedničkog osoblja su bile ogromne. Bilo bi nemoguće obučiti specijalizovano osoblje i stvoriti oruanu slubu za tako kratko vreme. Jedan bivi zvaničnik UN-a je u svom iskazu rekao:

I snage takozvane Republike Krajine i snage republike bosanskih Srba imali su poreklo u staroj jugoslovenskoj vojsci, to jest u JNA . Ono to se videlo bila je redovna rotacija oficirskog kadra između VJ [Vojske Jugoslavije] i snaga bosanskih Srba i snaga hrvatskih Srba, i sposobnosti i hrvatskih Srba i bosanskih Srba da preduzmu određene operacije za koje, na povrini, nisu imali dovoljnu logističku i tehničku sposobnost. Hoću reći, jedan aspekt toga bi, na primer, bio preleti helikoptera. Drugi aspekt bio bi jačanje sistema vazdune odbrane u Bosni u toku 1994. godine.Naime, ne moete jednostavno izgraditi sistem vazdune odbrane ni iz čega. Ne moete to uraditi preko noći.[168]

Kontinuirane veze između Vojske Jugoslavije i srpskih snaga u Bosni: 30. i 40. kadrovski centri

U svom obraćanju na 50. sednici Narodne skuptine RS-a 15. i 16. aprila 1995. godine, koje je izvedeno kao dokaz tokom suđenja, general Mladić je izjavio: "Od početka rata RS nije učestvovala u finansiranju profesionalnih pripadnika vojske."[169] I u izvetaju za 1992. godinu o borbenoj spremnosti VRS koji je napisan u aprilu 1993. godine navodi se takođe da je "vano pomenuti da su plate oficira, podoficira, vojnika pod ugovorom i radnika Vojske RS-a koji su do 19. maja 1992. godine bili pripadnici JNA, i dalje odgovornost SR Jugoslavije tako da se ti izdaci ne odbijaju iz budetaVojske Republike Srpske."[170] Međutim, u izvetaju se također pominje "nerazjanjena situacija u vezi s plaćanjem plata oficirima, podoficirima, vojnicima pod ugovorom i radnicima bive JNA koji su ostali ili su se priključili Vojsci RS-a."[171] Da bi reio to pitanje, i da bi regulisao ono to je do tada bila prihvaćena praksa, načelnik Generaltaba Vojske Jugoslavije je 15. novembra 1993. godine naredio da se formiraju 30. i 40. kadrovski centri za pripadnike Vojske Jugoslavije koji su sluili u Bosni, odnosno u Hrvatskoj.[172]

Bivi predsednik SRJ Lilić je potpisao naredbe kojima su stvoreni 30. i 40. kadrovski centar. Prema njegovom svedočenju, kadrovski centri su formirani zato to su postojali ljudi koji su ostali u JNA, ali izvan ove teritorije [Srbije i Crne Gore] koji nisu bili dravljani Savezne Republike Jugoslavije... te stoga i nisu mogli biti pripadnici Vojske Jugoslavije, i to je bio osnovni razlog zbog koga je formiran 30. kadrovski centar, pre svega da se rei egzistencijalni status tih ljudi koji su pre pripadali JNA i koji su se nalazili izvan teritorije SRJ i koji su bili dravljani Republike Bosne i Hercegovine.[173]U svome svedočenju je naveo da se u periodu od 1993. do 1997. godine godinje izdvajalo za pripadnike 30. kadrovskog centra oko 8 miliona evra, iako je jedne godine savezna vlada obustavila neke isplate.[174]

Lilićevo svedočenje je ilo u prilog tvrdnji Miloevića s početka suđenja da su kadrovski centri formirani samo da bi se vodila evidencija o pomoći koja se davala bivim pripadnicima JNA u vezi s pravom na lični dohodak i socijalno osiguranje koje su stekli pre nego to je JNA postala Vojska Jugoslavije. Lilić je tvrdio da su kadrovski centri pre svega postojali kao podrka porodicama bivih pripadnika JNA koje su izbegle u SRJ i dogovorili su se s Miloevićem da Vojska Jugoslavije nema komandnu odgovornost nad vojskama bosanskih i hrvatskih Srba.[175]

Osim eliminisanja nesigurnosti u vezi sa statusom pripadnika Vojske Jugoslavije koji su ostali u Bosni i u Hrvatskoj, dokazi su pokazali postojanje jo jedne prednosti od uspostavljanja odvojenih administrativnih struktura za pripadnike izvan teritorije SRJ. Vojni vetak je naveo da je postojala urgentna potreba ... za regulisanjem toga [kadrovske prakse] tako da spoljnem svetu nije bilo vidljivo da su ljudi, ustvari, bili na slubi u oruanim snagama u inostranstvu...[176] Tu potrebu za tajnoću opisao je svedok B-127 koji je bio raspoređen u 30. kadrovski centar. U svom svedočenju je izjavio da je njegova vojna legitimacija Vojske Jugoslavije, koju je overio pukovnik na čelu 30. kadrovskog centra, bila njegov jedini vojni identifikacioni dokument sve do 1996. godine kada je IFOR [snage pod komandom NATO-a koje su bile zaduene za sprovođenje Dejtonskog mirovnog sporazuma postignutog 1995. godine] raspoređen u tom području i kada su izdate vojne legitimacije VRS.[177]Vojne legitimacije VRS su izdate kao dvojni identifikacioni dokument koji se na zahtev pokazivao pripadnicima IFOR-a, a kasnije pripadnicima SFOR-a [snage za stabilizaciju pod komandom NATO-a koje su zamijenile IFOR], kako bi se izbegla mogućnost hapenja kao pripadnika Vojske Jugoslavije u Bosni.[178]

Prema svedočenju, 30. i 40. kadrovski centri plaćali su iroku lepezu ljudstva. Milanovićevo svedočenje je pokazalo da su se, osim oficirskog kadra RSK, pripadnici Ministarstva odbrane RSK takođe smatrali zaposlenim od strane Vojske Jugoslavije.[179]Svedok B-127 je takođe opisao da su različite kategorije ljudi primale plate preko 30. kadrovskog centra:

to se tiče kategorija vojnih lica koja su pripadala 30. kadrovskom centru, dozvolite mi da idem po redu. Postojale su stareine, znači oficiri, vii oficiri i generali. Zatim je postojala kategorija podoficira; i građanska lica na slubi u JNA, koja su kasnije preimenovana u radnike u vojsci. I oni su pripadali tamo čitavo vreme to jest, pripadali su 30. kadrovskom centru i određeni broj vojnika po ugovoru i koji su pre početka rata u Bosni i Hercegovini imali potpisan ugovor sa tadanjom JNA.[180]

B-127 je dalje svedočio da su u njegovom rodu vojske, tehničkom rodu, preko 90 odsto oficirskog kadra i sva građanska lica koja su prethodno bila u JNA, bila plaćana od strane 30. kadrovskog centra.[181]

Plateibeneficije

Vojska Jugoslavije ne samo da je isplaćivala plate svojim pripadnicima u Bosni i u Hrvatskoj, nego je pruala i dodatne beneficije. Svedok B-127, oficir Vojske Jugoslavije, stacioniran u Banjoj Luci, u Bosni, svedočio je da nije primio ni jedan dinar od vlade Republike Srpske dok je bio raspoređen u Vojsku Republike Srpske. Plaćanje je vreno u gotovini u jugoslovenskim dinarima koje su finansijske slube dostavljale iz Beograda.[182]Prema njegovom svedočenju, kadrovski centri su vodili evidenciju o tome gde su pripadnici vojske bili na slubi kako bi pripremili dokumente u vezi s nadoknadom, ne samo finansijskom nadoknadom za vreme vojne slube, nego i za radni sta u dvostrukom trajanju.[183]Svedok je naveo da je sluba u Bosni računata kao radni sta u Vojsci Jugoslavije u dvostrukom trajanju.[184] Oficiri koji su bili raspoređeni u 40. kadrovski centar takođe su dobijali dodatnu naknadu za slubu u borbenim operacijama ili za slubu pod tekim (posebnim) okolnostima.[185]Osim toga, pripadnici 30. kadrovskog centra koji su bili na slubi u Bosni imali su reeno stambeno pitanje ili su imali pravo na nadoknadu ili dodatni iznos sredstava na ime stambenih trokova.[186]

Značaj velikog oslonca na Saveznu Republiku Jugoslaviju u pogledu isplate plata i beneficija primetio je jedan vii britanski oficir. Na pitanje da li je plaćanje oficira od strane SRJ značilo da su oni pod komandom Savezne Republike Jugoslavije na svaki mogući način, general Rupert Smit, bivi komandant zatitnih snaga UN-a u Bosni i Hercegovini, odgovorio je: Onaj koji te plaća obično je onaj koji ti na kraju komanduje.[187] Prema svedočenju, SRJ je nastavila da isplaćuje plate i penzije preko 30. i 40. kadrovskog centra sve do 28. februara 2002. godine.[188]

Unapređenja

Moć SRJ nad isplatom plata dala joj je i punu kontrolu nad unapređenjima i imenovanjima. Prema svedočenju, zakonom o Vojsci Jugoslavije regulisana su sva unapređenja pripadnika VRS u slubi pri 30. kadrovskom centru.[189] Predloena unapređenja su morala biti potvrđena od strane Vojske Jugoslavije jer je ona određivala plate.[190]Unapređenja viih oficira su potvrđivana na najviim nivoima. Nekoliko zapisnika sa sednica Vrhovnog saveta odbrane pokazala su da predsednitvo SRJ donosi odluke o vojnim unapređenjima.[191]Prema svedočenju, drugi dobrovoljciiz Ministarstva unutranjih poslova takođe su unapređivani kao znak priznanja njihovog slubovanja u toku rata[192].

Osim unapređenja, Predsednitvo SRJ je donosilo i odluke o imenovanjima. Milan Babić je svedočio da su većina komandnog kadra, komandnog osoblja [u vojsci hrvatskih Srba], bili aktivni oficiri JNA koji su se nalazili na platnim listama JNA. Njih je plaćao Generaltab Vojske Jugoslavije i imenovala ih je na te pozicije personalna uprava Generaltaba Vojske Jugoslavije. Vojne komandantne je imenovao predsednik Srbije i kasnije predsednik Jugoslavije predsednik Srbije do 1995. godine, Slobodan Miloević i bili su finansirani i primali su logističku pomoć iz Jugoslavije.[193]

U svom obraćanju Narodnoj skuptini Republike Srpske u aprilu 1995. godine, Karadić je dao određeni uvid u proces imenovanja: Gospodo, dobili smo oficire koje smo traili. Traio sam Mladića.[194]I u nacrtu zapisnika sa 148. sednice članova Predsednitva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koja je odrana 7. oktobra 1991. godine, takođe se navodi da je Predsednitvo saglasno sa vanrednim odlikovanjima pripadnika JNA za njihovu predanost i izvođenje borbenih zadataka.[195]

Dokazi koji su navedeni u stručnom izvetaju pokazuju da je savezna vojska unapredila ili penzionisala pod povoljnim okolnostima oficire Vojske Jugoslavije koji su sluili u VRS ili RSK, bez obzira to su se javno povezivali sa izvrenjem krivičnih dela. Na primer, Đorđe Đukić je jo uvek bio aktivni oficir Vojske Jugoslavije kada je protiv njega tribunal u Hagu podigao optunicu za zločine koje je navodno počinio u Sarajevu kao pripadnik VRS.[196]Đukic i general Mladić su pripadali 30. kadrovskom centru, kao i general major Radislav Krstić, koji je takođe optuen za ratne zločine počinjene u Srebrenici u leto 1995. godine, i koji je bez obzira na optunicu podignutu protiv njega premeten na novo komandno mesto u julu 1995. godine i unapređen u aprilu 1998. godine.[197] Krstić je bio komandant 5. korpusa VRS, a kada je uhapen 1998. godine kod sebe je imao vojnu slubenu legitimaciju savezne vojske.[198] Potpukovnik Dragan Obrenović je unapređen u decembru 1995. godine, zatim u aprilu 1996. godine, zatim ponovo u avgustu 1998. godine, i penzionisan je pod povoljnim uslovima uprkos optubama da je učestvovao u napadima na Srebrenicu 1995. godine.[199] Mileta Mrkića, koji je kao komandni kadar JNA bio umean u granatiranje Vukovara 1991. godine, nakon čega je JNA navodno ubila na stotine zarobljenih mukaraca, ne-Srba, na Ovčari, unapređen je od strane Vrhovnog saveta odbrane vie puta pre nego to je penzionisan 1995. godine.[200]

Rezervisti

Osim premetanja pripadnika JNA iz redova hrvatskih i bosanskih Srba iz Hrvatske i Bosne u VRS i SVK, prema svedočenju, rezervisti JNA su takođe dolazili iz Srbije u Bosnu da bi direktno učestvovali u operacijama. Svedok B-127 je u svom iskazu naveo da je u jesen 1992. godine video oko 180 rezervista koji su iz Srbije autobusima prebačeni na linije fronta u Bosni i da mu je jedan od njih rekao da bi izgubio posao da se nije odazvao na poziv na mobilizaciju.[201]Drugi svedok je ispričao sličnu priču.[202]Babić je izjavio da su regruti iz SRJ sluili u RSK tokom celog perioda postojanja RSK.[203]Bivi vrilac dunosti ministra odbrane RSK, Milanović, takođe je svedočio da je srbijanski MUP učestvovao u zajedničkim vojnim akcijama sa jedinicama teritorijalne odbrane RSK.[204]

Osim toga, zvaničnici SRJ su potpomogli mobilizaciju regruta nakon to je RSK objavila poziv na mobilizaciju. Na primer, kada je 1993. godine RSK proglasila optu mobilizaciju, Ministar odbrane SRJ je izdao naredbu za sve regrute na teritoriji SRJ da se jave i smeste u tamonje kasarne, kao i da im se izda naoruanje, borbema oprema i municija, dnevni obrok i uniforma.[205]Dokazi koji su izvedeni u toku suđenja takođe pokazuju da je Vojska Jugoslavije nastavila sa obukom regruta SVK i VRS barem do marta 1995. godine.[206]

Tok suđenja

Osim to je pomoglo oblikovanju pogleda budućih generacija na balkanske ratove iz hiljadu devetsto devedesetih godina, te na ulogu Srbije i SRJ u tim događanjima, suđenje Miloeviću nudi vane proceduralne lekcije za jednako obimne predmete. Kao prvo suđenje jednom efu drave, ovaj predmet je pred haki tribunal postavio do tada neviđene izazove. Dokazivanje krivice visokog zvaničnika koji se nije nalazio u blizini velikog broja mest zločina i utvrđivanje lanca komandovanja pod okolnostima u kojima nije postojao zakonski autoritet vrlo je teko i zahteva puno vremena.Osim toga, u okviru tog predmeta optuenom je suđeno za zločine počinjene u toku tri rata koja su se desila gotovo u istoj deceniji, to je uticalo na obim materijala potrebnog za sudski postupak.

Nesrećan zavretak postupka pre njegovog pravnog zavretka nakon četvorogodinjeg suđenja povukao je za sobom velike kritike na račun postupka. Kritičari su se fokusirali posebno na dva pitanja: trajanje postupka (i posebno na obim optunica); i na to to je Miloeviću doputeno da sm zastupa svoju odbranu. Drugi sudovi pred kojima se sudi u sličnim predmetima će se moda suočiti sa oba ova pitanja. S porastom krivičnih gonjenja u sličnim predmetima vano je da domaći i međunarodni sudovi i tuioci iz suđenja Miloeviću izvuku lekcije u vezi s vođenjem postupka.

Obim optunica

Trajanje i obim postupka

Jedna kritika na račun toka postupka koja se stalno čuje je da je postupak trajao predugo.[207] Često se za to navodi nekoliko razloga: tuilatvo je nastojalo da optubama pokrije preveliku teritoriju i po tri različite optunice trebalo je voditi odvojene postupke; prevelik broj tačaka optunica; postupak se nije efikasno vodio i bio je spor; i sudije su Miloeviću dozvolile previe prostora za njegove duge govore i opstruiranje postupka pred raspravnim većem.[208] Međutim, svi oni koji su učestvovali (uključujući zastupnike optube i prijatelje suda), i oni koji su pratili tok postupka direktno, primećuju da su inovativne prakse usmeravanja toka postupka u cilju postizanja njegove efikasnosti, ustvari, uznapredovale u toku suđenja Miloeviću. Oni ne smatraju da su sudije generalno Miloeviću dozvolile previe prostora za manevrisanje. Drugi faktori, osim Miloevićevog slabog zdravstvenog stanja kao to su veliki broj mesta izvrenja zločin i uurbano otpočinjanje suđenja moda su u većoj mjeri doprineli prekomernom trajanju suđenja.

Spajanje optunica

Jedno od najkontroverznijih pitanja odnosi se na to da li je tuilatvo bilo u pravu kada je trailo spajanje tri optunice. Vie puta je samo pretresno veće trailo, čak i 29. novembra 2005. godine, da se za zločine na Kosovu sudi u odvojenom postupku.[209] Do tada se, međutim, suđenje toliko pribliilo zavretku da su i optuba i odbrana uloile prigovor na odvajanje te optunice.[210]

Moglo bi se tvrditi da su postupci po svim optunicama trebali biti razdvojeni.Međutim, postojale su prednosti jednog sudskog procesa koji se vodio po svim optunicama. Suđenje Miloeviću u jednom postupku stvorilo je iri kontekst događanja i pruilo je reprezentativniju sliku njegove uloge u ratovima. S obzirom da je savezna vojna i politička struktura morala biti rasvetljena kako bi se demonstrirala Miloevićeva uloga u događanjima u okviru svakog rata posebno, spajanje optunica je imalo i prednosti. Svedoci su se pozivali na svedočenje samo jednom, to ne samo da je efikasnije, nego ima prednosti i za bezbednost samih svedoka i moe minimizirati traume svedoka koji svedoče u sudnici. Jedinstven sudski postupak takođe obezbeđuje konsistentnost presude i kazne jer se time eliminie rizik da će vie sudskih postupaka dovesti do različitih zaključaka po pitanju činjeničnog stanja, te omogućava iziricanje jedinstvene kazne optuenom za sve zločine za koje je proglaen krivim.

