Od pocetka sudjenja Slobodanu Milosevicu za ratne zlocine, jugoslovenski mediji obiluju pohvalama nacinu na koji se optuzeni brani. Ako bi se oslanjali samo na ove komentare, zakljucili bismo da je Milosevic u prednosti u odnosu na Tuzilastvo Haskog tribunala.
Ustvari, mediji - ocarani Milosevicovom energicnoscu - propustaju da uoce onu bitnu pricu koja se u Hagu rasplice, a koja se sastoji u detaljnom opisu konkretnih zlocina pocinjenih na Kosovu. Milosevicev odgovor moze da bude politicki i istorijski zanimljiv, moze da zanese ili zabavi, ali pravno je uglavnom irelevantan u odnosu na ono sto mu optuznica stavlja na teret.
Uzmimo proslonedeljno unakrsno ispitivanje Bajrama Bucalijua iz Starog sela za primer. Bucaliu je svedocio o tome kako je 5. aprila 1999. godine paravojna grupa usla u ovo selo pored Urosevca i narednih nedelju dana terorisala stanovnistvo. Paravojnici su prinudili seljake da kopaju rovove, oduzimali su im novac i vozila, i pretili da ce ih korisiti kao zive stitove ako NATO vojnici udju u zemlju. Prema svedoku, paravojnici su 13. aprila ubili tri seljaka i kindapovali jos cetiri, cija tela su pronadjena posle rata. Ovo je bilo previse za mestane, i sledeceg jutra svi su napustili selo i otisli u Urosevac, gde su se ukrcali na voz za Makedoniju.
Milosevic nije ozbiljno opovrgao nijednu od ovih tvrdnji. Kao deo njegove generalne strategije ciji je cilj da pokaze kako su Albanci ustvari bezali od NATO bombardovanja, Milosevic je pitao o NATO bombama koje su eksplodirale u selu. Svedok je odgovorio da se bombardovanje desilo nakon sto su mestani izbegli i da su bombe unistile vojna vozila a ne civilne objekte.
Bucalijuevo svedocenje snazno sugerise da su Albanci morali da odu zato sto su bili podvrgnuti ponizavanju i prinudnom radu, pljackani, a na kraju neki od njih i ubijeni. Upravo to je poenta koju Tuzilastvo nastoji da dokaze u ovoj fazi postupka. Tuzilastvo ce potom morati da ponudi dokaze o vezi izmedju Milosevica i zlocina, no taj elemenat postupka logicki sledi tek u njegovoj kasnijoj fazi.
Da bi potkopao Bucalijuevo svedocenje, Milosevic je postavio nekoliko pitanja koja su sugerisala da su clanovi Bucalijueve porodice sitni kriminalci, i da je 1981. godine i sam Bucaliju razbio izlog i ukrao stvari iz njega. Predsednik sudskog veca Richard May tada je zaustavio Milosevica, primecujuci da cak i kad bi blacenje Bucalijua i njegove porodice bilo bazirano na cinjenicama, to ne bi dovelo u pitanje sustinu Bucalijevog svedocenja - da su u prolece 1999. godine srpske snage prinudile Albance iz Starog sela da odu.
Mediji u Srbiji koji prate sudjenje impresionirani su Milosevicevom smeloscu i njegovim baratanjem detaljnim podacima o svedocima i dogadjajima na Kosovu. Ali, kao sto je sudija May sugerisao u vezi Bucalijuevog svedocenja, Miloseviceva strategija malo toga postize. Ona samo pokazuje da je Milosevic uvek bio u poziciji da zna o gotovo svemu sto se na Kosovu desavalo - ukljucujuci i kampanju etnickog ciscenja za koje se tvrdi da su ga snage pod njegovom kontrolom sprovele.
Otkuda onda panegirici onome sto Milosevic pokazuje pred Tribunalom? Vec skoro celu deceniju, iz vise politickih, socijalnih, pa cak i psiholoskih razloga, javnost i njeni kreatori u Srbiji skloni su da prihvate bilo koji argument kog se doseti bilo koji kriticar Tribunala. Ovo fundamentalno i rasireno neprijateljstvo se sada ocekivano prelilo u flagrantno pogesno citanje Milosevicevog sudjenja i Tribunalovog rada u celini.
Delom je ova zabuna zasluga i samog Tuzilastva, koje je na pocetku sudjenja uvelo politicki i istorijski kontekst za zlocine za koje tvrdi da su se desili 1999. godine -- jedine zlocine za koje se povodom Kosova Milosevic tereti. Mnogi domaci analiticari su stavili prevelik akcenat na pocetne dane sudjenja, ukljucujuci svedocenje prvog svedoka optuzbe, Mahmuta Bakalija. Dajuci oduska dugo gajenom neprijateljstvu i sumnjicavosti u odnosu na Tribunal, proglasili su sudjenje "politickim". Ovi analiticari i dalje fingiraju da ne vide kako je postupak odavno prerastao u standardni krivicni postupak koji se fokusira na detalje o konkretnim zlocinima pocinjenim na konkretnim lokacijama tokom 1999. godine.
Trebalo je da prodju godine pre no sto su kriticari u Beogradu odustali od izvesnih siroko rasprostranjenih predrasuda u odnosu na Medjunarodni krivicni tribunal za ratne zlocine: o njegovim "tajnim svedocima", "tajnim optuznicama", navodnoj zabrani u jugoslovenskom ustavu da se optuzeni isporucuju Tribunalu, i drugo. Treba se nadati da ce biti potrebno manje vremena pa da posmatraci u Beogradu pomere svoj fokus sa sporednih aspekata postupka protiv Milosevica ka njegovoj sustini. A sustina nije u nastojanju da se odredi politicka odgovornost pojedinaca i zajednica u bivsoj Jugoslaviji, vec da se ustanove cinjenice o brojnim zlocinima koji su na tom podrucju pocinjeni tokom 1990- ih. Ostaje da se vidi da li ce Tuzilastvo biti u stanju da dokaze krivicnu odgovornost Slobodana Milosevica i ostalih optuzenih za ove zlocine. Ono sto bi trebalo i sto moze da se postigne u medjuvremenu je da se shvati Tribunalov mandat i metodi njegovog delovanja kao krivicnog suda, koji nastoji da utvrdi - na pravican i uravnotezen nacin - ko je pocinio koje zlocine, gde, kada, i kako.
