Dok većina dece širom Srbije uživa u letnjem raspustu, neka deca jedva čekaju početak naredne školske godine. To im je možda i prva prilika za sticanje obrazovanja. Vlada Srbije se u junu zvanično obavezala da će sva deca s invaliditetom moći da idu u školu.
Ovo je veliki korak. Naime, hiljade dece s invaliditetom u Srbiji nisu upisana u školu. Sada nam je rečeno da će ona konačno dobiti priliku da stiču obrazovanje, i to inkluzivno, dakle da uče zajedno sa svojim vršnjacima i vršnjakinjama sa i bez invaliditeta, kao i da uživaju u školskim ekskurzijama i vannastavnim aktivnostima.
U pismu koje je 8. juna uputio organizaciji Human Rights Watch, ministar prosvete Mladen Šarčević obećao je da će se obezbediti „pristup, inkluzija i učešće svakog deteta, učenika/ce i odrasle osobe u kvalitetnom i inkluzivnom obrazovanju”.
Ohrabruje nas činjenica da ministarstvo prosvete najavljuje konkretne mere koje će osigurati da deca i mlade osobe s invaliditetom više ne budu lišeni obrazovanja.
Ključna stvar je učiniti da ovo postane realnost.
Kada sam započela istraživanje na ovu temu u Srbiji novembra 2015. godine, susrela sam mnogu decu s invaliditetom koja ne idu u školu. Zapravo, utvrdili smo da do 50 odsto dece s invaliditetom koja žive sa svojim porodicama nisu upisana u školu (tekstna srpskom). Ovaj procenat je još viši – 70 odsto, na osnovu vladinih statistika iz 2017. godine – kada je reč o deci s invaliditetom na smeštaju u ustanovama, gde mogu provesti i čitav svoj život odvojena od svojih porodica i zajednica.
Uzmimo primer ustanove „Kolevka“ u Subotici. Kada sam je posetila u oktobru 2017. godine, utvrdila sam da se malo toga promenilo u odnosu na moju prvu posetu dve godine pre toga: samo 22 od 167 dece je pohađalo školu. Samo jedno dete išlo je u redovnu školu u zajednici. Ostala deca išla su u specijalnu školu za decu s invaliditetom.
U pismu ministra prosvete obećava se da će i deca koja žive u ustanovama u školskoj godini 2018-2019. biti upisana u školu. Ministarstvo je razvilo ciljani akcioni plan za rešavanje situacije u ustanovi „Kolevka“, koja među ovim ustanovama ima najviši procenat dece koja ne pohađaju školu, sa ciljem da i ta deca budu uključena.
Tokom posete 2015. godine, upoznala sam i stotine mladih osoba s invaliditetom, starosti između 18 i 26 godina, koje žive u ustanovama. Većina njih u školi nije provela niti jedan dan. Na primer, nijedna od 69 mladih osoba s invaliditetom u Domu za decu i lica ometena u razvoju – Stamnica u istočnoj Srbiji nije bila upisana u bilo koji vid formalnog obrazovanja u trenutku kada sam ih upoznala.
„Uključimo im televizor ili vreme provode u radionici [crtajući ili učeći životne veštine]“, rekla mi je jedna od negovateljica zaposlena u ustanovi. Miroslav, u tom trenutku sedamnaestogodišnjak sa fizičkim i intelektualnim invaliditetom, rekao mi je: „Išao sam ranije u školu, ali sam prestao otkako sam pre sedam ili osam godina došao ovde”.
Ministarstvo je takođe obećalo da će ove mlade odrasle osobe koje borave u ustanovama socijalne zaštite uključiti u obrazovne programe, što bi moglo donekle premostiti godine propuštenog obrazovanja. Zvaničnici su već identifikovali slučajeve dobre prakse kada je reč o inkluziji u Srbiji, sa ciljem pružanja takve vrste prilika mladima koji nisu stekli obrazovanje.
Srbija bi trebalo da sprovodi svoj Zakon o obrazovanju iz 2013. godine, koji zabranjuje diskriminaciju osoba s invaliditetom prilikom pristupa obrazovanju i propisuje minimalne standarde inkluzivnog obrazovanja. Vlada bi takođe trebalo da pojača svoje napore i do septembra usvoji nacionalni Akcioni plan za inkluzivno obrazovanje 2016-2020. Akcioni plan nalaže konkretne mere koje vlada, škole i zajednice moraju preduzeti kako bi se obezbedilo da deca s invaliditetom pohađaju redovne škole. Od najave usvajanja akcionog plana prošle su dve godine, te bi Srbija trebalo da bez odlaganja preduzme korake ka njegovom sprovođenju kako bi se osiguralo da deca s invaliditetom budu uključena u škole kada one nastave s radom u septembru.
Inkluzija nije samo stvar smeštanja dece s invaliditetom u učionice zajedno s decom bez invaliditeta. Ona podrazumeva pružanje obrazovanja na koje sva deca polažu pravo, kao i individualne obrazovne programe, raznovrsnost učenika/ca, pristupačne školske zgrade i nastavno osoblje obučeno da se prilagodi različitim sposobnostima i načinima učenja.
Ministarstvo bi trebalo da obezbedi da deca i odrasle osobe s invaliditetom pohađaju škole u svojim zajednicama, a ne specijalne škole isključivo namenjene deci s invaliditetom. U takvim školama deca su izolovana i retko imaju priliku da u interakciji sa decom bez invaliditeta nauče važne životne sposobnosti u svakodnevnom okruženju.
Lišavanje dece s invaliditetom mogućnosti da idu u inkluzivnu školu predstavlja uskraćivanje osnovnog prava, kao i sprečavanje dece sa i bez invaliditeta ne samo da zajedno uče, već i da razvijaju prijateljstva, odnose i međusobno poštovanje.
Konačno, inkluzija bi značila ostvarenje pobede za svu decu, još jedan razlog za proslavu početka nove školske godine.