Osim gorenavedenih razloga, članovi timova tuilatva koji su bili uključeni u predmet Miloević izneli su jo jedan razlog zbog koga su eleli da spoje tri optunice: bojazan da međunarodni faktori koji podravaju sud neće vie imati političku volju da i finansijski potpomognu drugi sudski postupak u vezi s optubama za zločine počinjene u Bosni i u Hrvatskoj ako bi Miloević već sluio dugu kaznu zatvora za dela počinjena na Kosovu.[211] Strah da se Miloeviću ne bi eventualno sudilo za genocid i druge teke zločine počinjene u Bosni i Hrvatskoj, posebno u svetlu njegovog loeg zdravstvenog stanja, nije nevaan: bilo bi razočaravajuće da su se tokom suđenja izvedeni dokazi odnosili samo na Kosovo. Ovo utoliko pre to je postupak bio vaan za otkrivanje uloge raznih organa vlasti SRJ i Srbije u toku rata u Hrvatskoj i Bosni. Kao to smo naveli u poglavlju o dokazivanju zločina, neki detalji u vezi sa učećem tih organa nisu bili sasvim poznati pre početka suđenja i moda se nikad ne bi u potpunosti sudski preispitali da se Miloeviću nije sudilo. Jer, za razliku od Kosova, s obzirom da je uloga srbijanske vlade u Bosni i u Hrvatskoj bila indirektna, suđenje je bilo naročito vano u smislu rasvetljavanja veze sa ratom u Bosni i u Hrvatskoj.

Ipak, trebalo je da odluka da se spoje tri optunice u jedinstven sudski postupak utiče na način na koji se proces vodio, ali nije. S obzirom da prvobitno određeni datum početka suđenja - samo 12 dana od donoenja odluke o spajanju optunica - nije promenjen, raspravno veće nije dalo vremena za preispitivanje strukture celog predmeta. Tuilatvo nije imalo vremena da izmeni i objedini optunice u skladu sa novim načinom vođenja postupka. Jedinstvena, organizovanija optunica sa tačkama koje bi se odnosile na sva tri rata, ali s manje navedenih mesta izvrenja zločin i s manjim brojem optubi bi bez sumnje rezultirala efikasnijim postupkom. Međutim, vremenska ograničenja koja su nametnuta datumom početka suđenja učinila su ovaj zadatak nemogućim. Zaista, sa stanovita Human Rights Watcha, krucijalni problem u vezi s postupkom odnosi se na pritisak da postupak započne to pre (videti dole).

Tačke optunice /mesta izvrenja zločin

Često se kritike upućuju na račun suđenja u pogledu velikog broja tački optunice protiv Miloevića.[212] Međutim, broj tačaka optunice nije nuno bio uzrok odugovlačenja sudskog postupka. U praktičnom smislu, stvarno pitanje je koliki se broj mesta izvrenja zločina koristio u cilju utvrđivanja postojanja svih elemenata dela za koje je podignuta optunica. Na primer, da bi se dokazala jedna tačka za ubistva koja su kvalifikovana kao zločin protiv čovečnosti, optuba treba da dokae da su ubijanja bila deo rasprostranjenih ili sistematskih napada. Optuba se mogla odlučiti da to dokae putem izvođenja dokaza o 50 ubistava u 50 optina. Alternativno, optuba je mogla podići optunicu za svako od tih 50 ubistava kao pojedinačne tačke optunice za ubistva kao zločin protiv čovečnosti na osnovu istih dokaza. Tako su se isti dokazi mogli koristiti za dokazivanje bilo jedne tačke ili 50 tačaka optunice za ubistva kao zločin protiv čovečnosti. Stoga je osnovno pitanje u vezi sa optunicama podignutim protiv Miloevića koliko je potrebno utvrditi mesta izvrenja zločina da bi se dokazala optunica, a ne koji je stvarni broj tačaka optunice. Međutim, postoje takođe i lekcije koje se mogu izvući u vezi sa odabirom optubi koje su reprezentativne za najtee oblike zločina, umesto da se putem suđenja demonstriraju svi zločini koji su počinjeni u regionu.

Optunice protiv Miloevića sadravale su ukupno 66 tačaka. Osim tačaka koje su ga teretire zagenocid, po svim tačkama je optuen bar dva ili tri puta za ista dela. Na primer, postojale su tri tačke koje su ga teretile za progon (odnosile su se na različita geografska područja zahvaćena ratom) kao zločin protiv čovečnosti, pet tačaka za ubistva (opet u različitim geografskim područjima) kao zločin protiv čovečnosti, četiri tačkeza namerno unitavanje sela, to predstavlja krenje zakona ili običaja ratovanja, i tri tačke za pljačku, to je takođe krenje zakona ili običaja ratovanja. Da su optunice bile kombinovane na način na koji bi odrazio teoriju tuilatva da čine jedinstvenu transakciju, Human Rights Watch smatra da se dupliranje moglo izbeći i da bi optunica verovatno sadravala manji broj tačaka. Primarna prednost eliminisanja duplih tačaka optunica sastoji se u tome da je to eliminisanje moglo rezultirati odlukom po kojoj bi se smanjio broj mesta izvrenja zločina koji je potreban da bi se dokazala svaka optuba. S obzirom da bi se svaka tačka optunice trebala dokazati jednom ili dva puta za kompletna ratna deavanja, umesto po jednom za svaku regiju, tada bi moda trebao manji broj mesta izvrenja zločina da bi se dokazao, na primer, element rasprostranjenosti ili sistematičnosti izvrenih zločina.S obzirom da se za Miloevića, kao predsednika, nije tvrdilo da je, ustvari, bio prisutan na bilo kojem mestu izvrenja zločina, i s obzirom da je pre početka suđenja Miloeviću tribunal već sudio u nekoliko predmeta, sporno je koliko je bilo potrebno svaki put utvrditi ta se dogodilo u velikom broju sela da bi se dokazao rasprostranjen ili sistematičan karakter zločina. Najbitniji element koji se trebao dokazati u Miloevićevom slučaju bio je lanac komandovanja. Značaj da se i rtve takođe čuju u toku postupka kroz svedočenja pred raspravnim većem treba biti deo usko skrojenog stratekog plana optube.

Optuba je započela predmet sa prevelikom količinom činjeničnih navoda koje je trebalo dokazati. Optunice su napravljene tako da su obuhvatale navode koji su se odnosili na stotine, ako ne i na hiljade dela jer je Miloević optuen po svakoj tački optunice po dva vida krivične odgovornosti (lična odgovornost i komandna odgovornost) i svaka tačka optunice uključivala je viestruke navode krivičnih dela i mesta izvrenja zločina.[213] Pod jednom tačkom optunice za Hrvatsku, na primer, navodi se preko 15 vidova postupanja, kao to su mučenje i premlaćivanje, deportacije, razaranja kuća i seksualni napadi, na 57 mesta izvrenja zločina. To je bilo čak nakon to je optunica za Hrvatsku izmenjena i kada su tri vida postupanja eliminisana.[214]Jednostavno nije bilo praktično izvesti dokaze u vezi sa svakim zločinom koji je naveden u optunicama. U toku suđenja, pretresno veće je nekoliko puta trailo od optube da ograniči broj mesta izvrenja zločina.[215]U prvim mesecima postupka pretresno veće je skrenulo panju optubi da je potrebno da razmotri izvođenje dokaza u manjem obimu u odnosu na tačke po kojima se optueni izjanjavao o krivici tako to će optuba odabrati dela koja će predstavljati sva dela za koja se optueni tereti u optunici/optunicama. [216]Tuilac se sloio s tim i, ustvari, kroz vie faza, radikano skratio spisak svedoka.[217]Tuilac je takođe izmenio i optunicu za Bosnu tako to je iz nje brisao 51 mesto izvrenja zločina, godinu dana nakon to je prvobitna optunica potvrđena.[218]

Međutim, iako jesu preduzimani koraci kako bi se problem ublaio, efikasniji pristup bi bio da je suđenje počelo na osnovu kraćih optunica. Ovo je bilo očigledno u odluci pretresnog veća po zahtevu za izricanje oslobađajuće presude nakon to je optuba zavrila sa izvođenjem dokaza. U svojoj odluci je pretresno veće odbilo mnoge činjenične navode, često nakon to je optuba priznala nedostatak dokaza za određene navode iz optunice.[219] Ipak, pretresno veće je odlučilo da je čak i bez 130 mesta zločina za koje je veće smatralo da nisu dokazani izvan razumne sumnje, optuba ipak izvela dovoljno dokaza u toj fazi za izricanje presude po svim tačkama optunice, to je bila jasna indikacija da su optunice bile preobimne.[220] Bez obzira koliko to moe biti razočaravajuće i za rtve i za istraitelje, teke odluke se moraju donositi od samog početka u vezi s brojem mesta izvrenja zločina za koje će se pred raspravnim većem izvoditi dokazi. Da bi se utvrdilo koja će se mesta izvrenja zločina koristiti u toku tako obimnog postupka mogli bi se uzeti u razmatranje dokazi koji su izvedeni u drugim sudskim postupcima. Svedočenja, čak i presude, donesene u drugim predmetima, mogli su se koristiti za efikasno dokazivanje mesta izvrenja zločina. To je, ustvari, urađeno u toku suđenja Miloeviću, s tim da je bilo moguće dalje smanjiti dokaze o mestima izvrenja zločina.

Drugi faktor koji je bez sumnje odigrao ulogu u uvrtavanju velikog broja mesta zločina sadranih u optunice protiv Miloevića bila je elja da se obuhvate mesta u kojima sz činjeni zločini u svakom od ratova u bivoj Jugoslaviji. Iako je elja za detaljnim prikazom i celovitim opisom individualne uloge u ratu opravdan cilj, njega moraju istovremeno pratiti i druge realnosti u kontekstu krivičnog gonjenja i suđenja optuenom koji je zauzimao visoku funkciju. Human Rights Watch smatra da, kao to je to sada slučaj u mandatu tuioca Međunarodnog krivičnog suda, izvođenje dokaza koji su reprezentativni za najtee počinjene zločine treba da bude primarni cilj u sličnim predmetima.Tuilatvo je moglo da smanji obim optunice fokusirajući se na najtee zločine. Na primer, nije bilo apsolutno potrebno u optunice protiv Miloevića navoditi vie tačaka u vezi sa pljačkom i razaranjem ili namernim unitenjem istorijskih spomenika i obrazovnih i verskih ustanova. S obzirom na vanost efikasnog vođenja postupka, moda bi se unitavanje kulturnih objekata i imovinemoglo bolje dokazati u okviru jednostavnijih sudskih procesa koji bi se vodili protiv optuenih nieg ranga.

Međunarodni tribunal za ratne zločine počinjene na prostoru bive Jugoslavije priznao je potrebu za smanjenjem broja mesta zločin i tačaka optunice. Na plenarnoj sednici koja je odrana u maju 2006. godine sudije su usvojile pravilo 73bis koje iziričito dozvoljava raspravnim većima da pozovu tuilatvo u toku predraspravne faze da smanje broj tačaka optunice ili da usmere optubu na izbor tačaka optunice po kojima će se izvoditi dokazi pred raspravnim većem.[221] Određivanje broja mesta zločina ili dela za koje se optueni terete takođe je deo plana tribunala kojim će se osigurati zavretak sudskih postupaka do kraja 2009. godine.[222]

Od suđenja Miloeviću sud je preuzeo agresivniji stav prema elimisanju mesta zločina. U predmetu Milutinović, u kojem je est zvaničnika iz Srbije optueno za zločine na Kosovu, sud je odlučio da se iz optunice briu sela Račak, Padalite i Dubrava.[223] Optunica protiv Milutinovića ista je kao i optunica po kojoj je prvobitno Miloević optuen za zločine na Kosovu[224] i dokazi u vezi s tim mestima zločina su izvedeni u toku suđenja Miloeviću. Sudije u predmetu Milutinović su zaključile da preostalih devet lokaliteta masovnih ubistava adekvatno odraavaju obim zločinačkog poduhvata i da predstavljaju zločine za koje se optueni terete u optunici.[225] Sudije smatraju da tuilac nema potrebu da dokazuje ta se dogodilo na tim lokalitetima da bi dokazao optunicu. To je interesantno s obzirom da se radi o posebno komplikovanim lokalitetima zločina koji podrazumijevaju nekoliko događanja i ogroman broj svedoka. Sudije su takođe pozvale tuiocaa da smanji obim optunice u drugim predmetima i čak su izmenili pravila koja im daju veću mogućnost da insistiraju na uim optunicama.[226]

Vođenje postupka

Početak suđenja

Suđenje Slobodanu Miloeviću je počelo 12. februara 2002. godine. Nakon podizanja optunica za Bosnu i za Hrvatsku, ni u jednom drugom predmetu pred ICTY nije se tako brzo prelo sa podizanja optunice na suđenje. Miloević je bio u pritvoru svega sedam meseci pre početka suđenja, to je gotovo rekord prema uobičajenim standardima Tribunala.[227] Prosečno vremene od dana hapenja optuenog do početka suđenja pred ICTY due je od dve godine. Relativna brzina kojom je ovo suđenje počelo posebno je izrazita s obzirom da su optunice za Bosnu i za Hrvatsku, najkompleksnije optunice po kojima će Međunarodni tribunal verovatno ikad postupati, bile potvrđene samo tri, odnosno četiri meseca pre početka suđenja. Iako je predugo odlagenje početka suđenja Miloeviću moglo izazvati zabrinutost u pogledu njegovog prava na brzo suđenje, bilo je potrebno vie vremena za pripremanje slučaja i za kompletan prevod i obelodanjivanje materijala odbrani. Potreba za dodatnim vremenom za pripremu posebno je bila akutna u ovom predmetu, i zbog njegove kompleksnosti i zbog, kao to je to objanjeno u gornjem tekstu, odluke o spajanju optunica koju je albeno veće donelo manje od dve nedelje pre zakazanog početka suđenja. Davanje prioriteta suđenju Miloeviću imalo je nekoliko negativnih posledica za celokupno vođenje postupka.

Prvo, ubrzavanje početka suđenja značilo je da je suđenje trebalo početi s Kosovom jer druge optube nisu jo uvek bile spremne za suđene te zbog toga to optuba jo uvek nije odbrani stavila na raspolaganje materijale vezane za optube za Bosnu i Hrvatsku.[228]Počinjanje sa Kosovom nije bilo poeljno iz nekoliko razloga. Kao to je tuiteljka navela u svom zahtevu za spajanjem optunica, početak suđenja sa Kosovom nije bio nuno najcelovitiji način na koji bi se mogli izvesti dokazi u vezi sa sva tri rata jer se rat na Kosovu hronoloki dogodio poslednji. Teorija tuiteljke ukazivala je na to da su dokazi o događanjima koja su prethodila događanjima na Kosovu bili relevantni za Kosovo jer oni pokazuju ta se moglo očekivati od sprovođenja Miloevićeve politike. Osim toga, tuiteljka je tvrdila da se optunice za Bosnu i za Hrvatsku mogu smatrati sutinskim i ozbiljnijim i da rtve rata u Bosni i Hrvatskoj , hronoloki pre rata na Kosovu, prvezasluuju presudu na osnovu optubi za zločine počinjene u te dve zemlje.[229]

to je jo vanije, sa stanovita tuilatva, to to je suđenje počelo sa optunicom za Kosovo ostavilo je neplanirani efekat u smislu omogućavanja Miloeviću da prikae vazdune udare NATO snaga kao racionalno opravdanje za zločine na Kosovu za koje se u optunici tereti. Na početku sudskog procesa suđenje je privuklo kompletnu panju javnosti u Srbiji. U jednom članku napisanom u to vreme opisana je atmosfera u Beogradu koja je bila kao kad jugoslovenska koarkaka reprezentacija igra odlučujući meč na svetskom prvenstvu ljudi su pratiliizlaganje Slobodana Miloevića u sudnici gde god su mogli uivo u restoranima i kafićima ili na portabl televizorima.[230]

Jedan srbijanski analitičar je napisao kako je tribunal time to je počeo s izvođenjem dokaza za zločine počinjene na Kosovu izgubio svoju najbolju ansu da pokae javnosti u Srbiji ratne zločine koji su počinjeni u poslednjih deset godina te ulogu Srbije u podravanju tih zločina.[231] Da je suđenje počelo sa Bosnom i Hrvatskom i nekim od najteih zločina, ono bi doprlo do iroke javnosti u vreme kada je ona bila u potpunosti usredsređena na tok procesa. Međutim, suđenje je izgubilo veći deo svoje publike kad je optuba stigla do tačaka optunice u vezi sa zločinima počinjenim u Bosni i u Hrvatskoj.[232]

Druga negativna posledica ubrzanog početka suđenja odnosi se na probleme pripreme suđenja i stavljanja dokumenata na raspolaganje odbrani. Ako se to dogodi kasno, onda se odbrani stvara nepotrebno opterećenje u smislu njene pripreme za suđenje, i odbrana istovremeno treba da napravi izbor u opsenom materijalu koji joj je optuba stavila na raspolaganje. A opet optuba je imala problema u smislu kompletiranja prevoda izjava svedoka u vezi sa zločinima počinjenim na Kosovu koji će se staviti na raspolaganje odbrani na vreme kako bi suđenje počelo 12. februara, uprkos tome to je imala vie vremena za pripremu tog dela optunice. [233] Materijali vezani sa delove optunice koji se odnose na zločine počinjene u Bosni i u Hrvatskoj obelodanjeni su odbrani nakon početka suđenja.

