Ko je Radovan Karadžić?

Koje su optužbe protiv njega?

Prošlo je više od 14 godina od prvobitne optužnice. Zašto je njegovo suđenje važno?

Zašto Ratko Mladić, koji je optužen zajedno sa Karadžićem, nije uhapšen?

Zar Karadžić ne tvrdi da mu je obećan imunitet od krivičnog gonjenja?

Kako Karadžić vodi svoju odbranu?

Ako Karadžić zastupa sebe, kako on uspeva da se nosi sa tako kompleksnim predmetom?

Zar Karadžić nije zapretio da će bojkotovati svoje suđenje? Da li suđenje ipak može započeti?

Kako će žrtve znati šta se dešava u Hagu?

Da li se pouke iz suđenja Slobodanu Miloševiću mogu primeniti na suđenje Karadžiću?

Koliko dugo bi suđenje trebalo da traje?

Zar Haški tribunal ne bi trebalo da zabravi svoja vrata?

Šta ako Mladića uhapse nakon što tribunal okonča svoj rad?

A šta je sa drugima koji su optuženi za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti u bivšoj Jugoslaviji?

1.      Ko je Radovan Karadžić?

Radovan Karadžić je jedan od osnivača Srpske demokratske stranke (SDS) u Bosni i Hercegovini. Bio je predsednik Republike Srpske, entiteta bosanskih Srba, tokom rata u Bosni, od 1992. do 1995. godine. Karadžić je optužen za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. Karadžić je obavestio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) kako ne namerava da se pojavi na početku svog suđenja u ponedeljak, 26. oktobra 2009.

2.      Koje su optužbe protiv njega?

Karadžić i Ratko Mladić, ratni general vojske bosanskih Srba, koji je optužen zajedno sa Karadžićem, terete se za genocid zbog ubistva najmanje 7.000 bosanskih Muslimana, muškaraca i dečaka, nakon što su snage bosanskih Srba preuzele srebreničku enklavu u julu 1995. godine - „zaštićenu zonu" Ujedinjenih nacija - od NATO i UN trupa. Srebrenički genocid je najgori zločin počinjen na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata.

Karadžić se takođe tereti po zasebnim tačkama optužnice za ubistva, silovanja, mučenje i druga nedela koja su počinile snage bosanskih Srba nad bosanskim Muslimanima i bosanskim Hrvatima u periodu od marta do decembra 1992. godine u više opština. Prema navodima tužilaštva, cilj je bio da se bosanski Muslimani i bosanski Hrvati trajno uklone (što se ponekad zove „etničko čišćenje") iz onih područja u Bosni koja su bosanski Srbi smatrali svojom teritorijom.

Karadžić je optužen po devet drugih tačaka za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti  zbog drugih krivičnih dela koja su tokom rata počinile snage bosanskih Srba, uključujući ubistva, deportacije, napade na civile i uzimanja međunarodnih talaca.

Haški tribunal je prvobitno podigao optužnicu protiv Karadžića 1995. godine. Sredinom 1996. godine, pretresno veće je izdalo međunarodne poternice za Karadžićem i Mladićem, koji je još uvek u bekstvu. Karadžić je nestao iz javnog života dok ga konačno nisu uhapsile srpske vlasti u julu 2008. godine.

3.      Prošlo je više od 14 godina od prvobitne optužnice. Zašto je njegovo suđenje važno?

Karadžić je jedan od najviših zvaničnika koji će položiti račune pred Haškim tribunalom, a optužen je da je jedan od idejnih tvoraca najozbiljnijih zločina počinjenih tokom rata u Bosni. Tereti se po dve tačke za genocid, što znači da je navodno nameravao da uništi, u celosti ili delimično, jednu nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu. Ovo suđenje bi trebalo da pomogne da se otkrije istina o njegovoj ulozi. Genocid, najteže krivično delo prema međunarodnom pravu, je teško dokazati, ali postoji nada da će ovo suđenje, kakav god da bude ishod, konačno ponuditi žrtvama osećaj da je pravda zadovoljena - na šta čekaju od završetka rata.

