Migranti i tražioci azila, među kojima su i familije sa malom decom i deca bez pratnje, traže sklonište u ovoj napuštenoj fabrici cigala—“Ciglana”—u Subotici, u Srbiji, u blizini granice sa Mađarskom.

© 2015 Emina Ćerimović/Human Rights Watch

(Njujork) – Tražioci azila i migranti u Srbiji vređaju se i zlostavljaju od strane policije Srbije, saopšteno je danas iz organizacije Human Rights Watch.

Human Rights Watch je intervjuisao migrante i tražioce azila koji su opisali nasilje, pretnje, vređanja i provođenje iznuda, uskraćivanje neophodnih posebnih mera zaštite za decu bez pratnje, te vraćanja po kratkom postupku u bivšu jugoslovensku Republiku Makedoniju. Neke porodice i deca bez pratnje izjavili su da su bili odbijeni kada su se pokušali registrovati kao tražioci azila i da su spavali napolju, na ledenoj hladnoći.

“Vlasti Srbije trebale bi pružati zaštitu tražiocima azila i migrantima, uključujući tu i decu koja beže od rata i progona, a ne dozvoljavati da policija vrši nasilje nad njima,” izjavila je Emina Ćerimović, Koenig istraživač pri organizaciji Human Rights Watch. “Vlasti bi trebale odmah stati u kraj policijskom zastrašivanju i zlostavljanju, te odgovorne privesti pravdi.”

U periodu od novembra 2014. do januara 2015. godine, Human Rights Watch je obavio intervjue sa grupom od 81 tražilaca azila i migranata, od čega 18 dece, na različitim lokacijama u Srbiji i Makedoniji. Tri od tih intervjua obavljeno je telefonom.   

Human Rights Watch je utvrdio da migranti i tražioci azila doživljavaju niz različitih zlostavljanja od strane policije Srbije, posebno u Subotici, gradu na granici sa Mađarskom, ali i na jugu i istoku Srbije, te u glavnom gradu Beogradu.

Dvadeset migranata i tražilaca azila, među kojima i sedmoro dece starosti od 13 do 17 godina, opisalo je kako policijski službenici u Subotici i oko nje vrše iznude i zlostavljanja. Većina njih su Sirijci ili Avganistanci. Oni su rekli da ih je policija zaustavljala na ulici ili ih pronalazila u fabrici Ciglana, improvizovanom kampu za migrante. Oni kažu da ih je policija prisiljavala da im daju novac i mobilne telefone, vređala ih i pretila nasiljem i deportacijom. Petoro, među kojima ima i dece, izjavilo je da ih je policija tukla, te šutala nogama i udarala šakama. Dvojica su rekli da ih je policija gađala u oči biber-sprejem.

Drugih šest migranata i tražilaca azila izjavilo je da su doživeli fizičko nasilje i uvrede u odvojenim incidentima od strane policijskih službenika na jugu i istoku Srbije i u Beogradu. Oni kažu da su ih policijski službenici šamarali ili udarali šakama dok su im uzimali otiske prstiju ili dok su registrovali njihovu nameru da zatraže azil. Oni koji su se uspeli prijaviti rekli su da im je policija dala obavest o registraciji sa instrukcijama da se prijave u određeni centar za tražioce azila u roku od 72 časa.

Osmoro od intervjuisanih, među kojima je i dvoje dece od po 16 godina, izjavilo je da ih je policija Srbije po kratkom postupku vraćala u Makedoniju bez odgovarajuće obrade u cilju utvrđivanja njihovih pojedinačnih potreba za međunarodnom zaštitom. Oni su rekli da su silom vraćeni preko granice u sklopu većih grupa, bez odgovarajućih procedura i bez ikakve mogućnosti da ulože zahtev za azil. Svih osmoro reklo je da je poslato natrag preko granice na mestima koja ne predstavljaju službene granične prelaze. 

“Aalem,” 16-godišnji dečak iz Avganistana, izjavio je da je njega i još trojicu njegovih prijatelja – starosti 12, 13 i 15 godina -- u novembru policija silom vratila u Makedoniju. Oni su uspeli da se prijave za azil u Srbiji nakon trećeg pokušaja. Četvoro odraslih lica izjavilo je da im je granična policija u južnoj i istočnoj Srbiji rekla da im predaju novac da ne bi bili vraćeni u Makedoniju, te da ih je pustila nakon što su to učinili.  