Predstavnik Tuilatva je rekao Human Rights Watchu da, da je Miloević pregledao sve video snimke koje je dostavila optuba, jo uvek bi ih do dananjeg dana gledao.[234]Sam se Miloević alio tokom predraspravne konferencije da je primio 90.000 stranica i 500 kaseta u vezi sa delovima optunice koji se odnose na Bosnu i na Hrvatsku i istaknuo da i kada bih čitao 500 minuta dnevno, trebalo bi mi 360 dana da sve pročitam samo jednom i da nema vremena da sve to čita tokom ispitivanja svedoka.[235]Miloević je procenio da mu za tako obiman predmet treba najmanje dve godine za pripremu odbrane.[236] Teko je sagledati kako bi odbrana mogla da bude u potpunosti pripremljena za suđenje i da utvrdi teoriju odbrane a da prethodno nije imala priliku da pregleda sve dokaze pre početka postupka izvođenja dokaza. Miloević je odbio da pogleda materijal koji mu je na raspolaganje stavila optuba i nije bilo nikoga ko bi mogao uloiti prigovor na datum određen za početak suđenja. Da je Miloević pristao da ga zastupaju advokati, njegov advokat bi verovatno uloio prigovor na ubrzani početak suđenja iz razloga nedostatka vremena za pripremu odbrane.

Osim toga, optuba nije imala adekvatnu duinu vremena za svoju pripremu. Na primer, tuiteljka nije zavrila sa popisom svedoka koje je nameravala da pozove da svedoče po tačkama optunice za Kosovo manje od mesec dana pre početka izvođenja dokaza optube.[237]S obzirom da je odluka o spajanju optunica donesena 12 dana pre početka suđenja, s tim da se datum početka izvođenja dokaza nije pomerio, nije bilo mogućnosti da se napravi nova strategija izvođenja dokaza u vezi sa sva tri ratna sukoba. Dua predraspravna faza takođe bi omogućila i rigoroznije vođenje predmeta pre početka suđenja kada su se pitanja mogla svesti na ona koja su najspornija: mesta zločina i svedoci su se mogli brisati iz optunice i mogla se sastaviti kraća, konsolidovanija optunica.

Tuilatvo bi bilo u stanju da izvede dokaze hronolokim redom i napravi potpuniju koordinaciju da je imalo vie vremena. Tri tima tuilatva su radila na prikupljanju dokaza i pripremi optunica za zločine počinjene u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Sve dok Geoffrey Nice nije imenovan glavnim zastupnikom optube, zaduen za koordiniranje rada sva tri tima neto pre početka suđenja (u novembru 2001. godine), koordinacija među timovima je bila slaba.Dui pripremni proces bi dao mogućnost da se timovi kvalitetnije iskoordiniraju, to bi na kraju moda dovelo do fokusiranije, celovitije optunice.

S obzirom na ono to mora da su evidentne negativne implikacije i za optubu i za odbranu i za celokupno vođenje postupka, upečatljivo je da ni jedna strana, a ni raspravno veće, nije sua sponte nastojala da odloi početak suđenja.

Trajanjesuđenja

Iako je suđenje trajalo preko četiri godine pre nego to je naglo prekinuto Miloevićevom smrću u martu 2006. godine, to trajanje donekle navodi na pogrean trag. Potrebno je uzeti u razmatranje nekoliko faktora. Od septembra 2003. godine sud je zasedao samo tri dana nedeljno iz razloga Miloevićevog slabog zdravstvenog stanja.[238]Kada je zasedao, to nije trajalo due od četiri sata. Prekidi suđenja su bili često potrebni zbog Miloevićevih zdravstvenih problema, kao i da bi se omogućila priprema odbrane. Raspravno veće je izračunalo da je optuba zavrila iznoenje glavnih dokaza za 360 sati, ili u roku od 90 četvorosatnih sednica raspravnog veća.[239]Međutim, sa unakrsnim ispitivanjem i administrativnim zadacima dokazni postupak optube je trajao 294 dana.[240]

Zbog Miloevićevogloeg zdravstvenog stanja, kako je suđenje odmicalo, raspored sednica veća je gubio na kontinuitetu, a sasluanja pred većem su bivala sve ređa. U avgustu 2002. godine jedan doktor je predloio da se nakon svake dve sedmice suđenja uvedu četiri dana pauze.[241] Tokom 2004. godine izvođenje dokaza trajalo je svega 33 dana, od čega je u četiri slučaja sud zasedao samo dva ili tri sata. U svojoj odluci iz septembra 2004. godine raspravno veće je navelo da je do jula 2004. godine suđenje prekidano u toku postupka izvođenja dokaza optube vie od deset puta iz razloga Miloevićevog slabog zdravstvenog stanja, čime je izgubljeno otprilike 66 dana u toku postupka.[242]

Iako se činilo da će suđenje večno trajati, ustvari, vreme provedeno pred raspravnim većem je bilo kratko. [243] Ukupna duina stvarnog vremena nije nerazumna za suđenje tog obima, i za tačke optunice koje se odnose na tri rata u periodu od devet godina.

Ipak je činjenica da je suđenje trajalo toliko dugo stvorila utisak da se nije poklanjalo dovoljno panje efikasnom vođenju toka procesa. Međutim, sudbeni spisi pokazuju da je u toku prvih meseci suđenja tuilatvo dostavilo podnesak u vezi s vođenjem sudskog procesa ubuduće, u kome je pozvalo raspravno veće da razmotri eventualna kreativna reenja za ... razna proceduralna i pitanja izvođenja dokaza. [244] Podnesak je usledio nakon zahtjeva raspravnog veća za asistenciju u upravljanju duinom sudskog postupka. [245] Sudski nalozi koji su usledili pre početka suđenja počeli su ukazivati na značaj pravosudne ekonomije.[246] Nekoliko puta u toku postupka optubi je naloeno da skrati spisak svojih svedoka, to je optuba i uradila, dok je kao to je to navedeno u gornjem tekstu raspravno veće razmatralo ne jednom da razdvoji suđenje u interesu breg okončanja postupka.[247] Ustvari, kao rezultat zabrinutosti u pogledu duine vremena, tehnike utede vremena koje su se odnosile na efikasnije iznoenje dokaza tokom Miloevićevog suđenja uticale su na druga suđenja pred tribunalom u Hagu. To se odnosi na striktno vrenje kontrole vremena i povećano korićenje pisanih izjava svedoka.

Kontrola vremena

Jedno bitno sredstvo kontrole vremena u toku suđenja Miloeviću odnosilo se na korićenje striktnih vremenskih ograničenja. Određeni vremenski period je dat na raspolaganje optubi za iznoenje dokaza.[248] Iako je taj rok nekoliko puta produavan[249], nametnuto vremensko ograničenje nateralo je optubu da detaljno vodi računa o postupku iznoenja svojih dokaza i da vreme koje joj je na raspolaganju iskoristi efikasno.[250] I optuenom je dato određeno vreme za iznoenje dokaza odbrane 150 dana. Taj broj je odgovarao periodu od 90 dana koliko je optuba potroila na iznoenje glavnih dokaza optube, plus vreme za unakrsno ispitivanje i administrativna pitanja. [251] Nekoliko puta su sudije traile od Miloevića da maksimalno iskoristi svoje vreme tako to će koristiti pisane izjave svedoka.[252]

Raspravno veće je takođe nametnulo vremenska ograničenja i na Miloevićevo unakrsno ispitivanje, iako se vreme određeno za unakrsno ispitivanje moglo produiti prema diskrecionoj odluci sudija, ako bi produenje roka bilo u interesu postupka.[253] Ovaj pristup je bio koristan u smislu minimiziranja vremena koje su sudije troile na borbu s Miloevićem u vezi s korićenjem njegovog vremena na unakrsno ispitivanje.

Određivanje vremenskih rokova su posmatrači sa kojima je Human Rights Watch razgovarao visoko ocenili, kao način na koji je moguće uspeno povećati pravosudnu ekonomičnost, te je stoga od tada postalo uobičajenija praksa.[254]U okviru svoje Strategije za zavretak svih postupaka do kraja 2009. godine, predsednik Međunarodnog suda za ratne zločine počinjene na prostoru bive Jugoslavije, Fausto Pocar, najavio je plan tribunala da vie koristi striktna ograničenja vremena koje je stavljeno na raspolaganje za izvođenje dokaza.[255]

Pisane izjave svedoka

Određivanjem striktnih vremenskih rokova sudije su podsticale tuitelje da odrede načine na koje će evidentirati dokaze to efikasnije. Stoga je jedna od primarnih inovacija koja je proistekla iz Miloevićevog suđenja bila veće korićenje pisanih izjava svedoka.[256] U decembru 2002. godine u svom Izvetaju Sudu u vezi s vremenom koje je preostalo u predmetu Miloević, optuba je traila odobrenje da izvede glavne iskaze svedoka u pisanoj formi. Svedoci koji su dali pisane izjave bili bi na rasplaganju za unakrsno ispitivanje te za potvrđivanje istinitosti izjave. Tuilac je mogao dati saetak izjave svedoka za evidenciju pre unakrsnog ispitivanja. Korićenje pisanih izjava umesto ispitivanja svedoka je utvrđeno pravilom 89 (F) u kome se kae sledeće:

Pred raspravnim većem svedok moe dati usmeni iskaz ili, kada je to u interesu pravde, pisanu izjavu.

Iako je delimična forma ove prakse korićena u prethodnim postupcima,[257] pravila su izmenjena u decembru 2000. godine kako bi se omogućile pisane izjave svedoka na osnovu pravila 92bis. Pravilo 92bis daje sudu diskreciono pravo da prihvati pisane izjave koje se ne odnose na dela i ponaanje optuenog, ali koje bi mogle da pomognu u utvrđivanju drugih elemenata zločina, kao to su postojanje rasprostranjene i sistematične prakse vrenja napada.[258]Ovde je, međutim, tuilatvo predloilo dostavljanje pisanih izjava svedoka koje se ponekad odnose i na dela optuenog. Drugim rečima, pisane izjave svedoka se izvode kao dokaz u zamenu za direktno ispitivanje, a u nastojanju da se postupak ubrza. Raspravno veće je smatralo da se pravilo 92bis treba uzeti u obzir prilikom odlučivanja o tome da li će veće prihvatiti takve pisane izjave svedoka i kada zahtev tuilatva treba odbiti ako se izjava odnosi na ponaanje optuenog. Raspravno veće je međutim bilo spremno da prihvati kao dokaz pisane izjave svedoka u skladu sa pravilom 92bis koje se ne odnose na ponaanje optuenog i optuba je bila u mogućnosti da na ovaj način izvede veliki broj dokaza o mestima zločina.[259]

albeno veće je ponitilo ovu odluku, smatrajući da raspoloivost svedoka za unakrsno ispitivanje pred sudom reava probleme u vezi s izvođenjem dokaza u formi pisanih izjava, kada se izjava odnosi na ponaanje optuenog.[260] Veće je utvrdilo da su restrikcije na dokaze u pisanom obliku, koje su sadrane u pravilu 92bis, bazirane na pretpostavci da se svedočenje daje u vidu pisane izave kada svedok nije na raspolaganju te se stoga ne moe podvrći unakrsnom ispitivanju niti je moguće potvrditi istinitost njegove izjave. albeno veće je odredilo da se stoga pravilo 92bis primjenjuje samo kada se pisana izjava dostavlja u zamenu za usmeni iskaz. Kada je svedok na raspolaganju da svedoči, a pitanja koja lee u osnovi restrikcija iz pravila 92bis ne postoje, pisane izjave, čak i ako se odnose na dela i ponaanje optuenog za koje ga tereti optunica mogu se prihvatiti kao dokaz.

Odluka albenog veća označila je veliki pomak u načinu izvođenja dokaza pred raspravnim većem. Nakon to je odluka donesena, 25 pisanih izjava je prihvaćeno u skladu s pravilom 89 (F). Osim toga, ukupno 197 izjava svedoka koje se ne odnose na ponaanje optuenog prihvaćeno je u skladu s pravilom 92bis.

Od tada je korićenje pisanih izjava svedoka postalo standardna praksa pred Hakim tribunalom. Odluka albenog veća je ozakonjena 13. septembra 2006. godine kada su pravila dopunjena kako bi se sasvim jasno raspravnom veću dalo diskreciono pravo da prihvati pisane izjave svedoka koje se odnose na dela i ponaanje optuenog pod uslovom da je svedok na raspolaganju sudu. Prema novom pravilu 92ter, pisana izjava se moe prihvatiti pod uslovom da je: (i)svedok na raspolaganju za unakrsno ispitivanje i bilo koje ispitivanje od strane sudija; i ii) svedok potvrdi da pisana izjava ili transkript tačno odraava izjavu svedoka i ono to bi svedok izjavio pred sudom. U svom izvetaju Savetu bezbednosti UN iz juna 2006. godine, predsednik Tribunala Pocar je naveo da čeće korićenje pisanih izjava svedoka umesto ispitivanja svedoka tokom postupka iznoenja dokaza predstavlja deo nastojanja Tribunala da osigura veću efikasnost sudskih postupaka. [261]

Iako je proirena upotreba pisanih izjava bitna novina koja omogućava bre sudske postupke, ima i nekih nedostataka. Glavni nedostatak korićenja pisanih izjava svedoka je taj to sudije nemaju mogućnost da ocene verodostojnost svedoka na osnovu usmenog svedočenja. Sudijama je tako ostavljeno da se oslanjaju na pisane izjave i na utisak koji steknu u toku unakrsnog ispitivanja svedoka. Kao to je to sudija David Hunt istaknuo u svom izdvojenom miljenu u vezi sa zahtevom, izjave priprema strana u postupku, a ne neutralan istrani sudija kao u sistemu građanskog prava u kome je sudija obavezan da predstavi i optuujuće i oslobađajuće informacije u izjavi. Stoga, postoji opasnost da će svetlo koje odgovara toj strani biti bačeno na izjavu i s obzirom da se pisana izjava izvodi kao dokazni predmet u pisanoj formi, ne postoji prava mogućnost da se dođe do tačnijih, golih činjenica direktnim ispitivanjem svedoka.[262]

Korićenje pisanih izjava svedoka kao glavnih dokaza u postupku takođe oteava praćenje suđenja u javnosti. Novinari koji prate suđenja, kao i pripadnici Outreach programa hakog tribunala, alili su se da im je teko da prate unakrsno ispitivanje (i suđenje u celini) bez da im je poznat sadraj direktnog svedočenja. U odnosu na njih, sudije i odbrana imaju prednost jer primaju izjavu svedoka 14 dana pre svedočenja, kada je strana koja podnosi pisanu izjavu kao dokazni materijal prema pravilima obavezna da obznani svoju nameru o podnoenju pisane izjave ili transkripta. [263]Iako se izjave podnose kao dokazni materijal, one se generalno ne stavljaju na raspolaganje javnosti sve dok svedok ne svedoči usmeno; saetak izjave koji ponekad optuba stavi na raspolaganje pre unakrsnog ispitivanja posmatrači suđenja na galeriji su ocenili nedovoljnim.[264] Ovaj problem bi se mogao reiti lako, bilo tako to bi se saetak pisanih izjava svedoka podelio pre kraćeg direktnog ispitivanja, ili da izjave budu spremne za distribuciju čim se prihvate kao dokazni materijal. S obzirom na značaj tih suđenja za optu javnost, postoji mogućnost ignorisanja stava javnosti u vezi sa takvim izjavama.

Generalno, iako postoje neki nedostaci u vezi sa pisanim izjavama svedoka, pod izvesnim okolnostima one ipak mogu biti koristan način ubrzanja sudskog postupka. Da bi se nedostaci minimizirali, potrebno je preduzeti mere kojima će se omogućiti javnosti da prati izvođenje dokaza.

Vođenjepostupkasaproseoptuenim

Jedan od trajnih utisaka sa suđenja Miloeviću odnosi se na duge bombastične govore, to je bila karakteristika većine intervencija Slobodana Miloevića u sudnici.[265] Promatrači su često smatrali da je Miloević pre svega nastojao da detaljnije predstavi svoj politički program a ne da ponudi efikasnu odbranu[266]. Kada je Human Rights Watch počeo da ispituje kako je raspravno veće postupalo sa Miloevićem kao sa pro se optuenim, očekivali smo obimnu kritiku na račun prostora koji mu je dat, posebno za unakrsno ispitivanje. Međutim, oni koji su direktno bili uključeni u ovaj postupak uključujući i optubu, prijatelje suda, posmatrače koji su pratili suđenje celo vreme slau se da iako su sudije Miloeviću dale ekstra vreme za unakrsno ispitivanje, to ekstra vreme nije bilo predugo. Iako je kumulativni efekat bio moguć u toku suđenja, niko nije bio u stanju da navede primer preterano dugog unakrsnog ispitivanja. U celini, većina posmatrača iz sudnice sa kojima su predstavnici Human Rights Watcha razgovarali smatraju da je to ekstra vreme dato u nastojanju da se osigura pravičnost suđenja i da se taj pristup preferira kao garancija da neće doći do pritubi na sm postupak.