Karadžićevo hapšenje i suđenje takođe pokazuje drugima koji su odgovorni za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid ili koji planiraju takva krivična dela - bez obzira na to da li je protiv njih optužnicu podigao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, Međunarodni krivični sud za Ruandu ili stalni Međunarodni krivični sud - da ne mogu više jednostavno očekivati da će vremenom ostati izvan domašaja ruke pravde.

4.      Zašto Ratko Mladić, koji je optužen zajedno sa Karadžićem, nije uhapšen?

Činjenica da Mladić još uvek nije uhapšen otkriva Ahilovu petu međunarodne pravde: bez svojih policijskih snaga, ovaj tribunal i drugi međunarodni krivični sudovi se moraju oslanjati na saradnju pojedinačnih zemalja radi hapšenja i izručenja osumnjičenih lica. Većinu optuženih lica, koja su trenutno ili su boravila u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, izručile su vlasti  iz regiona ili su ih uhapsile međunarodne mirovne trupe u Bosni, jer se veoma mali broj dobrovoljno predao.

Serž Bramerc, glavni tužilac Haškog tribunala, naveo je u svom nedavnom izveštaju Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija da je Mladić "u domašaju" srpskih vlasti, koje su u više navrata tokom proteklih godina pokušavale da ga uhapse i izruče ga Hagu. Dosledan pritisak Evropske unije (EU), koji se oslanja na izglede za članstvo u EU, bio je suštinski važna alatka pri hapšenju i izručenju visokorangiranih optuženika. Uistinu, hapšenje i izručenje Karadžića koje su sprovele srpske vlasti pokazuju da pritisak Evropske unije može uroditi plodom. Pritisak Evropske unije takođe je odigrao ključnu ulogu kod ubeđivanja hrvatskih vlasti da sarađuju pri hapšenju i izručenju generala Ante Gotovine Haškom tribunalu 2005. godine. Evropska unija bi trebalo da nastavi s korišćenjem svog dragocenog uticaja kako bi putem pritiska navela Srbiju da ispuni svoje obećanje o hapšenju i izručenju Mladića i Gorana Hadžića, preostalog begunca od pravde, Haškom tribunalu.

5.      Zar Karadžić ne tvrdi da mu je obećan imunitet od krivičnog gonjenja?

U svojoj odbrani, Karadžić tvrdi da mu je sredinom 1996. godine Ričard Holbruk, tadašnji najviši zvanični američki pregovarač, obećao da neće biti krivično gonjen u Hagu ukoliko pristane da se u potpunosti povuče iz javnog života, te da je ovo obećanje obavezujuće za Haški tribunal. Holbruk je demantovao ove navode.

Karadžić je prvobitno pokrenuo ovo pitanje krajem 2008. godine kad je zatražio od sudija u tribunalu da nalože tužilaštvu obelodanjivanje dokumenata za koja Karadžić tvrdi da bi pomogla u dokazivanju postojanja takvog sporazuma o imunitetu. Sudije su naložile tužilaštvu da obelodani neka od traženih dokumenata. Međutim, u svojoj odluci su takođe jasno stavili do znanja da bi bilo kakav sporazum o imunitetu lica optuženog za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid pred jednim međunarodnim sudom bio nevažeći prema međunarodnom pravu, te stoga ne bi mogao biti relevantan za pripremu Karadžićeve odbrane. Štaviše, tribunal je primetio da takav navodni sporazum, u slučaju da postoji, ne bi imao uticaja na mandat bilo suda, bilo tužioca. Traženi dokumenti bi, stoga, jedino bili relevantni u smislu ukazivanja na ponašanje optuženog, a što bi se moglo uzeti u obzir pri izricanju kazne. Karadžićeva žalba protiv ove odluke je odbačena u aprilu.

