Medjunarodne snage na Kosovu predvodjene NATO-om, i U.N. medjunarodna policija, katastrofalno su pali na ispitu zastite manjina tokom nasilja na Kosovu u martu ove godine, saopstila je organizacija Human Rights Watch u prvom detaljnom izvestaju o martovskom nasilju. Zastita manjinskih zajednica bice kljucan izazov za novog U.N. administratora na Kosovu, Soren Jessen-Petersena, koji bi trebalo da stupi na duznost 3. avgusta.

Izvestaj na 66 strana, pod nazivom “Neuspeh u zastiti: Nasilje protiv manjina na Kosovu, mart 2004”, dokumentuje rasprostranjene napade na Srbe, Rome, Askalije (Rome koji govore albanski), i druge manjine, koji su se desili na Kosovu 17. i 18. marta. Human Rights Watch u izvestaju iznosi detalje o gotovo potpunom kolapsu kosovskih institucija tokom krize—Kosovskih snaga predvodjenih NATO-om (KFOR), medjunarodne policije koja cini deo U.N. Privremene administracije na Kosovu (UNMIK), kao i domace Kosovske policijske sluzbe (KPS). Na osnovu brojnih intervjuja sa zrtvama-pripadnicima manjina, te sa zvanicnicima iz bezbednosnih struktura, izvestaj pruza detaljan—i prethodno nepoznat—opis desavanja ne desetinama lokacija tokom nemira.

“Ovo je bio najveci bezbednosni test za NATO i Ujedinjene nacije na Kosovu od 1999. godine, kada su manjine bile prinudjene da napuste domove dok je medjunarodna zajednica to posmatrala”, izjavila je Rachel Denber, vrsilac duznosti izvrsnog direktora Odelenja za Evropu i Centralnu Aziju Human Rights Watcha. “Ali oni su na tom testu pali. U isuvise mnogo slucajeva, NATO snage cija je duznost da odrzavaju mir zatvorile su se iza kapija svojih baza, i posmatrale kako kuce Srba gore.”

Sedamnaestog marta, u najmanje 33 slucaja izbili su nemiri na Kosovu, u toku 48-casovnog perioda, sa, kako se procenjuje, 51,000 ucesnika. Devetnaest ljudi je izgubilo zivot u tom nasilju. Bar 550 domova i 27 pravoslavnih crkava i manastira je spaljeno, a nekih 4,100 ljudi iz manjinskih zajednica su morali da napuste domove.

Istrazivanje Human Rights Watcha pokazuje da su mase etnickih Albanaca delovale sa surovom efikasnoscu kako bi uklonile preostale znake srpskog prisustva u mnogim delovima Kosova, a uz to su se ustremile i protiv drugih manjinskih zajednica, ukljucujuci Rome i Askalije. U mnogim selima zahvacenim nasiljem, u napadima koji su bili i spontani i organizovani, svaka srpska, romska ili askalijska kuca je spaljena.

U selu Svinjare, svih 137 srpskih kuca je spaljeno, dok su susedne albanske kuce ostale netaknute. U obliznjem Vucitrnu, svih 69 askalijskih kuca je unisteno, dok je u Kosovu Polju vise od 100 kuca Srba i Roma spaljeno, kao sto je spaljena i posta, srpska skola i srpska bolnica. Meta su bili i Srbi cije je prisustvo u datom podrucju vec bilo minimalno: u Djakovici, etnicki Albanci su okruzili srpsku pravoslavnu crkvu u kojoj su bili sklonjeni preostali Srbi u gradu—pet starijih zena. Zene su morale da budu evakuisane.

Mada u izricita zaduzenja NATO-om predvodjenog KFOR i UNMIK policije spada osiguravanje bezbednosti za manjine na Kosovu, nijedna od tih struktura nije ispunila duznost u toku nemira. Cesto su Srbi i ostali satima ostavljani u opsadi, na milost i nemilost brojnih Albanaca, pre no sto bi KFOR i UNMIK reagovali. U Svinjaru, masa Albanaca je na putu do sela prosla uz samu bazu francuskog KFORa, pre no sto je pocela da pali kuce Srba. KFOR nije dosao u zastitu Srba, iako se selo Svinjare nalazi svega nekoliko stotina metara pored baze. Francuski KFOR nije reagovao ni na nasilje protiv Askalija u Vucitrnu, iako se selo nalazi u blizini dve baze francuskog KFOR-a.

Snage nemackog KFOR-a nisu zastitile Srbe i istorijske pravoslavne crkve i manastire u Prizrenu, uprkos ponovljenim pozivima za zastitu koje su upucivali nemacki UNMIK policajci bazirani u gradu. Selo Belo Polje, koje se nalazi uz glavnu bazu italijanskog KFOR-a, spaljeno je do temelja. U Pristini, Srbi su bili prinudjeni da se zabarikidiraju u stanovima, dok su albanski demonstranti pucali na njih, te pljackali i palili stanove na nizim spratovima. Proslo je sest casova pre no sto su KFOR i UNMIK pritekli u pomoc.

Nasilje je usledilo nakon serije dogadjaja, od kojih je najvazniji bio senzacionalisticko i, kako se kasnije pokazalo, netacno izvestavanje o tome da su Srbi bili odgovorni za utapanje troje albanskih decaka. U ostale elemente koji su zapalili iskru nasilja spada ljutita reakcija kosovskih Albanaca na blokadu puta Pristina-Skopje od strane srpskih seljaka, kojoj su ovi pribegli protestvujuci protiv pucanja na jednog maloletnog Srbina od strane nepoznatih napadaca, te demonstracije od 16. marta, organizovane od strane ratnih veterana i drugih grupa povezanih sa raspustenom Oslobodilackom vojskom Kosova, u protestu radi hapsenja bivsih OVK lidera osumnjicenih za ratne zlocine.

“Martovsko nasilje bi trebalo da predstavlja poziv za budjenje NATO-a i Ujedinjenih nacija”, rekla je Rachel Denber. “Retorika nece zastititi manjinske zajednice niti stvoriti multietnicko Kosovo. Ono sto je potrebno je stvarna reforma medjunarodnih bezbednosnih struktura.”

Human Rights Watch je pozvao na celovito, nezavisno preispitivanje odgovora NATO-a, UNMIK policije, i KPS-a na martovsko nasilje. Izvestaj takodje sadrzi preporuku da se snage KFOR-a i UNMIK policije obuce u kontroli nasilja u demonstracijama i da budu opskrbljene sa adekvatnom opremom za tu vrstu delovanja, te da KFOR izgradi centralizovaniju komandnu strukturu.