Takođe su sudije pohvaljene to su ograničile vreme za unakrsno ispitivanje, s tim to su omogućili Miloeviću da koristi to vreme kako je on to eleo. Kako je vreme postajalo sve kraće, sudije su ponekad davale smernice u sudnici u vezi sa pitanjima korisnim po unakrsno ispitivanje. Ovaj pristup, kao to je to gore navedeno, ograničio je vreme koje je utroeno na raspravljanje sa Miloevićem u vezi sa njegovim unakrsnim ispitivanjem. Smernice raspravnog veća u sudnici u vezi s pitanjima na koje bi se unakrsno ispitivanje trebalo da usmeri takođe su bile korisne za pravično suđenje.[267]

Međutim, postoji jedna stvar koja se moe koristiti kao lekcija za buduće sudove. Na početku suđenja Miloević je odbio da se obrati sudu na propisan način, obraćajući se predsedavajućem veća sa gospodine May i ne ustajući sa stolice prilikom obraćanja sudu. Primećeno je sledeće: da sud nije tolerisao ovakvo ponaanje od početka, ono bi uspostavilo drugačiji ton postupka, s većom dozom potovanja.[268] Na primer, sud je mogao postupiti u slučaju ovakvog ponaanja tako to bi postavio mikrofon tako da optueni mora da ustane da bi se u sudnici čuo. Neki posmatrači su sugerisali da jedan tipičan domaći sudija prekrajnog suda ne bi tolerisao ovakvo nepotovanje suda; tako ne bi smele ni sudije međunarodnog suda za ratne zločine počinjene na prostoru bive Jugoslavije.[269]

Zastupanje sopstvene odbrane

Jedna kontroverzna odluka koja je povezana sa suđenjem donesena je pre početka suđenja odluka da se Slobodanu Miloeviću dozvoli da se sam brani.[270] Miloević je obavestio raspravno veće prilikom prvog pojavljivanja pred sudom da ne eli da ga zastupa advokat.[271] Na prvoj statusnoj konferenciji raspravno veće je izjavilo da se slae da ne bi bilo odgovarajuće Miloeviću odrediti advokata, navodeći da Moramo delovati u skladu sa Statutom i naim pravilima, koji u svakom slučaju odraavaju običajno međunarodno pravo, a to je da optueni ima pravo na branioca, s tim da takođe ima pravo i da sm zastupa svoju odbranu, bez branioca. [272] Prema članu 21. Statuta Hakog tribunala, na koji se sud poziva:

4. Prilikom utvrđivanja činjenica u vezi s bilo kojom optubom protiv optuenog, prema ovom Statutu, optueni ima pravo na sledeće minimalne garancije u potpunoj jednakosti:
.
(c) da mu se sudi bez nepotrebnog odlaganja
(d) da mu se sudi u njegovom prisustvu i da se brani lično ili preko pravne pomoći, prema sopstvenom izboru.[273]

Raspravno veće je ponovo razmatralo dodelu zastupnika odbrane u decembru 2002. godine, pa u septembru 2003. godine, i svaki put je potvrdilo pravo optuenog da se sam brani, čak iako je bolestan. Prema potrebi, raspravno veće je menjalo raspored suđenja da bi mu omogućilo da sm zastupa svoju odbranu uprkos sve većim zdravstvenim problemima optuenog.[274] Kako je suđenje odmicalo i Miloevićevo zdravlje se pogoravalo, raspravno veće je ponovo razmatralo svoj stav. Dana 2. septembra 2004. godine, nakon to je postupak izvođenja dokaza odbrane pomeran već pet puta usled loeg zdravstvenog stanja optuenog, raspravno veće je odlučilo da je pravo na zastupanje sopstvene odbrane u skladu sa Statutom tribunala zakonsko pravo i da je pod određenim okolnostima kompetentno dodeliti zastupnika odbrane optuenom, kada je to u interesu pravde.[275] Prilikom donoenja te odluke, raspravno veće je izjavilo da je njegova osnovna obaveza da osigura pravično i brzo suđenje, te da postoji realna opasnost da se suđenje neće zavriti bez pomoći advokata.Na kraju je raspravno veće zaključilo da se pravo optuenog da sm zastupa svoju odbranu moe ukinuti ako je posledica korićenja toga prava opstruiranje pravičnosti suđenja.[276] Prema nalogu suda, dodijeljeni advokat je obavezan da zastupa optuenog putem pripreme i ispitivanja svedoka; dostavljanja podnesaka u vezi s činjenicama i zakonom; traenja odgovarajućih naloga od strane optuenog; i nastojanja da dobije instrukcije od optuenog pri čemu zadrava pravo da odredi pravac i da djeluje u naboljem interesu optuenog. Miloević je mogao i dalje da učestvuje u svom postupku, ali samo uz doputenje raspravnog veća, a njegovo ispitivanje svedoka bi usledilo nakon ispitivanja svedoka od strane dodijeljenog zastupnika odbrane.

U reakciji na tu odluku, svedoci Miloevićeve odbrane su bojkotovali suđenje. Odlučujući po albi, albeno veće se u principu sloilo sa odlukom raspravnog veća s tim da je promijenilo modalitete kako bi smanjilo efekat dodele advokata tako da sutinski nije bilo nikakvih promena u zastupanju odbrane. Prema riječima albenog veća, Laiku koji prati tok suđenja, koji vidi Miloevića kako igra osnovnu ulogu u sudnici tokom rasprave i ova razlika moe proći nezapaeno. [277] Zaista, suđenje se u osnovi nastavilo na način na koji je vođeno do tada. [278]

U toku nekoliko intervjua posmatrači su naveli da je odluka kojom je Miloeviću dozvoljeno da sm zastupa svoju odbranu predstavljala jedini najveći problem u vezi s njegovim suđenjem. Neki su primetili ironiju: da je Miloeviću suđeno u Srbiji, na primer, njemu bi bez pogovora bio dodeljen advokat. U građansko-pravnim sistemima, optuenima se rutinski dodjeljuje advokat kada se radi o tekim i kompleksnim optubama, na osnovu verovanja da je u najboljem interesu optuenog da ima advokata koji će se baviti kompleksnim stvarima predmeta. To je istina čak i kada je optueni, kao to je to bio slučaj s Miloevićem, i sm pravnik po profesiji.[279]

Međutim, Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na prostoru bive Jugoslavije u osnovi je postavljen na akuzatornom modelu i raspravno veće je bilo ograničeno tom činjenicom, te odredbama Statuta. Razlike između inkvizitornog i akuzatornog sistema su takve da čine imenovanje advokata teim u akuzatornom sistemu. Odbrana ima veću ulogu u akuzatornom sistemu jer je na zastupnicima odbrane, a ne na sudiji, izvođenje dokaza odbrane. Ukoliko optueni odbije da sarađuje sa braniocima, kompletna odbrana je nemoguća. Nekoliko posmatrača, među njima i advokat, izjavili su da niko nije znao svoj slučaj bolje od Miloevića. I prijatelji suda su takođe naveli da ne bi bili u stanju da zastupaju odbranu bez uputstava optuenog.

Međutim, sud ne sme postati taoc prava optuenog da sm zastupa svoju odbranu. Kao to je to izjavilo raspravno veće, pravo optuenog da sm zastupa svoju odbranu nije apsolutno pravo.[280]Na primer, pravo optuenog da sm zastupa svoju odbranu moe biti ukinuto kada se optueni počne namerno ponaati na način koji je za postupak teak i opstruirajući. Suđenje Miloeviću je, međutim, bilo jedinstveno po tome to je to bio prvi slučaj u kojem je fizičko zdravlje, a ne namerno ponaanje, optuenog, bilo razlog za imenovanje advokata. Na početku suđenja sudije nisu mogle predvideti u kojoj mjeri će se Miloevićevo fizičko zdravlje pogorati.

Ubuduće će sudije moda odrediti uslove za optuene koji ele da sami zastupaju svoju odbranu, uključujući i uslov da je optueni fizički sposoban da funkcionie kao advokat odbrane tako to će biti u stanju da se pojavljuje pred sudom određen broj sati nedeljno. Da je ovaj uslov postavljen na samom početku suđenja, raspravnom veću bi bilo lake da imenuje zastupnika odbrane jo ranije, bez da ograničava ili da ostavlja utisak kao da ograničava Miloevićevo pravo na zastupanje svoje odbrane. Ako se zastupanje sopstvene odbrane bez advokata počne meati u glavnu obavezu, a to je vođenje efikasnog suđenja, onda nije nerazumno dodijeliti advokata po slubenoj dunosti. Obaveza suda da vodi pravično i brzo suđenje takođe podrazumeva i interese rtava i javnosti, kao i interese optuenog da ima efikasan sudski postupak. Ova obaveza treba biti jedini faktor prilikom odlučivanja o tome da li će se dodeliti zastupnik odbrane, iako se time ne izbegava u potpunosti problem, a to je da bi optueni mogao da odbije da daje uputstva svome zastupniku odbrane.

U ovom predmetu bilo je nekoliko vrlo dobrih razloga za dodelu zastupnika odbrane. Teko je advokatu, čak i onom koji ima iskustvo u međunarodnom pravu, da vodi predmet koji je kompleksan poput ovog, a kamoli da neko ko nema iskustva u toj oblasti sm vodi slučaj. Da je Miloević pristao na zastupnika odbrane, nema sumnje da bi njegova odbrana imala puno koristi od pomoći iskusnog advokata.

Korićenjeprijateljasuda

Lekcija vredna panje koja se moe izvući iz suđenja Miloeviću odnosi se na inovativno koritenje prijatelja suda (amici curiae). Ubrzo nakon to je Miloević obavestio sud da namerava da sm zastupa svoju odbranu, raspravno veće je odlučilo na predraspravnoj konferenciji, u interesu pravičnog suđenja, da dodeli advokata koji će se pred većem pojaviti kao prijatelj suda. Prijatelj suda će raspravnom veću pomoći da:

(a) optuenom omogući pristup svim podnescima putem preliminarnog ili drugog predraspravnog zahteva ;

(b) omogući pristup optuenog svim podnescima ili prigovorima na dokaze u toku postupka izvođenja dokaza i unakrsnog ispitivanja svedoka, kako to bude odgovaralo;

(c) raspravnom veću ukae na sve oteavajuće ili olakavajuće okolnosti u vezi sa predmetom; i

(d) deluje na bilo koji drugi način za koji imenovani advokat smatra da je odgovarajući kako bi osigurao pravično suđenje.[281]

Prijatelji suda se imenuju da bi sudu pomogli pravilno utvrđivanje činjenica. Prijatelji suda ne zastupaju optuenog.

U ovom slučaju, prijatelji suda su podneli na stotine tehničkih zahteva (uključujući i zahtev prema pravilu 98bis, zahtev za donoenjem oslobađajuće presude) sa kojima se Miloević sloio, iako on za njih nije izdavao eksplicitna uputstva. S obzirom da je predmet bio toliko kompleksan, to to je zastupnik pratio tehničke aspekte predmeta bilo je neprocenjivo za osiguranje pravičnog suđenja Miloeviću.

Prijatelji suda su u razgovoru naveli da su vie voleli ulogu prijatelja suda nego ulogu zastupnika odbrane.[282] Prema njihovom priznanju, da su imenovani od početka da zastupaju Miloevića, tada bi imali etičku obavezu da ne deluju bez instrukcija. S obzirom da bi Miloević odbio da daje instrukcije dodijeljenom zastupniku odbrane, oni ne bi imali priliku koju su imali kao prijatelji suda da ulau zahteve koji su bili od pomoći za odbranu, a da pritom ne dolaze u sukob sa svojim obavezama prema klijentu. U svakom slučaju, imenovanje zastupnika kao prijatelja suda bilo je vrlo vano u ovako kompleksnom predmetu koji je zahtevao veliku stručnost da bi se osiguralo da su Miloevićeva prava zastupljena. Značajna dodatna prednost imenovanja prijatelja suda je sledeća: kada optueni nije u stanju da sm dalje zastupa svoju odbranu, zastupnik koji učestvuje u postupku od početka u stanju je da uskoči.

Naučene lekcije

Iako suđenje Miloeviću nije okončano presudom, ono je bilo suočeno sa velikim brojem novih pitanja te stoga nudi vane lekcije koje bi mogle biti korisne za druge međunarodne sudove pred kojima se sudi ili će se suditi u predmetima sličnog obima. Na osnovu naeg istraivanja ograničenog broja pitanja, Human Rights Watch veruje da su sledeće lekcije vredne panje:

  • Optube u optunici ili nalogu za hapenje treba da se odnose na najtee zločine za koje se veruje da ih je optueni počinio. Dupliranje optubi u optunici treba izbegavati i, kada se radi o optuenom visokog ranga, koji nije bio fizički prisutan na mestima izvrenja zločina, optuba treba da osigura od početka da se adekvatan fokus stavi na dokaze o lancu komandovanja, a ne u disproporcionalnoj meri na svedočenja svedoka sa mesta izvrenja svih zločina.
  • Kada među njima postoji dovoljna veza, Human Rights Watch veruje da jedinstven sudski postupak za seriju zločina koje je prema optunici počinio optueni koji je bio visokorangirani zvaničnik, ima nekoliko prednosti. Time se osigurava celovitija slika kompletne uloge optuenog u činjenju zločina. Jedinstvenim suđenjem se također eliminie opasnost da se optuenom neće suditi za najtee zločine koje je počinio. To je efikasnije jer se jednim postupkom moe izbeći potreba za pozivanjem svedoka dva puta.
  • Ekspeditivno krivično gonjenje u kompleksnim i tekim predmetima zahteva adekvatan period pre početka suđenja kako bi se omogućilo kompletno obelodanjivanje materijala odbrani i prevod dokaza optube. Dovoljna duina vremena pre početka suđenja takođe omogućava i optubi i odbrani da se u potpunosti pripreme za suđenje. Efikasan period pre suđenja bi omogućio sudovima da eliminiu pitanja koja nisu sporna i da dalje suavaju pitanja koja zahtevaju direktno svedočenje pred većem. Time bi se takođe skratilo vreme između zatvaranja postupka izvođenja dokaza optube i početka postupka izvođenja dokaza odbrane. U predmetu za koji postoji veliko interesovanje javnosti, i u kojem postoji pritisak javnosti na početak suđenja pre nego to je predmet spreman za suđenje, sudovi treba da se odupru takvom pritisku i poduzmu korake da objasne javnosti koje su prednosti pravovremenog postupka i koliko je potrebno da postupak ne bude preuranjen.
  • Kako je suđenje Miloeviću počelo osam godina nakon to je Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na prostoru bive Jugoslavije počeo sa radom, i s obzirom da je bilo dvanaesto po redu suđenje u vezi sa ratnim zločinima počinjenim od strane hrvatskih i bosanskih Srba, bilo je već izvedeno dosta dokaza koje je sud prihvatio u vezi s onim to se dogodilo u Bosni i u Hrvatskoj. Neće se sva suđenja visokorangiranim optuenima odvijati pod istim okolnostima. Suđenje visokorangiranom političaru moe biti prva prilika da se izvedu dokazi o mestima izvrenja svih zločina. U takvim slučajevima tuitelji treba da budu jo selektivniji prilikom odabira mesta izvrenja zločina koje će uvrstiti u optunicu s obzirom da nema već utvrđenih činjenica i ranijih presuda,niti svedočenja na koja bi se mogli osloniti kao na eventualne dokaze.
  • Po svojoj prirodi suđenja optuenim visokog ranga ne samo da će pokazati ono to se dogodilo na određenim mestima zločina, nego i kriminalnu infrastrukturu koja je omogućila činjenje tako tekih zločina. Strategija krivičnog gonjenja mora osigurati da se tome da adekvatan fokus i resursi tokom suđenja, pri čemu je potrebno izbalansirati potrebu za izvođenjem dokaza o mestima izvrenja zločina. To će zahtevati donoenje tekih odluka i precizno pripremljen predmet.
  • Suđenja optuenima visokog ranga će biti vana i u smislu dokumentovanja događaja, uloge i odgovornosti raznih aktera, bez obzira na bilo koji zaključak koji se odnosi na krivicu ili nevinost optuenih. Efikasno krivično gonjenje biće značajan faktor za kvalitet takve dokumentacije.
  • Sve čeće korićenje pisanih izjava svedoka predstavlja bitnu promenu koja je uvedena tokom suđenja Miloeviću. Kada se koristi pisana izjava umesto direktnog ispitivanja svedoka, potrebno je da se kopije stave na raspolaganje javnosti na vreme kako bi i javnost mogla da prati svedočenja.
  • Korićenje striktnih vremenskih ograničenja moe biti podsticaj za efikasan postupak izvođenja dokaza i pravično je za odbranu, a istovremeno omogućava napredovanje suđenja.
  • Pravo na zastupanje sopstvene odbrane bez prisutnosti advokata treba da je uslovljeno zahtevom da je optueni u stanju da ispuni svoju ulogu zastupnika odbrane i da redovno učestvuje na sednicama veća.
  • Kada optueni sm zastupa svoju odbranu, dodela zastupnika kao prijatelja suda adekvatan je način na koji se moe osigurati zatita prava optuenog. U pravno i činjenično kompleksnim predmetima, vano je da zastupnici odbrane budu u stanju da vode računa o tehničkim pitanjima koja optueni koji sm zastupa svoju odbranu moda nije u stanju da prati, u cilju osiguranja pravičnog suđenja.
  • Svi sudski organi treba da imaju na umu značaj toga da postupak bude smislen za one zajednice koje su najveće rtve zločina.

Zahvalnica

Sara Darehshori, via savetnica pri Programu za međunarodnu pravdu Human Rights Watcha, autor je ovog izvetaja. Sara Darehshori i Param-Preet Singh, savetnica pri Programu za međunarodnu pravdu, sprovele su intervjue na kojima se zasniva sadraj ovog izvetaja u Hagu i u Londonu u junu i julu 2006. godine. Richard Dicker, direktor Programa za međunarodnu pravdu, pruio je smernice za izradu izvetaja. Bogdan Ivaniević, bivi istraitelj u Odseku za Evropu i Centralnu Aziju, Ben Ward, pridrueni direktor Odseka za Evropu i Centralnu Aziju, i Param-Preet Singh takođe su uredili ovaj izvetaj. Aisling Reidy, vii pravni savetnik, izvrila je pravni pregled, a Ian Gorvin, konsultant u Kancelariji programa Human Rights Watcha, programski pregled izvetaja. Zorana Jelić pruila je dragocenu pomoć prilikom istraivanja. Između ostalog, vrila je izbor ogromne količine dokaza. Daniel Ulmer, konsultant pri Programu za međunarodnu pravdu, stavio na raspolaganje svoju ekspertizu za izradu fusnota. Hannah Gaertner, pridrueni član Programa za međunarodnu pravdu, i Andrea Holley, menader odeljenja za outreach i publikacije, pripremile su izvetaj za objavljivanje.