U maju, Karadžić je doveo u pitanje nadležnost tribunala pred pretresnim većem, tražeći od sudija da utvrde kako je navodni sporazum o imunitetu značio da ga tribunal ne može krivično goniti. Pretresno veće je odbacilo ovaj zahtev, potvrđujući da bi bilo kakav sporazum te vrste bio nevažeći prema međunarodnom pravu, te da bi bio relevantan jedino pri izricanju kazne kada se uzimaju olakšavajuće i otežavajuće okolnosti u obzir. U svakom slučaju, s obzirom da ne postoji nikakva konkretna veza sa Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija ili tužilačkim nalogom ili dopisom, navodni sporazum nije od materijalne važnosti za Karadžićevu odbranu. U oktobru, žalbeno veće je potvrdilo odluku pretresnog veća.

Karadžić je potom sročio pismo aktuelnom predsedavajućem Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija tražeći donošenje rezolucije kojom bi se potvrdilo njegovo izuzeće od krivičnog gonjenja. U tom kontekstu, treba primetiti da je Savet bezbednosti usvojio niz rezolucija, nakon što je navodni sporazum zaključen, u kojima se zahteva Karadžićevo hapšenje. Čak i ako bi Savet bezbednosti doneo rezoluciju kojom bi se Karadžić izuzeo od nadležnosti Haškog tribunala, to ne bi uticalo na nadležnost drugih država da ga krivično gone za zločine prema međunarodnom pravu.

6.      Kako Karadžić vodi svoju odbranu?

Karadžić upražnjava svoje pravo da sâm sebe zastupa. On je prigovorio imenovanju branioca u pripravnosti i prijatelja suda (amicus curiae- advokat koga imenuje sudija da bi pomagao sudu) jer bi i jedan i drugi mogli da postupaju suprotno njegovim željama. Karadžićev izbor da se odrekne zastupanja povlači za sobom niz posledica, uključujući, kao što je to žalbeno veće u predmetu Tužilac protiv Slobodana Miloševića opisalo, odricanje od „mnogih pogodnosti koje podrazumeva zastupanje od strane branioca" i prihvatanje odgovornosti „za nedostatke do kojih takav izbor može da dovede".

Njegovo pravo na samozastupanje nije, pak, apsolutno. U predmetu Tužilac protiv Krajišnika, žalbeno veće je primetilo da „u onoj meri u kojoj optuženom nedostaje sposobnost da vodi vlastitu odbranu, a njegovo samozastupanje stoga 'doseže stepen značajnog i trajnog opstruiranja suđenja', primereno pravno sredstvo jeste ograničenje njegovog prava na samozastupanje".

7.      Ako Karadžić zastupa sebe, kako on uspeva da se nosi sa tako kompleksnim predmetom?

Karadžić, koji je slabog imovnog stanja, izabrao je tim pravnih savetnika koji mu pomažu u pripremi njegove odbrane. Pošto Karadžić zastupa sâm sebe, on nema pravo na sve pogodnosti iz tribunalovih odredbi o pravnoj pomoći optuženima slabog imovnog stanja, koja obuhvata finansiranje branioca i pomoćnog osoblja. Ipak, sud je doneo odluku prema kojoj optuženici koji zastupaju sami sebe svejedno imaju pravo na izvestan stepen manje finansijske podrške kako bi se obezbedilo efikasno administriranje i upravljanje predmetom. Namera nije da to budu javna sredstva za finansiranje skupog pravnog saveta jer bi optuženik koji sâm sebe zastupa trebalo da obavlja sve funkcije koje inače obavlja advokat odbrane.

Tokom postupka, Karadžićevom pravnom savetniku, Piteru Robinsonu, dopušteno je da bude u sudnici i da se obrati sudu ako mu sudije daju odobrenje da to učini (po osnovu zahteva optuženog). Drugi pravni savetnik, Marko Sladojević, i/ili članovi pomoćnog osoblja koji rade na predmetu takođe mogu biti prisutni, ali se ne mogu obraćati sudu. Samo dva člana tima Karadžićeve odbrane mogu biti istovremeno u sudnici u bilo kom trenutku.