Human Rights Watch je takođe zahvalan studentima New School (Sri Peddu, Julie Wilkinson i Nina Arron) i studentima Pravnog fakulteta Cardozo (Talia Boncy i Christina Holder) koji su s puno entuzijazma pomogli prilikom pregleda dokaznog materijala. Osim toga, elimo da se zahvalimo i Dermot Groome-u na pregledu dela ovog izvetaja koji se odnosi na dokaze, kao i članovima Tuilatva, veća, Kancelarije registrara, Outreach-a i odbrane koji su odvojili vreme da podele svoje misli s nama; Geoffrey Nice je bio naročito velikoduan deleći sa nama vreme i svoj uvid u proces suđenja, te zasluuje posebno pominjanje. Takođe elimo da se zahvalimo i Diani Dicklich i Jedinici tribunala za podrku koji su omogućili izradu ovog izvetaja tako to su nam omogućili pristup dokaznim predmetima i materijalu Tribunala. Alexandra Milenov je obezbedila vaan materijal iz Beograda. Takođe cenimo pomoć i smernice koje smo dobili od nekoliko novinara koji su direktno pratili suđenje i dali nam uvid sa stanovita posmatrača sudskog procesa.

Međunarodni program pravde eli da se zahvali i Fondaciji John D. i Catherine T. MacArthur, kao i JEHT fondaciji na podrci naem programu.

[1] U izvetaju se koriste i "Bosna i Hercegovina" i "Bosna".

[2] Svedočenje Davida Harlanda, transkript sa suđenja , 5. novembar 2003. str. 28706.

[3] Videti, na primer, "Credibility and Legitimacy of International Criminal Tribunals in the Wake of Milosevic's Death," Harvard International Review, bez datuma, http://hir.harvard.edu/articles/1402/ (pregled izvren 27. novembra 2006.).

[4] Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacijabr. 713 (1991), S/RES/713(1991) , http://www.nato.int/ifor/un/u910925a.htm (dokument konsultovan 4. decembra 2006.), stav 6.

[5] Videti Tuitelj protivSlobodana Miloevića, predmet broj IT-02-54-T,druga izmenjena optunica (Hrvatska), 28. juli 2004., stav 84-110.

[6] Vdeti Tuitelj protiv Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača, predmet broj IT-06-90, spojena optunica, 21. juli 2006., stav 22-37.

[7] Videti Tuitelj protivSlobodana Miloevića, predmet broj IT-02-54, izmenjena optunica (Bosna), 22. novembar 2002., stav 52-79.

[8] Videti Tuitelj protiv Orića, predmet broj IT-03-68, treća izmenjena optunica, 30. jun 2005.; Tuitelj protiv Naletilića i Martinovića, predmet broj IT-98-34, druga izmenjena optunica, 16. oktobar 2001. (Optuene je sudsko veće proglasilo krivim za zločine protiv čovečnosti i osudilo ih na 20 odnosno 18 godina zatvora 31. marta 2003. godine; njihove albe je albeno veće odbacilo u svojoj konačnoj presudi od 3. maja 2006. godine.)

[9] Verifikaciona misija na Kosovu, Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi (OSCE).

[10] Za vie informacija videti Human Rights Watch, Under Orders: War Crimes in Kosovo (New York: Human Rights Watch, 2001), http://www.hrw.org/reports/2001/kosovo/.

[11] Videti Tuitelj protiv Miloevića, predmet broj IT-99-37-PT, druga izmenjena optunica (Kosovo), 16. oktobar 2001., stav 71-108.

[12] Predmet pod brojem IT-99-37.

[13] Zajednički zločinački poduhvat je doktrina odgovornosti prema kojoj optueni ima individualnu odgovornost ako djeluje zajedno s drugima sa zajedničkim zločinačkim ciljem, i sa zajedničkom zločinačkom namerom.

[14] Prema drugoj izmenjenoj optunici, 29. oktobar 2001. predmet broj IT-99-37. Prvobitno su Miloević i suoptueni optueni sa četiri tačke optunice (ubistvo, deportacije i progoni kao zločini protiv čovečnosti, i ubistvo kao povreda zakona ratovanja). Tačka kojom se optuuje za prisilno premetanje dodata je u drugoj izmenjenoj optunici.

[15] Nalog kojim se poziva imenovanje Amicus Curiae, 30. avgust2001.

[16] Vodi se kao predmet IT-01-50. Prvobitna optunica (Hrvatska), 8. oktobar 2001. Optunica je dva puta menjana i broj predmeta je promijenjen u IT-02-54.

[17] Druga izmenjena optunica (Hrvatska), predmet IT-02-54,28. juli 2004, stav 6.

[18] Prvobitna optunica (Bosna), predmet IT-01-51, 22. novembar 2001.

[19] Optunica je izmenjena 21. aprila 2004., sa novim brojem IT-02-54-T.

[20] Odluka o zahtevu tuilatva za spajanjem optunica, predmet broj IT-99-37, IT-01-50, IT-01-51, 13. decembar 2001, stav 16.

[21] Ibid., stav 42-46.

[22] Ibid., stav 22-23, 52.

[23] Odluka po interlokutornoj albi tuioca na odbijanje zahteva za spajanje postupka, predmet broj IT-99-37, IT-01-50, IT-01-51, 1. februar 2002. Videti također i Nalog za početak suđenja, 4. februar 2002. Nakon donoenja odluke o spajanju optunica predmeti su spojeni u predmet broj IT-02-54.

[24] Odluka o zahtjevu za donoenjem oslobađajuće presude, 16. jun 2004. stav 316.

[25]Ibid., stav 9.

[26] Video snimak je prikazan u toku unakrsnog ispitivanja Obrada Stevanovića, biveg pomoćnika Ministra unutranjih poslova. Unakrsno ispitivanje je vrila optuba.

[27] Intervju Human Rights Watch-a sa jednim od tuioca, 16. maj 2006 .

[28] Videti "Serbia holds video 'executioners,'" BBC News, 2. juni2005. http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/4602949.stm.

[29] Videti, na primer, dokazni predmet P471.5, "Etničko čićenje Bosne i Hercegovine. Izvetaj Komitetu za spoljne poslove, Senat Sjedinjenih Američkih Drava, avgust 1992.", strana 27. ("Bivi komandanti JNA vode rat protiv bosanskih muslimana i Hrvata uz pomoć trupa JNA, njene artiljerije i aviona"); videti takođe i svedočenje Milana Babića, transkript sa suđenja, 20. novembar 2002. godine, strana 13116 (u kojem Babić opisuje kako mu je Miloević rekao da opie Krajinu kao prednost za SRJ, a ne Srbiju "tako da se ne vide njegove direktne veze i veze sa Srbijom, veze sa onim to se događalo u Krajini").

[30] Iskaz dat 2. aprila 2001. prihvaćen kao dokazni predmet P427.3(a).

[31] Svedočenje Davida Harlanda, transkript sa suđenja, 5. novembar 2003. strana 28706.

[32]Predmet 537.2(a), str. 60.

[33] Snimak sa 16. sednice Narodne skuptine Republike Srpske, odrane 12. maja 1992. godine, dokazni predmetP352.174(a), str. 21.

[34] Izjava generala Vegha, dokazni predmet P644, stav 209.

[35]Nakon raspada (S)FRJ, Srbija je finansirala 95 posto budeta SRJ. Lilić je svedočio da je Srbija "nosila pun teret finansiranja Vojske Jugoslavije". Svedočenje Zorana Lilića, transkript sa suđenja, 18. juni 2003. godine, strana 22760. I zaista, Crna Gora je u jednom trenutku odustala od svog malog udela u budetu tako da je Srbija snosila kompletan teret. Ibid. Odnosi između SRJ i Srbije bili su toliko bliski da je ministar finansija Srbije, Jovan Zebić, imao istu poziciju i za SRJ. Svedočenje Zorana Lilića, transkript sa suđenja, 17. jun 2003. godine, strana 22621.

[36]Tekst izvetaja o izjavi Slobodana Miloevića novinskoj agenciji Tanjug od 11. maja 1993. Dokazni predmet P427.56(a)("U poslednje dve godine Republika Srbija pomaući Srbe izvan Srbije primorala je svoju ekonomiju na masovne napore i svoje građane na znatne rtve. Srbima je teko da nose teret velike pomoći koja ide u Bosnu i sankcija koje su nametnute Srbiji zbog njene solidarnosti sa Srbima izvan Srbije.").

[37] Videti, na primer, izjavu Ante Markovića, biveg premijera Savezne Republike Jugoslavije, dokazni predmet P569(a), stav 25 ("U tim oblastima pod kontrolom Srba nije bilo drugog glavnog izvora finansiranja do Srbije.").

[38] Svedočenje Milana Babića, transkript sa suđenja, 18. novembar 2002. str. 12947-48, 12955; takođe videti svedočenje Michaela Williamsa, transkript sa suđenja, 24. jun 2003. str. 22912-13 ("Situacija u Krajini, srcu srpske republike u Hrvatskoj, bila je čak čak jo uasnija. Postojali su neki elementi ekonomije preivljavanja, ali su ljudi uglavnom preivljavali od humanitarne pomoći UN-a i od pomoći koju je davao Beograd. Bilo je to vrlo malo područje sa zaista nikakvim izgledima za preivljavanje kao kohezivna, celovita, samoodriva jedinica... stoga verujem da je tamonje vodstvo...vie bilo okrenuto Beogradu, jer nije imalo drugog izbora .").

[39] Svedočenje Milana Babića, transkript sa suđenja, 19. novembra 2002., str. 12970-71, ("SAO Krajina i RSK su u potpunosti ovisile o Srbiji u ekonomskom i finansijskom smislu.").

[40] Svedočenje Petera Galbrajta, transkript sa suđenja, 25. jun 2003., str. 23087.

[41]Pismo Milana Martića, ministra unutranjih poslova RSK, Slobodanu Miloeviću, Nikoli ainoviću i Zoranu Sokoloviću, 28. april 1993., dokazni predmet P352.20(a).

[42]SvedočenjeMortena Torkildsena, transkript sa suđenja, 10. april 2003. str. 19027-28; takođe videti i svedočenje Milana Milanovića (biveg vrioca dunosti ministra odbrane RSK), transkript sa suđenja, 14. oktobar 2003. str. 27501 (Znao sam da novac dolazi iz Savezne Republike Jugoslavije i da su njime punjene kase naeg budeta... Uglavnom se novac troio na vojsku i policiju); dokazni predmet P325.5(a) (Izvetaj srbijanskog Ministra odbrane u vezi sa dostavljanjem pomoći srpskim oblastima u Hrvatskoj, u kojem se ukazuje na to da za novembar i decembar 1991. godine finansijska pomoć koja se treba dostaviti iznosi 1.205.200.000,00 dinara); dokazni predmet P352.13(a) (slubena zabeka sa razgovora između predstavnika vlade RSK i Miloevića na kojem je odlučeno da će finansiranje odbrane Srpske Krajine biti planirano preko srbijanskog Ministarstva odbrane); dokazni predmet P352.15(a)( (pismo ministra finansija Republike Srpske Krajine Jugoslovenskoj Narodnoj banci u kojem se trai uplata iznosa od 12.900.000.000 dinara u budet); dokazni predmet P352.18(a) (24. jul 1995. godine, zahtev za bespovratna sredstva u iznosu od 10.000.000,00 dinara ureda guvernera Srpske Krajine prema Jugoslovenskoj Narodnoj banci da bi se pokrili trokovi); dokazni predmet P427.42(a) (zahtev za finansiranje srbijanskom Ministarstvu odbrane od Minstra odbrane RSK u kojem se trae planirana sredstva od oko 200 miliona mesečno).

[43] Svedočenje Michaela Williamsa, transkript sa suđenja, 24. jun 2003., str. 22912.

[44] Ibid., str. 22942.

[45] Svedočenje Aleksandra Vasiljevića, transkript sa suđenja, 6. februar 2003., str. 15839.

[46] Unakrsno ispitivanje Mortena Torkildsena, transkript sa suđenja, 11. april 2003., str. 19051-52.

[47] Ibid., str. 19114-16

[48] Postupak dobijanja dokumenata iz Srbije i Crne Gore je bio uglavnom poverljiv. Videti, na primer, Preliminarni nalog po zahtevu tuioca za izdavanje naloga saglasno pravilu 54 bis kojim se nalae Srbiji i Crnoj Gori da ispotuju preostale zahteve za pomoć, i po drugom zahtevu tuitelja za preduzimanjem daljnjih mera u vezi s prethodnim podnescima saglasno pravilu 54 bis, 16. decembar 2005.; Odluka pozahtevu tuioca za preduzimanjem daljnjih mera u vezi s prethodnim podnescima saglasno pravilu 54bis , 31. oktobar 2005.

[49] Zapisnik sa sednice Vrhovnog saveta odbrane, dokazni predmet 667, 12. mart 1993. Takođe videti pismo Branislava Kuzmanovića, zamenika ministra odbrane, Sekretaru Vlade Republike Srbije, od 1. novembra 1991., dokazni predmet P352.4(a), u kojem predlae da se razmotri sastanak na temu izvetaja o pomoći srpskim područjima u Hrvatskoj na "sednici koja će biti zatvorena za javnost" s obzirom na "stepen poverljivosti sastanka".

[50] Tokom unakrsnog ispitivanja Mortena Torkildsena, Miloević je naveo Slubene novine Republike Srpske Krajine od 25. aprila 1993. godine, broj 3, u kojima je objavljeno na strani 205 da se dodatna sredstva SRJ koriste kao izvor finansiranja Transkript sa suđenja, 11. april 2003., str. 19117-19.

[51] U praktičnom smislu, Narodna banka Jugoslavije je bila pod srpskom kontrolom. Kao to je to opisano u knjizi Mlađana Dinkića, guvernera NBJ, "U jesen 1991., vođstvo Srbije je preuzelo potpunu kontrolu nad jugoslovenskom monetarnom politikom. NBJ je bila centralna monetarna institucija samo na papiru. Prirodno, niko to nije objavio s obzirom da je osnovni cilj bio omogućiti republičkim organima da vode monetarnu politiku u potpunoj tajnosti " Videti Drugi stručni izvetaj Mortena Torkildsena, dokazni predmet P426, stav 23.

[52] Dokazni predmet P427.18(a) ("Slubena zabeleka sa sastanka guvernera narodnih banaka Jugoslavije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, koji je odran 12. maja 1994. u prostorijama Jugoslovenske Narodne banke u Beogradu," u kojem se zaključuje, između ostalog, da će "samo Jugoslovenska Narodna banka uspostaviti i provoditi kontrolu nad radom Narodne banke Republike Srpske, Narodne banke Republike Srpske Krajine i komercijalnih banaka u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini.").

[53] Svedočenje Milana Babića, transkript sa suđenja, 19. novembar 2002. str. 12970.

[54] Svedočenje Milana Babića, transkript sa suđenja, 18. novembar 2002., str. 12948-53, i 3. decembar 2002., str. 13761. Takođe videti i dokazni predmet P427.20(a) i P427.17(a) (Zahtev za jedinstveni kreditni i monetarni sistem Republike Srpske Krajine Predsedniku Vlade Republike Srbije i Predsjedniku Vlade Crne Gore i Guverneru Jugoslovenske narodne banke, 12. maj 1992.: "Od prvog dana ratnog stanja u Republici Srpskoj Krajini bankovne transakcije i platni transferi se sprovode preko komercijalnih banaka i filijala Slube drutvenog knjigovodstvaRepublike Srbije." (naglasak u originalu)).

[55] Dokazni predmet P427.19(a), str. 2; Drugi stručni izvetaj Mortena Torkildsena, dokazni predmet P426, stav 56.

[56] Svedočenje Ante Markovića, transkript sa suđenja, 23. oktobar 2003., str. 28044 ("Generalno govoreći, novčane transakcije, finansijske transakcije su ile preko Slube drutvenog knjigovodstva, SDK. Nije postojao drugi način komuniciranja.").

[57] Videti, na primer, svedočenje Milana Babića, transkript sa suđenja, 19. novembar 2002., str. 12970.

[58]AnteMarković jepodneoostavkukaopremijerVladeSRJzbogtogatojeizbudetaza 1992. godinudodeljeno 81 postosredstavazaJNA, sredstvakojasuse trebala pokriti iztampanjanovčanica. Izjava AnteMarkovića, dokaznipredmetP569(a), stav 21-24.

[59] Svedočenje Zorana Lilića, transkript sa suđenja, 17. jun 2003., str. 22622.

[60] Svedočenje Mortena Torkildsena, transkript sa suđenja, 10. april 2003. str. 19044.

[61] Zapisnik sa sednice Vrhovnog saveta odbrane, dokazni predmet P667, 10. februar 1993., str. 29.

[62] Ibid., str. 30.

[63] Videti, na primer, dokazni predmet P352.15(a) pismo ministra finansija Republike Srpske Krajine Jugoslovenskoj Narodnoj banci u kojem se trai uplata iznosa od 12.900.000.000 dinara u budet; dokazni predmet P352.18(a) (24. jul 1995. godine, zahtev za bespovratna sredstva u iznosu od 10.000.000,00 dinara ureda guvernera Srpske Krajine prema Jugoslovenskoj Narodnoj banci da bi se pokrili trokovi); dokazni predmet P427.42(a) (zahtev za finansiranje srbijanskom Ministarstvu odbrane od Minstra odbrane RSK u kojem se trae planirana sredstva od oko 200 miliona mesečno); dokazni predmet P427.53(a) (zahtev Republike Srpske Krajine Ministarstvu odbrane SRJ za finansijska i vojna sredstva u iznosu od 100.000.000 dinara, datum zahteva 22. novembar 1994).

[64] Drugi stručni izvetaj Mortena Torkildsena, dokazni predmet P426, stav 73 (navode se Slubene novine Republike Srpske, 30. mart 2004. kao i to da na finansiranje VRS otpada 95.6 posto budeta za 1993.); dokazni predmet P427.59(a).

[65] Dokazni predmet P427.24(a) (Odluka o korićenju sredstava iz primarne emisije, Slubene novine srpskog naroda Bosne i Hercegovine br. 4/92 "Da bi se izbegli negativni efekti rata na ekonomiju Srpske Republike BiH, do 80 postoprimarneemisije ćesekoristitiuposebnenamene"); dokaznipredmetP388;Drugistručniizvetaj Mortena Torkildsena, dokazni predmet P426, stav 73.

[66] Dokazni predmet P366; Drugi stručni izvetaj Mortena Torkildsena, dokazni predmet P426, stav 73.