8.      Zar Karadžić nije zapretio da će bojkotovati svoje suđenje? Da li suđenje ipak može započeti?

Karadžić je obavestio MKSJ da se neće pojaviti na početku svog suđenja u ponedeljak, 26. oktobra 2009. godine. Karadžić tvrdi da mu nije dato dovoljno vremena i sredstava za pripremu. On je zatražio 10-mesečno odlaganje početka suđenja, što je odbačeno.

U vreme pisanja ovog teksta, očekuje se da će sudski postupak započeti 26. oktobra. Pitanje koje sudije mogu razmotriti u svetlu Karadžićevog odbijanja da se pojavi jeste da li bi mu se mogao nametnuti branilac. Žalbeno veće je ustanovilo standarde prema kojima se branilac može nametnuti optuženicima koji se odluče da sami sebe zastupaju. U slučaju Slobodana Miloševića, bivšeg jugoslovenskog lidera, doneta je odluka da se pravo na samozastupanje jedino može ograničiti ako se „time što optuženi sâm sebe zastupa značajno i uporno opstruira primereno i ekspeditivno vođenje suđenja".

9.      Kako će žrtve znati šta se dešava u Hagu?

Pošto se sudski postupci odvijaju stotinama kilometara daleko od zajednica pogođenih zločinima u regionu, na Haškom tribunalu je obaveza da informiše ljude u tim područjima o važnim događanjima na suđenju Karadžiću. Tokom protekle decenije, tribunal je razvio robusni program komunikacije i informisanja čiji je cilj da upravo to čini. Međutim, ovaj program se finansira iz dobrovoljnih priloga. Zemlje koje podržavaju rad ovog suda bi trebalo da se postaraju da on raspolože sredstvima koja su potrebna da bi se održao snažan program komunikacije i informisanja radi maksimiziranja uticaja suđenja u zajednicama koje su bile najviše pogođene zločinima.

10.  Da li se pouke iz suđenja Slobodanu Miloševiću mogu primeniti na suđenje Karadžiću?

Na osnovu istraživanja Human Rights Watch-a, verujemo da suđenje bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću, koji je umro u martu 2006. godine pre nego što je sud priveo postupak kraju, nudi izvestan broj dragocenih pouka koje se mogu iskoristiti prilikom suđenja Karadžiću. Tužilaštvu je suđenje Miloševiću pokazalo zašto je važno držati se kompaktne optužnice koja iziskuje ograničavanje broja mesta zločina koja će se naći u optužnici, te odabir optužbi koje su reprezentativne za najteže zločine umesto iznošenja čitavog spektra zločina koji su navodno počinjeni.

Tužilaštvo je već skratilo optužnicu protiv Karadžića u nekoliko navrata, smanjujući broj mesta zločina koja su potrebna da bi se dokazale tačke optužnice, ali sudije su tražile da tužilaštvo dodatno učini optužnicu kompaktnijom, što je tužilaštvo, sa svoje strane, odbilo da učini. Pretresno veće je, u svom odgovoru, ograničilo vreme koje će tužilaštvo imati za iznošenje dokaza: 300 sati za ispitivanje i ponovno ispitivanje svih svojih svedoka, uključujući one koji se nalaze na rezervnoj listi (svedoci koji su „u pripravnosti" u slučaju iskrsavanja spora oko prethodno sudski utvrđenih činjenica).

Suđenje Miloševiću i drugi predmeti nakon njega su takođe pomogli da se razviju prakse i jurisprudencija kojima se razrađuje kako se može i kako bi trebalo ograničiti pravo na samozastupanje ukoliko je posledica upražnjavanja tog prava opstruiranje ostvarenja pravičnog suđenja.