[67] Dokazni predmet P427.33(a).

[68] Drugi stručni izvetaj Mortena Torkildsena, dokazni predmet P426, stav 76.

[69] Dokazni predmet P427.35(a) (zahtev za kredit iz primarne emisije od proizvođača uniformi koji je odobrio Glavni tab vojske Republike Srpske dana 30. novembra 1992.).

[70] Drugi stručni izvetaj Mortena Torkildsena, dokazni predmet P426, stav 83.

[71] Videti godinji izvetaj za 1992. godinu, Narodna banka Republike Srpske, dokazni predmet 427.14(a) ("Realizacija dotoka stranih valuta u toku rata i pod uslovima embarga je bila nemoguća tako da je Banka odlučila početi stvarati strane dravne rezerve kroz otkup stranih valuta od građana preko komercijalnih banaka. Na taj način se formiraju strane rezerve."). U izvetaju se takođ

er pominje i pad finansijske discipline i sprovođenje neregularne emisije novca, posebno primarne. Takođe videti Drugi stručni izvjetaj Mortena Torkildsena, dokazni predmet P426, stav 80.

[72] Drugi stručni izvetaj Mortena Torkildsena, dokazni predmet P426, stav 81-83. Takođe, na početku 1994. godine vrednost jugoslovenskog dinara je utvrđena prema nemačkoj marci u odnosu 1:1 kako bi se sprečila hiperinflacija.

[73] Drugi stručni izvetaj Mortena Torkildsena, dokazni predmet P426, stav 83; dokazni predmet 427.61(a).

[74] Svedočenje Radomira Markovića, transkript sa suđenja, 25. juli 2002., str. 8685.

[75] Ibid., str. 8685-87.

[76] Ibid., str. 8688-89.

[77] Izjava generala Vegha, dokazni predmet 644, stav 201.

[78] Dana 27. aprila 1992. godine, Srbija i Crna Gora su proglasili novi nazivbive Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Savezna Republika Jugoslavija. Naziv vojske je također promenjen, tako da je Jugoslovenska narodna armija (JNA) postala Vojska Jugoslavije (VJ). U ovom izvetaju termin "Jugoslovenska vojska" se koristi i za JNA i za JA.

[79] Videti, naprimer, svedočenje Wesley Clarka, transkript sa suđenja, 15. decembar 2003., str. 30375 ("Znali smo da je srpska vojska bila bila stvorena iz jugoslovenske vojske").

[80] Videti, na primer, dokazni predmet P464.23, pismo pukovnika vojske RS-a Talića u SRJ od 28. maja 1993., u kojem se trai "1.000 tona D-2 [goriva] i određene količine MB-86 ili 98 [goriva]," navodeći da bi zahtev trebao doći od nekon organa civilne vlasti nadlenog za humanitarnu pomoć i da se "ne sme pominjati da je to za potrebe vojske." Osim toga, Milan Babić je svedočio da je kod za oruje u presretnutim razgovorima bio "ćebad i lekovi" kao i "letve, drvene daske brano, ećer i baterije." Transkript sa suđenja, 22. novembar 2002., str. 13292-93. Takođe videti i dokazni predmet P352.29.

[81] Svedočenje Aleksandra Vasiljevića, transkript sa suđenja, 18. februar 2003., str. 16402.

[82] Iskaz generala Vegha, dokazni predmet P644, stav 127.

[83] Ibid.

[84] Svedočenje Milana Babića, transkript sa suđenja, 22. novembar 2002., str. 13274-76.

[85] Svedočenje svjedoka B-24, 23. maj 2003., str. 21171-73.

[86] Ibid., str. 21184.

[87] Svedočenje Aleksandra Vasiljevića, transkript sa suđenja, 6. februar 2003., str. 15777.

[88] Ibid., str. 15778-79.

[89] "Stručni izvetaj tima za vojnu analitiku u predmetu broj IT-02-54-T: Oruane snage SFRJ i sukob u Hrvatskoj aktivnosti JNA u BiH i podrka JNA (VJ) snagama bosanskih Srba," Deo III: Aktivnost JNA u BiH i podrka JNA(VJ) snagama bosanskih Srba, dokazni predmet P643.1, stav. 16; dokazni predmet P427.48(a).

[90] Dokazni predmet P464.15(a), 3. mart 1992.; "Stručni izvetaj tima za vojnu analitiku" Deo III, dokazni predmet P643.1, stav 16. Direktni zahtevi vojnika JNA u Krajini prema JNA i dalje su upućivani nakon to je formirana SVK. Problem je u tolikoj meri preovladavao da je u decembru 1993 zvaničnim sredstvima pokuano da se stave pod kontrolu direktni zahtevi za naoruanje koji su dolazili od oficira u Krajini. Svedočenje Aleksandra Vasiljevića, transkript sa suđenja, 6. februar 2003., str. 15855-56. Jedan od dokaznih predmeta prihvaćenih tokom suđenja je naredba o proceduri za obezbeđenje sredstava iz SRJ koja je data u odgovoru na problem, a to je da su pojedinci koristili veze u saveznoj armiji direktno za snabdevanje, zaobilazeći glavni tab koji je koordinirao pomoć. Dokazni predmet P352.157(a).

[91] Dokazni predmet P352.90 ("Zaključci bazirani na proceni situacije na teritoriji BiH/Bosne i Hercegovine/ u zoni odgovornosti 2.VO/Druge vojne oblasti", mart 1992.), str. 5. Takođe videti dokazni predmet P427.32, str. 14 ("Peadijske jedinice koje su formirane opremljene su naoruanjem koje su dobili od bive JNA, koje su podelili oficiri, pripadnici Srpske demokratske stranke, ili drugi predstavnici srpskog naroda.").

[92] Dokazni predmet P318, "Izvetaj o organizaciji i merama komande i kontrole za oruane organizacije Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije," deo IIA-11/13.

[93] Dokazni predmet P318, " Izvetaj o organizaciji i merama komande i kontrole za oruane organizacije Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije," dio IIA-12-13/13.

[94] Videti dokazni predmet P427.36(a) i P427.40(a), koji sadre duge zahteve za naoruanje i municiju.

[95] Dokazni predmet P352.5(a).

[96] Ibid.

[97] Iskaz Dobrile Gajić-Glaić, dokazni predmet P567, stav 18.

[98] Ibid., stav 21; svedočenje Dobrile Gajić-Glaić, transkript sa suđenja, 21. oktobar 2003., str. 27846.

[99] Svedočenje Milana Babića, transkript sa suđenja, 20. novembar 2002., str. 13103-04. Takođe videti i svedočenje Aleksandra Vasiljevića, transkript sa suđenja, 13. februar 2003., str. 16038.

[100] Svedočenje Aleksandra Vasiljevića, transkript, 5. februar 2003., str. 15772.

[101] Svedočenje Milana Milanovića, transkript sa suđenja, 8. oktobar 2003., str. 27253-54.

[102] Svedočenje svedoka B-24, transkript sa suđenja, 26. maj 2003., str. 21311.

[103] Svedočenje svedoka B-179, transkript sa suđenja, 15. septembar 2003., str. 26589-90.

[104] Iskaz Dobrile Gajić-Gliić, dokazni predmet P 567, stav. 22.

[105] Videti dokazni predmet 539.8(a).

[106] Jovica Staniić je bio ef srbijanske slube javne bezbednosti (tajne policije) do kraja 1998. godine; Mihalj Kertes je bio zamenik ministra unutranjih poslova u Srbiji prije nego to je postao direktor Carina SRJ 1994. godine.

[107] Svedočenje svedoka B-179, transkript sa suđenja, 15. septembar 2003., str. 26605-07.

[108] Ibid., str. 26596-98.

[109] Ibid., str. 26612-14.

[110] Ibid., str. 26611-14.

[111] Unakrsno ispitivanje svedoka B-179, transkript sa suđenja, 15. septembar 2003., str. 26639-41.

[112] Svedočenje svedoka B-179, transkript sa suđenja, 15. septembar 2003., str. 26614.

[113] Ibid. str. 26596.

[114] Svedočenje svedoka B-24, transkript sa suđenja, 23. maj 2003., str. 21182.

[115] Ibid., str. 21182-83.

[116] Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br. 757 (1992), S/RES/757(1992) http://www.nato.int/ifor/un/u920530a.htm(4. decembar 2006.).

[117]Svedočenje svedoka B-179, transkript sa suđenja, 15. septembar 2003., str. 26618.

[118] Ibid., str. 26618, 26642.

[119] Ustav Republike Srpske Krajine, januar 1992., član 102.

[120] Dokazni predmet 352.174.1(a), Tonski zapis 16. sjednice Narodne skuptine Republike Srpske, odrane 12. maja 1992., str. 30.

[121] Miloevićev argument je bio da su muslimanske i hrvatske snage takođe imale korist od sredstava i opreme koji su ostali iza JNA. Videti, na primer, unakrsno ispitivanje Mortena Torkildsena, transkript sa suđenja, 11. april 2003., str. 19128. Međutim, penzionisani general JNA a potom Hrvatske vojske Imra Agotić svedočio je da osim dela naoruanja koje je pripadalo postrojbama hrvatske teritorijalne obrane, JNA je "uzelakompletnonaoruanjeiopremu. Diokojinijemoglaodnijetiostavilajeutakvomestanjudasenijemoglostavitiufunkciju. Nije se moglo koristiti." Transkript sa suđenja, 27. jun 2003., str. 23270-71.

[122] Svedočenje Mortena Torkildsena, transkript sa suđenja, 10. april 2003., str. 19014; dokazni predmet P427.32(a); dokazni predmet P437.11; iskaz generala Vegha, dokazni predmet P644, stav 292 ("Druga vojna oblast JNA formirala je kostur VRS-a JNA je ostavila mnogobrojno osoblje i puno opreme i sredstava za sobom i pruala je neophodnu podrku potrebnu za formiranje novih oruanih snaga.").

[123] Svedočenje Petera Galbraitha, transkript sa suđenja, 25. jun 2003., str. 23080. Takođe videti i "Analizu borbene gotovosti i aktivnosti Vojske Republike Srpske 1992.," april 1993., dokazni predmet P427.32, str. 93 ("Materijalne rezerve osnovnog i potronog materijala i sredstava koje su nađene na teritoriji bive BiH i koje su ostale iza bive JNA u skladitima i jedinicama i pozadinskim bazama, uglavnom su stavljene pod kontrolu i na raspolaganje VRS.."); Svedočenje Davida Harlanda, transkript sa suđenja, 18. septembar 2003., str. 26973-74 ("Očigledno je srpska dominacija frontom bila uglavnom funkcija podrke iz Beograda. Ustvari, nad bosanskim Srbima su njihovi neprijatelji imali brojčanu nadmoć. U sutini, bosanski Muslimani su brojčano imali nadmoć, ali su bosanskim Srbima obezbedili osnovno naoruanje. Ili striktno govoreći, ostavili su naoruanje iza sebe kada kada su se povukli iz Bosne i Hercegovine 1992. godine, ali, ustvari, bio je to jednostavno prenos na njihove predstavnike."); dokazni predmet P471.5, p. 27.

[124] "Etničko čićenje Bosne i Hercegovine, izvetaj Komitetu za spoljne poslove, Senat Sjedinjenih Američkih Drava, avgust 1992. godine ", dokazni predmet P471.5, str. 27-28.

[125] Tonski zapis 16. sednice Narodne skuptine Republike Srpske, 12. maj 1992., dokazni predmet 352.174(a), str. 22.

[126] Obraćanje general-majora Milana Gvere na 34. sednici Narodne skuptine Republike Srpske, Banja Luka, 29. septembar 1993. godine, dokazni predmet P427.13(a), str. 2.

[127] Izvetaj generala Mladića iz septembra 1992. godine glavnom tabu VRS, dokazni predmet P427.2(a), str. 5.

[128] Dokazni predmet P427.54(a), str. 18; "Skuptina Republike Srpske, 1992-95: Akcenti i delovi" (Izjava sudskog vetaka Roberta J. Doniae, 29. jul 2003.), dokazni predmet P537.2(a), str. 69-70; svedočenje Roberta Doniae, transkript, 12. septembar 2003., str. 26504-06

[129] Videti, na primer, "Analiza borbene gotovosti i aktivnosti Vojske Republike Srpske 1992. godine," dokazni predmet P427.32(a), str. 33: "Vojska Jugoslavije nam je pruila veliku pomoć time to je instalirala ovu vrstu komunikacijske veze, kao to nam je stavila na raspolaganje određeni broj svojih staza za povezivanje i raspoloive kapacitete svojih komunikacijskih kanala "; str. 14: "Peadijske jedinice koje su formirane opremeljene su naoruanjem koje je primljeno od bive JNA"; str.23: "Sva ta sredstva [oklopno-mehanizovane jedinice] primljena su od bive JNA ili Vojske Jugoslavije"; str. 43: "AROS sistem nasleđen od bive JNA osposobljen je za ometanje neprijateljske komunikacije "; str. 77: "Borbena oprema je nasleđena.od vojske SRJ nakon to se povukla sa teritorije Republike Srpske"; str. 85: "Odnedavno, saradnja je također intenzivirana i sa obavetajnim i organima bezbednosti Vojske Jugoslavije "; str. 93: "Materijalne rezerve osnovnih i potronih sredstava koje su nađene na teritoriji bive BiH, i koje su ostale iza bive JNA uglavnom su stavljene pod kontrolu i na raspolaganje VRS"; str. 99: "Jedinice VRS su snabdevene tehničkom opremom iz ... rezervi Vojske Jugoslavije"; str. 101: "Osnovni izvori intendantskog materijala su bile rezerve JNA evakuirane na teritoriju Srbije, pomoć od Vojske Jugoslavije "; str. 104: "Zahvaljujući blagovremenom dolasku i angamanu iskusnog osoblja iz Vojske Jugoslavije transportna sluba je vrlo brzo preduzela adekvatne mere za pravilnu organizaciju podrke transportu."; str. 109: "Vojna sluba sarađivala je sa sanitetom Vojske SRJ i institucijama zdravstvene zatite SRJ. . ."; str. 113: "U početku materijalna baza slube se sastojala od veterinarskogmaterijala koji je ostavila biva JNA"; str. 114: "Vojska SRJ je pristala da nam da 20 radnih pasa sa specijalne svrhe i da obuči nae osoblje za rad sa istima."; str. 115: "Protiv-poarna podrka funkcionie na ostacima sistema bive JNA."; str. 129: "Plate oficira, podoficira, vojnika po ugovoru i radnika u vojsci RS koji su do 19. maja 1992. godine bili pripadnici JNA, i dalje su bili u nadlenosti SR Jugoslavije "; str. 131: "Pomoć je pruana ranjenim vojnicima, kao i stanovnitvu, zahvaljujući pre svega ... pomoći Vojske SRJ, i u smislu pruanja same pomoći i u smislu dostave lekova i druge medicinske opreme i potronog materijala."

[130] Izjava Milana Milanovića, dokazni predmet P550, stav 87.

[131] Svedočenje Milana Babića, transkript sa suđenja, 21. novembar 2002., str. 13231-32, i takođe videti stranu 13234. Vensov plan je bio sporazum o prekidu vatre koji je postignut uz posredovanje UN-a a kojim su uspostavljene četiri zone pod zatitom Ujedinjenih nacija na hrvatskoj teritoriji tada pod kontrolom RSK .

[132] Izjava generala Vegha, dokazni predmet P644, stav 224.

[133] Tonski zapis sa 16. sednice Narodne skuptine Republik Srpske, odrane 12. maja 1992. godine, dokazni predmet 352.174(a), str. 22.

[134] Dokazni predmet 427.32(a), str. 96.

[135] Dokazni predmet 427.13.

[136] Svedočenje Michaela Williamsa, transkript sa suđenja, 24. jun 2003., str. 22953. Takođe videti Rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 819 (1993), kojom se zahteva da "Savezna Republika Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) odmah obustave dostavu vojnog naoruanja, opreme i usluga paravojnim jedinicama bosanskih Srba u Republici Bosni i Hercegovini."

[137] Svedočenje Reynauda Theunensa, transkript sa suđenja, 27. januar 2004. str. 31513.

[138] "Stručni izvetaj tima za vojnu analitiku," deo III, dokazni predmet P643.1, stav 99.

[139] Ibid., stav 100.

[140] "Analiza aktivnosti u vezi s elementima borbene gotovosti 1992. godine", februar 1993., dokazni predmet P427.50(a), str. 28.

[141] Svedočenje Michaela Williamsa, transkript sa suđenja, 24. jun 2003., str. 22961-63; dokazni predmet P470.39.1-7.

[142] Svedočenje Michaela Williamsa, transkript sa suđenja, 24. jun 2003., str. 22961-62; " Stručni izvetaj tima za vojnu analitiku," deo III, dokazni predmet P643.1,stav 45.

[143] Svedočenje Michaela Williamsa, transkript sa suđenja, 24. jun 2003., str. 22963.

[144] Ibid., str. 22947-48.

[145] TelegramAkashiju od Annana, 16. april 1995., dokazni predmet P470.40 ("SAD smatraju ovo [transfer naoruanja kroz SRJ] tekom povredom rezolucija Saveta bezbednostii trae kompletno objanjenje Sekretarijata U tome je najvie zabrinjavajuće pitanje saučesnitva ruskog bataljona u ovoj aferi."); telegram Akashiju od Annana,31. januar 1994. u vezi sa sledećim: Navodne aktivnosti Jugoslovenske vojske u BiH, dokazni predmet P470.30; pismo od 5. aprila 1993. Stalnog predstavnika Bosne i Hercegovine pri Ujedinjenim nacijama Predsedniku Saveta bezbednosti, dokazni predmet P645.8, u kojem se kae: "U toku noći 4. aprila 1993. godine konvoj oklopnih vozila je uao u Zeleni Jadar, Republika Bosna i Hercegovina, sa teritorije Republike Srbije."

[146] Svedočenje Dejana Anastasijevića, transkript sa suđenja, 10. oktobar 2002., str. 11484.

[147] Ibid.

[148] Ibid., str. 11485.

[149] Svedočenje Edhema Paića, transkript sa suđenja, 10. jul 2003., str. 24035-36; svedok B-161, 22. maj 2003., str. 21044-47; svedok B-1453, 16. oktobar 2003., str. 27728-30; svedok B-1448, 29. oktobar 2003., str. 28284-86.

[150] "Slubena zabeleka sa razgovora među predstavnicima vlade RSK i predsednika Slobodana Miloevića," dokazni predmet P352.13(a).

[151]Ovo nije uvek rađeno onoliko brzo koliko je to RSK prieljkivala. Videti pismo predsednika Srpske Krajine Gorana Hadića Slobodanu Miloeviću, 24. jun 1993., dokazni predmet P352.156(a), u kome trai njegovu pomoć u brem reavanju zahteva SVK prema Jugoslovenskoj vojsci.

[152] "Sastanak na temu protokola o koordinaciji zadataka u Generaltabu Vojske Jugoslavije, 17. decembar 1993.," dokazni predmet 427.52(a), str. 4-6.

[153] Dokazni predmet P352.153(a).

[154] Svedočenje Milana Babića, 22. novembar 2002., str. 13377.

[155] Izjava Milana Milanovića, dokazni predmet P550, stav 90.

[156] Svedočenje Milana Milanovića, transkript sa suđenja, 8. oktobar 2003., str. 27284.

[157] "Etničko čićenje Bosne i Hercegovine, izvetaj Komitetu spoljnih poslova, Senat Sjedinjenih Američkih Drava, avgust 1992.," dokazni predmet P471.5, str. 2. U svojoj izjavi u vezi sa izvetajem, bivi američki ambasador u Hrvatskoj, Peter Galbraith, pojasnio je: "Primetili smo da je vojska bosanskih Srba, formirana u maju 1992. godine kada se raspala jugoslovenska armija, da je snabdevana i da je dobijala pomoć iz Srbije, da je Srbija plaćala plate, da su sami bosanski Srbi bili snabdijevani i pomagani u ekonomskom smislu iz Srbije." Transkript sa suđenja, 25. jun 2003., str. 23081-82. Dejan Anastasijević, srbijanski novinar, svedočio je da je bilo opte poznato da su plate i penzije ile preko Vojske Jugoslavije. Transkript sa suđenja, 10. oktobar 2002., str. 11483-84. Takođe videti i svedočenje Roberta Doniae, transkript sa suđenja, 12. septembar 2003., str. 26504.

[158] Miloevićevo unakrsno ispitivanje Zorana Lilića, transkript sa suđenja, 18. jun 2003., str. 22755. Takođe videti unakrsno ispitivanje Imre Agotića, transkript sa suđenja, 30. jun 2003., str. 23419.

[159] Dokazni predmet P406.4(a); dokazni predmet 352.175(a) i P352.176(a).

[160] Svedočenje Milana Babića, transkript sa suđenja, 9. decembar 2002., str. 14099.

[161]Izjava Milana Milanovića, dokazni predmet P550, stav 89.

[162] Svedočenje Aleksandra Vasiljevića, transkript sa suđenja, 6. februar 2003., str. 15798-99.

[163]Ibid., str. 15802.

[164] Sporazum prema kojem svi pripadnici JNA koji su građani Bosne i Hercegovine treba da ostanu u Bosni i Hercegovini i da se Muslimani i drugi građani Bosne i Hercegovine na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije moraju vratiti u Bosnu i Hercegovinu u određenom vremenskom roku, a da vii oficirski kadar i vojnici koji nisu građani Bosne i Hercegovine napuste Bosnu i Hercegovnu u određenom roku postignut je 26. aprila 1992. godine. Ibid., str. 15833; dokazni predmet P387.15(a); svedočenje Borisava Jovića, transkript sa suđenja, 18. novembar 2003., str. 29154, 29173.

[165] Dokazni predmet P464.17(a).

[166] Svedočenje Aleksandra Vasiljevića, transkript sa suđenja, 6. februar 2003., str. 15836-37.

[167]Svedočenje Dejana Anastasijevića, transkript sa suđenja, 10. oktobar 2002., str. 11483-84. Naveo je da je bilo opte poznato da plate i penzije idu preko Vojske Jugoslavije.

[168] Svedočenje Michaela Williamsa, transkript sa suđenja, 24. jun 2003., str. 22955.

[169] "Tonski zapis sa 50. sjednice Narodne Skuptine, odrane 15. i 16. aprila 1995. godine u Sanskom Mostu", dokazni predmet P427.54(a), str. 16.

[170] "Analiza borbene gotovosti i aktivnosti Vojske Republike Srpske 1992.," april 1993., dokazni predmet P427.32(a), str. 127, 129.

[171] Ibid.

[172]Videti, na primer, svedočenje Milana Milanovića, transkript sa suđenja, 8. oktobar 2003., str. 27245-46 ("[Broj vojne pote 4001-40. kadrovski centar] je vojna pota koja je bila zaduena za te oficire i građanska lica u vojsci Jugoslavije koji su bili locirani na teritoriji bive Republike Srpske Krajine, a bila je locirana u Beogradu."). Također videti i "Stručni izvjetaj ekspertnog tima za vojnu analitiku," Deo II: Oruane snage SFRJ i sukob u Hrvatskoj, dokazni predmet P643, str. 89.

[173] Svedočenje Zorana Lilića, transkript sa suđenja, 17. jun 2003., str. 22592.

[174] Ibid., str. 22592-93.

[175] Svedočenje Zorana Lilića, transkript sa suđenja, 18. jun 2003., str. 22755-56.

[176] Svedočenje Reynauda Theunensa, transkript sa suđenja, 27. januar 2004., str. 31514-15.

[177] Svedočenje svedoka B-127, transkript sa suđenja, 16. jul 2003., str. 24618.

[178] Ibid., str. 24619-21.

[179]Svedočenje Milana Milanovića, transkript sa suđenja, 8. oktobar 2003., str. 27245 ("Dobro je poznato da su oficiri vojske Republike Srpske Krajine bili aktivni oficiri Vojske Jugoslavije i da su bili raspoređeni na zadatke u Republici Srpskoj Krajini ili su tamo ili dobrovoljno i primali su platu od Vojske Jugoslavije. S obzirom da je Ministarstvo odbrane posebno telo koje je tesno povezano sa vojskom, donesena je odluka da će svi koji rade u Ministarstvu odbrane Republike Srpske Krajine biti zaposlenici Vojske Jugoslavije."); Iskaz Milana Milanovića, dokazni predmet P550, stav 48 ("Dok sam ja radio u Ministarstvu odbrane RSK, nas dvadesetak u Ministarstvu, i građanska i vojna lica, primali smo platu od Ministarstva odbrane SRJ."); Svedočenje Milana Milanovića, str. 27272-73 (pukovnik Boo Koutić i pukovnik Rajko Kovačević bili su oficiri JNA i dalje su primali platu od VJ i ona ih je plaćala).

[180] Svedočenje svedoka B-127, transkript sa suđenja, 22. jul 2003., str. 24627.

[181] Ibid., str. 24627-28.

[182] Svedočenje svedoka B-127, transkript sa suđenja, 16. jul 2003., str. 24615.

[183] Svedočenje Reynauda Theunensa, transkript sa suđenja, 27. januar 2004., str. 31514-15.

[184] Svedočenje svjedoka B-127, transkript sa suđenja, 22. jul 2003., str. 24631-32, 24636; dokazni predmet P505.11.1(a), P505.14.1(a), P505.11.5 (a), P505.17.1(a), i P505.13.1(a).

[185] "Stručni izvetaj tima za vojnu analitiku," Deo II: Oruane snage SFRJ i sukob u Hrvatskoj, dokazni predmet P643, str. 81; dokazni predmet P505.17(a) i P505.17.1(a).

[186] Svedočenje svedoka B-127, transkript sa suđenja, 22. jul 2003., str. 24632.

[187] Svedočenje generala Ruperta Smitha, transkript sa suđenja, 9. oktobar 2003., str. 27368. Takođe videti i svedočenje Roberta Donjea, 12. septembar 2003., str. 26504 (koji je izjavio da je poslanik u Narodnoj skuptini RS-a izjavio u toku rasprave o vojsci da "Moramo videti da li se oni koje Miloević plaća bore na naoj strani ili ne. Dobar broj oficira tamo prima platu.").

[188] Također videti Odbrana i bezbednost(Beograd), izdanje broj 059, 5. septembar 2002., dokazni predmet 427.57(a), str. 4 ("Oficiri i podoficiri VRS primali su platu kao pripadnici 30. kadrovskog centra Vojske Jugoslavije sve do 28. februara 2002. godine.").

[189] Svedočenje svedoka B-127, transkript sa suđenja, 22. jul 2003., str. 24631; dokazni predmet P505.15(a); dokazni predmet 469.17.

[190] Svedočenje svedoka B-127, transkript sa suđenja, 22. juli 2003., str. 24629.

[191]Dokazni predmet P667: Zapisnik sa sednice Vrhovnog saveta odbrane, 7. septembar 1993.; Zapisnik sa sednice Vrhovnog saveta odbrane, 11. oktobar 1993.; Zapisnik sa sednice Vrhovnog saveta odbrane, 27. septembar 1994.; Zapisnik sa sednice Vrhovnog saveta odbrane, 13. jun 1995.

[192] Milan Milanović je svedočio: "Radovan Stojičić, Bada, kao to sam rekao, razlog zbog kojeg je doao bio je oslobađanje Vukovara. Pomenuo sam broj pripadnika. I to je poprilično veliki broj za specijalnu jedinicu. Budući da je doao s naoruanjem i opremom i nijednog trenutka nisam pomislio da su tu bili dobrovoljno, posebno u pogledu nekoliko primera, kao to ste vi traili. Na primer, oprema i naoruanje i uniforme, sistem veza, njihove plate, primali su ih iz Srbije i po obavljenom zadatku svi oni, ili barem komandni kadar, bili su unapređeni. Na primer, Bada je doao kao komandant specijalne jedinice MUP-a Srbije i dok je jo uvek bio sa mnom, pre njegovog povratka, imenovan je na dunost pomoćnika ministra unutranjih poslova [u Srbiji]. Tako da nije logično da neko bude dobrovoljac u borbenoj zoni i da nakon toga bude unapređen." Transkript sa suđenja, 14. oktobar 2003., str. 27471-72.

[193] Svedočenje Milana Babića, transkript sa suđenja, 21. novembar 2002., str. 13234.

[194] Izjava sudskog vetaka Roberta J. Doniae, dokazni predmet P537.2(a), str. 69.

[195] Dokazni predmet P596.19, str. 5. (Na margini napisano rukom "Ali JNA nije u ratu!", čime se ilustrira kontradikcija između zvanične i stvarne pozicije JNA.)

[196] "Stručni izvetaj tima za vojnu analitiku," Deo III, dokazni predmet P643, stav 86.

[197] Ibid., stav 88.

[198] Ibid., stav 86.

[199] Dokazni predmeti P505.11(a), P505.11.1(a), P505.11.2(a) i P505.11.5(a).

[200] Videti dokazni predmet P667: zapisnik sa sednice Vrhovnog saveta odbrane, 11. oktobar 1993., str. 1-2; zapisnik sa sednice Vrhovnog saveta odbrane, 11. jul 1994., str. 1-2.

[201] Svedočenje svedoka B-127, transkript sa suđenja, 16. jul 2003., str. 24598.

[202] Svedočenje svedoka C-020, transkript sa suđenja, 22. oktobar 2002., str. 12192-12201.

[203] Svedočenje Milana Babića, transkript sa suđenja, 22. novembar 2002., str. 13374-75; dokazni predmet P352.113(a).

[204]Svedočenje Milana Milanovića, transkript sa suđenja, 8. oktobar 2003., str. 27252. Drugi su potvrdili da je MUP bio prisutan i da se borio uz jedinice teritorijalne odbrane RSK. Videti svedočenje svjedoka B-050, 14. april 2003., str. 19243; svedočenje Jovana Drulovića (svjedok C-004), 16. oktobar 2002., str. 11672-11674; svedočenje svedoka C-020, 22. oktobar 2002., str. 12149-12154.

[205] Dokazni predmet P352.152(a), "Strogo poverljiva" naredba od 27. januara 1993. taba Saveznog odeljenja za nacionalnu odbranu komandantima 1., 2., i 3. vojske, između ostalog.

[206]Videti, na primer, naredbu Mileta Novakovića od 22. februara 1994., dokazni predmet P348.5(a) ("Odmah početi sa organizovanom i planiranom pripremom mladih regruta za odlazak na obuku u Vojsku Jugoslavije u martu 1994."); pismo ministra Pavkovića Ministarstvu unutranjih poslova Srbije, 22. mart 1995., P352.41(a), u kojem se trai nastavak kursa iz vie sabotae za pripadnike njegove slube; "Analiza borbene gotovosti i aktivnosti Vojske Republike Srpske u 1992. godini," april 1993., dokazni predmet P427.32, str. 142 ("Osim obuke regruta, obuka je takođe organizovana i za vojnike raspoređene iz SRJ.").

[207] Videti, na primer, Marlise Simons, "As Trial Drags on, Milosevic Sticks to His Story," International Herald Tribune, 14. jun 2005.; "Milosevic Dies Before Trial Verdict," Reuters, 12. mart 2006.; Ana Uzelac, "Milosevic Trial May be Split," Institute for War and Peace Reporting, Tribunal Update, br. 368, 23. jul 2004., http://www.iwpr.net/?p=tri&s=f&o=164653&apc_state=henitri2004 (accessed November 27, 2006).

[208] Videti, na primer, Gwynn Mac Carrick, "Lessons from the Milosevic Trial," Online Opinion (Australia), 26. april 2006., http://www.onlineopinion.com.au/view.asp?article=4394 (accessed November 27, 2006); Helen Warrell i Janet Anderson, "Hague Court's Record Under Scrutiny," Institute for War and Peace Reporting, Tribunal Update, No. 444, March 17, 2006, http://www.iwpr.net/?p=tri&s=f&o=260408&apc_state=henitri2006 (27. novembar 2006.); Marlise Simons, "UN Court Faces Fairness Issue at Milosevic Trial," New York Times, 4. novembar 2005.; Molly Moore, "Trial of Milosevic Holds Lessons for Iraqi Prosecutors," Washington Post, 18. oktobar 2005.

[209] Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili vie optunica, 21. jul 2004. (da bi se okončalo suđenje na pravičan i brz način, raspravno veće je razmatralo razdvajanje jedne ili vie optunica i pozvalo strane da dostave podneske po tom pitanju, uključujući i to po kojoj optunici treba prvo da se vodi rasprava); Nalog kojim se određuje datum sednice veća, od 22. novembra 2005. (kojim se nalae rasprava u vezi sa razdvajanjem optunice za Kosovo za dan 29. novembar 2005. godine).

[210] Transkript rasprave odrane 29. novembra 2005., str. 46640-41, 46653-66 (optuba), str. 46677, 46688-96 (Miloević).

[211] Razgovori predstavnika Human Rights Watcha sa Tuilatvom tribunala, Hag, 13. jun 11. i juli 2006. Takođe videti Marlise Simons, "Court Looks for Ways to Speed Milosevic Trial," New York Times, 28. jul 2004.

[212] Gwynn Mac Carrick, "Lessons from the Milosevic Trial," Online Opinion (Australia); Michael Scharf, "Issue #29: Has the Iraqi Tribunal learned the lessons of the Milosevic trial?" (Experts Debate the Issues: The Dujail Trial), Grotian Moment: The Saddam Hussein Trial Blog, 12. februar 2006, http://www.law.case.edu/saddamtrial/entry.asp?entry_id=82 (27. novembar 2006).

[213] Videti, na primer, transkript sasluanja od 29. novembra 2005., str. 46699-46700 (u kome Stephen Kay razmatra kompleksnost i obim optunica).

[214] Druga izmenjena optunica (Hrvatska), 23. oktobar 2002.

[215] Transkript sa suđenja, 25. jul 2002. (Predraspravna konferencija za Bosnu i Hrvatsku), str. 8610 ("Prvi [mislimo na nalog] odnosi se na smanjenje broja opina u optunici za zločine počinjene u Bosni.

[215] Razlozi za odbijanje zahteva da se odobri ulaganje albe na odluku o nametanju roka (albeno vijeće), 16. maj 2002., stav 2.

[215] Videti transkript sa suđenja, 25. jul 2002. (predraspravna konferencija), str. 8614-15 (Geoffrey Nice navodi da je optuba bila u stanju da izvede dokaze za Kosovo za manje od 100 sati delimično "revidirajući liste svedoka i eliminiući svedoke kad god je to bilo moguće i eliminiući dokaze određenih svedoka kad god je to bilo moguće.") sveobuhvatni dokazi za 14 od 47 i neizvođenje dokaza za dodatnih 9. Smatramo da se to dalje treba smanjiti.. . " i dalje predlae smanjenje na 17 opina).

[216] Razlozi za odbijanje zahteva da se odobri ulaganje albe na odluku o nametanju roka (albeno vijeće), 16. maj 2002., stav 2.

[217] Videti transkript sa suđenja, 25. jul 2002. (predraspravna konfenercija), str. 8614-15 Geoffrey Nice navodi da je optuba bila u stanju izvesti dokaze za Kosovo za manje od 100 sati delimično "revidirajući liste svedoka i eliminiući svedoke kad god je to bilo moguće i eliminiući dokaze određenih svedoka kad god je to bilo moguće.")

[218] Videti Tuilac protiv Miloevića, prvobitna optunica (Bosna), 22. novembar 2001., u poređenju sa Tuilac protiv Miloevića, izmenjena optunica (Bosna), 22. novembar 2002.

[219] Odluka po predlogu za donoenje oslobađajuće presude, 16. jun 2004., stav 81-82, 116, 309-315, raspored A - F.

[220] Ibid., stav 316.

[221] Obraćanje predsednika tribunala Fausta Pocara Savetu bezbednosti, 7. jun 2006., http://www.un.org/icty/pressreal/2006/p1084e-annex.htm(27. novembar 2006.).