11.  Koliko dugo bi suđenje trebalo da traje?

Pretresno veće je naznačilo da bi čitav predmet - uključujući žalbeni postupak - trebalo da se okonča u roku od 30 meseci, te da ga ne bi trebalo produžavati, „čak i u slučaju najgoreg scenarija", mimo tri godine.

12.  Zar Haški tribunal ne bi trebalo da zabravi svoja vrata?

Sredinom 2003. godine, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je podržao strategiju okončanja rada Haškog tribunala, tražeći da se istrage završe do kraja 2004. godine, sva suđenja do kraja 2008. godine, a preostali poslovi, uključujući žalbene postupke, do 2010. godine. Međutim, ovi rokovi su od tada produženi. Nedavno je tribunal procenio da će sva osim tri suđenja biti okončana 2010. godine, još dva početkom 2011. godine, te da će Karadžićevo suđenje, poslednje suđenje do danas, biti završeno početkom 2012. godine. Predviđa se da će većina žalbenih postupaka biti završena do kraja 2012. godine, pri čemu se očekuje da će se jedan mali broj predmeta protegnuti na prvu polovinu 2013. godine.

U isto vreme, s obzirom na nepredvidivu prirodu sudskih aktivnosti (na primer, neočekivani postupak zbog nepoštovanja suda i zdravstveno stanje optuženih lica), nemoguće je utvrditi sa sigurnošću precizne rokove za okončanje rada tribunala. Želja da se ekspeditivnije sprovedu postupci kako bi se ispunili rokovi iz strategije okončanja rada Haškog tribunala ne bi trebalo da ugrozi pravičnost i delotvornost preostalih sudskih postupaka.

13.  Šta ako Mladića uhapse nakon što tribunal okonča svoj rad?

Čak i nakon što tribunal zatvori svoja vrata, biće uspostavljen „rezidualni mehanizam" koji bi upravljao tekućim funkcijama tribunala, što bi trebalo da obuhvati suđenja Mladiću i Hadžiću, ukoliko budu uhapšeni. U decembru 2008. godine, predsedavajući Saveta bezbednosti je naznačio da bi ova struktura trebalo da bude „mala, privremena i delotvorna", te je stoga Savet bezbednosti uspostavio neformalnu radnu grupu koja će istražiti ovo pitanje i dati preporuke o tome kako strukturisati rezidualni mehanizam, između ostalih stvari. Izazov koji se postavlja će biti da se obezbedi da mehanizam ima na raspolaganju sredstva i stručno znanje neophodna za valjano izvršavanje ključnih funkcija tribunala. Nakon što bi se ustanovio, delotvoran rezidualni mehanizam bi trebalo da pošalje signal Mladiću i Hadžiću da jednostavno ne mogu da nadmudre pravdu u „igri čekanja".

14.  A šta je sa drugima koji su optuženi za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti u bivšoj Jugoslaviji?

Tribunal je dao značajan doprinos utvrđivanju odgovornosti u bivšoj Jugoslaviji, ali do kraja svog mandata, ovaj sud će procesuirati tek relativno mali broj predmeta, obuhvatajući samo visoke odgovorne zvaničnike i najteže zločine. Mnogi od onih koji su povlačili obarač, a nisu izdavali naređenja, biće privedeni pravdi samo ako im se bude sudilo pred sudovima na Zapadnom Balkanu, uključujući tu Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Srbiju. Iako su ova „domaća" krivična gonjenja suštinski važna za premošćavanje ovog jaza, pravosudni sistemi u ovim zemljama imaju ograničene resurse, koji mogu ugroziti njihovu sposobnost da dele pravdu delotvorno i pravično. Mada su neki specijalni sudovi u ovim zemljama dobili međunarodnu pomoć, dodatna podrška je nužna u čitavom pravosudnom sistemu da bi se uhvatili u koštac sa ovim izazovima kao i da bi se promovisala pravična suđenja u regionu.