[222] Ibid.

[223] "Razlozi za isključivanje iz optunice zločina počinjenih u Račku, Dubravi i Padalitu," Sense News Agency,13. juli 2006., http://www.sense-agency.com/en/press/printarticle.php?pid=8270 (27. novembar 2006.); ICTY Weekly Press Briefing, 13. jul 2006., http://www.un.org/icty/briefing/2006/PB060713.htm (27. novembar 2006.).

[224]Tuilac protiv Miloevića, predmet br. IT-99-37, prvobitna optunica, 24. maj 1999.

[225] " Razlozi za isključivanje iz optunice zločina počinjenih u Račku, Dubravi i Padalitu," Sense News Agency .

[226] Videti, na primer, "Sudije pozivaju na 'manju' optunicu protiv Periića," Sense News Agency, 21. novembar 2006, http://www.sense-agency.com/en/press/printarticle.php?pid=8856 (27. novembar 2006.); "Judges Want the Scope of Indictment Against Seselj to be Reduced", Sense News Agency, 9. jun 2006., http://www.sense-agency.com/en/press/printarticle.php?pid=8443 (27. novembar 2006.) (primećujući da je raspravno veće zahtevalo od optube da "razmotri načine na koje bi mogla smanjiti obim optunice bar za jednu trećinu " do kraja septembra); "Sudije naloile tuiocima da odbace tačke optunice u vezi sa zločinima protiv čovečnosti kojima se ponavljaju druge tačke u vezi s ratnim zločinima i da ne koriste dokaze sa mesta zločina u Zapadnoj Slavoniji i nekim gradovima u Bosni jer "ostala mesta zločina sigurno odraavaju obim kriminalne aktivnosti iz optunice").

[227] Suđenje jednom od optuenih, Anti Furundiji, počelo je neto pre nego to je proteklo sedam meseci od njegovog dolaska u pritvorsku jedinicu, ali mu je suđeno prema jednoj optunici u kojoj se tereti po osnovu individualne odgovornosti, a koja je potvrđena dve i po godine pre toga.

[228] Odluka po interlokutornoj albi tuitelja na odbijanje zahteva za spajanje postupka, 1. februar 2002.

[229] Odluka po zahtevu tuitelja za spajanjem optunica, 13. decembar 2001., stav 22, 23.

[230] Bojan Tončić, "Srbija: Miloevićevo suđenje izazvalo veliku panju javnosti," Institute for War and Peace Reporting, 15. februar 2002., http://www.iwpr.net/?p=bcr&s=f&o=250546&apc_state=henibcr2002 (28. novembar 2006.).

[231] Vojin Dimitrijević, "Justice Must be Done and Be Seen to be Done: The Milosevic Trial," East European Constitutional Review, vol. 11, nos. 1/2, Winter/Spring 2002, http://www.law.nyu.edu/eecr/vol11num1_2/special/dimitrijevic.html (28. novembar 2006.).

[232] Razgovor predstavnika Human Rights Watcha sa novinarom, Hag, 13. jun 2006.

[233] Nalog po zahtevu optube za izmenu prehodog naloga, 21. januar 2002. ("Optuba sada izjavljuje da nije u stanju u potpunosti izvriti obelodanjivanje dokumenata optuenom u roku koji je odredilo raspravno veće zbog: a) potekoća u dobijanju potrebnih prevoda; i (b)zbog činjenice da određeni sudski vetaci nisu jo identifikovani niti su od njih uzete izjave.").

[234] Razgovor Human Rights Watcha sa predstavnikom Tuilatva tribunala, Hag, 16. jun 2006. Potekoće u vezi s pregledom toliko obimnog materijala je naročito velika s malim timom odbrane. U toku suđenja, u skladu s njegovom eljom da sam zastupa svoju odbranu, Miloeviću je dodeljen samo mali broj pravnih saradnika koji su mu pruali pravnu pomoć. Videti, na primer, Tuitelj protiv Miloevića, Nalog, 15. novembar 2001. (kojim se Miloeviću odobrava da se sastane sa advokatima Ramsey Clarkom i Johnom Livingstonom) i Nalog od 16. aprila 2002. (kojim se Miloeviću odobrava da se sretne sa advokatima Zdenkom Tomanovićem i Dragoslavom Ognjanovićem). Osim toga, u svrhu izvođenja dokaza odbrane, prethodni prijatelji suda, Stephen Kay i Gillian Higgins, dodijeljeni su mu kao zastupnici odbrane.

[235] Transkript sa suđenja, 25. jul 2002. (predraspravna konferencija), str. 8628. (na strani 8635, Geoffrey Nice potvrđuje da je Miloevićeva procena toga koliko mu je materijala objelodanjeno "verovatno korektna.")

[236] Transkript sa suđenja, 2. septembar 2003. (konferencija pre izvođenja dokaza odbrane), str. 25944.

[237] Nalog po zahtevu optube za izmenu prethodog naloga, 21. januar 2002. ("Optuba sada izjavljuje da nije u stanju da u potunosti izvri obelodanjivanje materijala optuenom u roku koji je odredilo raspravno veće zbog: a) potekoća u dobivanju potrebnih prevoda; i (b)zbog činjenice da određeni sudski vetaci nisu jo identifikovani niti su od njih uzete izjave.").

[238] Videti Nalog kojim se određuje datum odravanja rasprave, 22. novembar 2005.

[239] Videti Nalog kojim se ponovo zakazuje i propisuje rasploivo vreme za izvođenje dokaza odbrane, 25. februar 2004.; Nalog kojim se utvrđuje vrijeme iskoriteno za izvođenje dokaza odbrane, 1. mart 2005.

[240] Nalog u vezi s vremenom koje je na raspolaganju za izvođenje dokaza odbrane, 10. februar 2005.

[241] Razlozi za odluku o dodjeljivanju zastupnika odbrane, 22. septembar 2004., stav 9, 53.

[242] Ibid., stav 11.

[243] Nalog o budućem vođenju suđenja, 6. jul 2004. ("Imajući na umu istorijat ovog predmeta, koji je obeleen određenim brojem prekida usled zdravstvenog stanja optuenog, to je dovelo do gubitka 66 dana suđenja do 25. februara 2004.").

[244] Razlozi za odbijanje zahteva da se odobri ulaganje albe na odluku o nametanju roka, 16. maj 2002., stav 1.

[245] Ibid.

[246] Nalog, 4. januar 2002. ("U interesu pravde i pravosudne ekonomije"); Nalog, 11. januar 2002. ("Raspravno veće upućuje optubu na pregled predloenog spiska svedoka čiji će se dokazi izvesti u vidu pisanih izjava u skladu sa pravilom 92biskako bi se izbeglo ponavljanje...").

[247] Dalji nalog o budućem vođenju suđenja koji se odnosi na razdvajanje jedne ili vie optunica, 21. jul 2004.; Nalog kojim se određuje datum rasprave, 22. novembar 2005. (kojim se nalae rasprava u vezi sa "podnescima strana o razdvajanju optunice za Kosovo i zaključkom tog dela suđenja "); transkript sa suđenja, 9, januar 2002. (predraspravna konferencija), str. 246 (na kojoj sudija May nalae da se dokazi u vezi sa Kosovom izvedu sa ukupno 90 svedoka optube za razliku od prvobitno predloenih 110 i apeluje na tuilatvo da jo smanji broj dokaza o mestima izvrenja zločina); transkript sa suđenja, 25. juli 2002. (predraspravna konferencija), str. 8641 (na kojoj se nalae ukupno 177 ivih svedoka za Bosnu i Hrvatsku od predloenih 275, koliko je predloila optuba).

[248] Videti, na primer, transkript sa suđenja, 25. jul 2002. (predraspravna konferencija), str. 8641 (na kojoj se trai zaključivanje izvođenja dokaza za Bosnu i Hrvatsku do 16. maja 2003.); Razlozi za odbijanje zahteva da se odobri ulaganje albe na odluku o nametanju roka, 16. maj 2002., stav 3. (gde se navodi rok od 14 meseci koji je sudija odredio optubi za izvođenje dokaza).

[249] Transkript sa suđenja, 20. maj 2003. (Usmeno reenje o primeni pravila 93bis od strane optube), str. 20747-51 (u kojoj se navodi da je prvobitno vreme za zavretak suđenja, 10. april 2003. godine, produeno do 16. maja 2003. godine i odobrenje dodatnih 100 dana tuilatvu za izvođenje dokaza).

[250] Razgovor predstavnika Human Rights Watcha sa osobljem tribunala, Holandija, 13. 14. i 16. juni 2006.; takođe videti i Nalog kojim se evidentira vreme koje je odbrana iskoristila za izvođenje svojih dokaza, 1. mart 2005, sa presekom vremena u minutama u kojem je odbrana izvodila svoje dokaze; transkript sa suđenja, 25. juli 2002. (predraspravna konferencija), str. 8614, gdje tuilatvo primećuje da je do sada iskoristilo 92 ili 93 sata za izvođenje svojih dokaza u vezi sa Kosovom , dok je optueni iskoristio 140 sati, a prijatelji suda 14 sati.

[251] Nalog kojim se ponovo zakazuje i propisuje rasploivo vreme za izvođenje dokaza odbrane, 25. februar 2004.; Nalog kojim se evidentira vreme koje je odbrana iskoristila za izvođenje svojih dokaza, 1. mart 2005.

[252] Zbirni nalog o pitanjima koja su razmatrana na konferenciji pre izvođenja dokaza odbrane, 17. jun 2004.

[253] Videti, na primer, unakrsno ispitivanje Michaela Williamsa, transkript sa suđenja, 24-25 jun 2003., str. 23004-05; unakrsno ispitivanje lorda Davida Owena, 3-4 novembar 2003., str. 28487, 28490; unakrsno ispitivanje Mortena Torkildsena, 1. aprila 2003., str. 19089-90, 19122; unakrsno ispitivanje generala Wesley Clarka, 15-16 decembar 2003., str. 30474, 30477.

[254] Videti, na primer, "Kako skratiti period suđenja liderima Herceg Bosne," Sense News Agency, 1. novembar 2006, http://www.sense-agency.com/en/press/printarticle.php?pid=8751 (28. novembar 2006.) (u kome se navodi da je raspravno veće skratilo vreme određeno za izvođenje dokaza optube sa 400 na 300 sati).

[255] Izlaganje predsednika tribunala Fausta Pocara pred Savetom bezbednosti, 7. jun 2006., str. 4.

[256] Tuilatvo je takođe predloilo dostavljanje izvetaja sa kraćim prikazom velikog broja svedočenja, koji je pripremio istraitelj u vezi sa mestom zločina a u nastojanju da se ubrza postupak. Predlog je odbijen jer se smatralo da ne bi bio dovoljno pouzdan ili da ne bi imao dokaznu vrednost. Odluka o prihvatljivosti dokaza istraitelja optube (albeno veće), 30. septembar 2002., stav 2, 20-24.

[257] Videti, na primer, Tuitelj protiv Kordića i Čerkeza,predmet br. IT-95-14/2, Odluka po albi u vezi sa izjavom preminulog svedoka, 21. juli 2000.

[258] U vreme donoenja odluke, pravilo 92bis je sadralo, između ostalog, i sledeće:

(A) Pretresnovećemoeda prihvati, delimičnoiliucelini, dokazeuoblikupismeneizjavesvedokaumestousmenogsvedočenja, kadasenjimadokazujenetodrugo, anedelaiponaanjeoptuenogzakojeseonteretiuoptunici.

(i)Faktorikojiiduuprilogprihvatanjudokazauoblikupismeneizjaveuključuju, alinisuograničeninaokolnostiukojimatajdokaz:

(a) imakumulativnikarakter, jer ćeosličnim činjenicamausmenosvedočiti, ilisutoveć učinili, drugisvedoci;

(b) govori o relevantnom istorijskom, političkom ili vojnom kontekstu;;

(c) sadrioptuilistatističkuanalizunacionalnestrukturestanovnitvaumestimanakojaseodnosioptunica;

(d) govoriouticajuzločinanartve;

(e) govori o karakteru optuenog; ili

(f) govoriofaktorimakojetrebauzetiuobzirprilikomodmeravanjakazne.

(ii) Faktori koji idu u prilog tome da se dokaz u obliku pismene izjave ne prihvati uključuju pitanja da li:

(a)opti interes nalae da se svedočenje d usmeno;

(b)stranakojaseprotivimoepokazatidajetajdokazzbogsvogkarakteraiizvoranepouzdan, ilidajetetakojumoeproizvestivećaodnjegovedokaznevrednosti; ili

(c)postojedrugifaktorizbogkojihjeprimerenoprisustvosvedokaradiunakrsnogispitivanja

.

(D) Većemoeda uvrstiuspistranskriptiskazakojejesvedokdaoupostupkupredMeđunarodnimsudomkojimsedokazujenetodrugo, anedelaiponaanjeoptuenog.

[259] Odluka po zahtjevu tuitelja za prihvatanjem glavnih iskaza svedoka u pisanom obliku, 16. april 2003.

[260] Odluka o interlokutornoj albi u vezi s prihvatanjem glavnih iskaza u pisanom obliku (albeno vijeće), 30. septembar 2003., stav 16.

[261] Obraćanje predsednika Tribunala Fausta Pocara Savetu bezbednosti, 7. jun 2006., str. 4.

[262] Izdvojeno miljenje sudije Davida Hunta o prihvatljivosti glavnih iskaza u formi pisanih izjava, 21. oktobar 2003., stav 17.

[263] Videti Pravila procedure i dokaza Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine počinjene na prostoru bive Jugoslavije, IT/32/Rev. 38, 13 jun 2006., pravilo 92bis(E).

[264] Razgovori predstavnika Human Rights Watcha sa novinarima, Holandija, 13. i 14. jun 2006.; telefonski razgovor predstavnika Human Rights Watcha sa predstavnicima Outreach programa tribunala u Hagu, 21. septembar 2006.

[265] Videti, na primer, Alison Freebairn, "Milosevic Running Out of Time," Institute for War and Peace Reporting, Tribunal Update, No. 402, April 15, 2005, www.iwpr.net/?p=tri&s=f&o=240239&apc_state=henitri2005 (27. novembar 2006.); Gwynn Mac Carrick, "Lessons from the Milosevic Trial," Online Opinion; Moore, "Trial of Milosevic Holds Lessons for Iraqi Prosecutors," Washington Post; Uzelac, "Milosevic Trial May be Split," Institute for War and Peace Reporting, Tribunal Update, br. 368.

[266] Videti, naprimer, Freebairn, "Milosevic Running Out of Time," Institute for War and Peace Reporting; Camilla Tominey, "Milosevic cheats justice by dying in his jail cell; Yugoslav chief leaves a legacy of hate over war crimes," Sunday Express (UK), 12. mart 2006.

[267] Videti, na primer, transkript sa suđenja, 6. decembar 2004., str. 34268 (sudija Kwon sugerie Miloeviću da istakne najrelevantniji deo izvetaja o izjavama svedoka tokom iznoenja dokaza narednog dana).

[268] Intervjui predstavnika Human Rights Watcha, London, 11. jul 2006. i Hag, 15. jun 2006.

[269] Intervjui predstavnika Human Rights Watcha, Hag, 15. i 16. jun 2006.

[270] Iako Miloević nije nameravao da ga zastupa advokat, bilo mu je dozvoljeno da se sastaje sa nekoliko "pravnih zastupnika" koji će mu pomoći u pripremi svoje odbrane. Videti, na primer, Nalog od 15. novembra 2001. (kojim se Miloeviću odobrava da se sastane sa advokatima Ramsey Clarkom i Johnom Livingstonom) i Nalog od 16. aprila 2002. (kojim se Miloeviću odobrava da se sastane sa advokatima Zdenkom Tomanovićem i Dragoslavom Ognjanovićem).

[271] Transkript sa suđenja, 3. juli 2001. (prvo pojavljivanje), str. 1-2; Tuitelj protiv Miloevića, predmet br. IT-99-37, "Pisana zabeleka optuenog", 3. jul 2001., Registrar, str. 3371-72.

[272] Transkript sa suđenja, 30. avgust 2001. (predraspravna konferencija), str. 18.

[273] Iako prema Pravilima procedure i dokaza optueni ima pravo da se sam brani, nisu postojali mehanizmi koji bi to u praksi omogućili. Ured registara je obavio odličan posao time to je stvorio inovativne mehanizme koji su omogućili Miloeviću da pripremi svoju odbranu i da komunicira sa svedocima iz pritvora.

[274]Videti Razloge za donoenje odluke kojom se dodjeljuje zastupnik odbrane, 22. septembar 2004., stav 64.

[275] Ibid., stav 1 (usmena presuda od 2. septembra 2004).

[276] Ibid., stav 34.

[277] Odluka po interlokutornoj albi na odluku raspravnog veća o dodeli zastupnika odbrane, 1. novembar 2004., stav 20.

[278] Ibid., stav 69.

[279] Videti, na primer, Evropski sud za ljudska prava, predmet Correia de Matos v. Portugal (App. 48188/99), Odluka od 15. novembra 2001., Deo C ("Iako je istina da, prema optem pravilu, pravnici mogu da nastupaju sami pred sudom, nadleni sudovi, bez obzira na to, imaju pravo da uzmu u razmatranje činjenicu da interesi pravde zahtevaju imenovanje zastupnika koji će delovati u ime pravnika koji je optuen za krivično delo i koji moda upravo iz tog razloga nije u poziciji da pravilno oceni interese pravde ili u skladu s tim efikasno zastupa svoju odbranu.").

[280] Videti Razloge za donoenje oduke po zahtevu optube za imenovanjem zastupnika odbrane, 4. april 2003., stav 40.

[281] Nalog kojim se poziva imenovanje prijatelja suda, 30. avgust 2001.

[282] Razgovor predstavnika Human Rights Watcha sa Stephenom Kayem, London, 12. jul 2006.; telefonski razgovor predstavnika Human Rights Watcha sa Gillian Higgins, 17. jul 2006.

Region / Country