Human Rights Watch je intervjuisao i 13 lica, među kojima je bilo i dvoje dece bez pratnje, starosti 14 i 17 godina, koja su rekla da je policija odbila registrovati njihovu nameru da zatraže azil – u policiji na Železničkoj stanici u Beogradu, u centru za azilante u Bogovađi, južno od Beograda, te u policijskoj stanici u Sjenici, na jugu Srbije. Tim odbijanjem ne samo da su oni lišeni pristupa sistemu azila, nego i pristupa smeštaju, hrani i zdravstvenoj nezi.

Tokom tri posete Centru za azil u Bogovađi u novembru i decembru, Human Rights Watch utvrdio je da preko 20 lica živi napolju. Neki su rekli da je to zato što je policija odbila da registruje njihovu nameru da zatraže azil, tako da su organi u centru odbili da ih prime, a drugi su izjavili da ih je policija registrovala ali im je rečeno da moraju se prijaviti u udaljene centre do kojih nisu mogli da dođu.  

Policijski službenik u Centru za azil u Bogovađi nadležan za registraciju tražilaca azila izjavio je da on ima vremena da registruje samo 15 lica dnevno, a da se ponekad pojavi i njih do 50. U procesu registracije u ovoj fazi policijski službenik treba da popuni jednostavni formular u kom se nalaze samo najosnovniji podaci, i on ne treba da vrši kompletnu obradu niti da donosi rešenja po zahtevima. Za obavljanje tog procesa potrebno je samo nekoliko minuta. 

Migrants Shelter in Serbia

Trojica Sirijaca morali su izgraditi ovde na slici prikazani improvizovani prostor za spavanje ispred Centra za azil u Bogovađi, jer je policija odbila da registruje njihovu nameru za traženje azila, tako da su organi centra odbili da ih prihvate.  © 2015 Emina Ćerimović/Human Rights Watch

Službenik je izjavio da prioritet kod registracije imaju porodice sa decom, trudnice i deca bez pratnje. Međutim, među licima koja žive van centra bile su i dve porodice sa malom decom i šestoro dece bez pratnje, i svi oni osim jednog lica izjavili su da im je uskraćena mogućnost da se registruju. Jedan 16-godišnji dečak iz Avganistana izjavio je da ga je policajac registrovao, ali da ga je uputio da ode u jedan drugi centar, udaljen nekih 112 kilometara odatle.

Human Rights Watch je održao sastanke sa Komesarijatom za izbeglice i migracije Vlade Srbije, te sa ombudsmenom - Zaštitnikom građana, kao i sa predstavnicima nevladinih organizacija, agencijom UN-a za izbeglice UNHCR, te Delegacijom Evropske unije (EU) u Srbiji.

Međutim, iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije nisu pristali na sastanak sa organizacijom Human Rights Watch, uprkos opetovanim zahtevima, niti su odgovorili na pismo od 20. januara u kom se navode naše zabrinutosti povodom pouzdanih navoda o vređanju, zlostavljanju i proterivanju u Makedoniju.

Organi vlasti Srbije trebali bi odmah sprovesti istragu o zlostavljanju od strane policije nad tražiocima azila i migrantima, te privesti pravdi počinioce, kažu iz organizacije Human Rights Watch. Vlasti bi trebale izdati jasne smernice policijskim službenicima o tome da trebaju sa tražiocima azila i migrantima postupati sa poštovanjem i na način dosledan sa obavezama po pitanju ljudskih prava, te da ih nikad ne bi trebali deportovati po kratkom postupku. Zvaničnici bi trebali jasno staviti do znanja da će policija odgovarati za vređanje, nasilje i vršenje iznuda.

Po međunarodnom pravu i zakonima Srbije zabranjeno je da policija vrši zlostavljanje i da koristi neopravdanu i prekomernu silu, te se od države zahteva da procesuira slučajeve iznude mita i ucena od strane policije.

Vraćanje po kratkom postupku dece bez pratnje i odraslih tražilaca azila, bez proceduralnih zaštitnih mera niti mogućnosti da se ulože zahtevi za azil, predstavljaju kršenje obaveza Srbije po nacionalnom i međunarodnom pravu. Konvencija o pravima deteta, čija je Srbija država-potpisnica, obavezuje Srbiju da ne vrši vraćanje po kratkom postupku dece bez pratnje ukoliko njihov zahtev nije pravično utvrđen. Po Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima garantuje se pravo na delotvoran pravni lek protiv povratka ili odbijanja azila, dok se njenim Protokolom br. 4, koji je Srbija ratifikovala, zabranjuje kolektivno proterivanje stranaca.

Konvencija o izbeglicama iz 1951. i njen Protokol iz 1967, kao i Ustav Srbije, takođe obavezuju tu zemlju na poštovanje prava na azil i principa zabrane proterivanja—zabrane vraćanja datog lica tamo gde bi ono moglo biti suočeno s progonom.

Srbija je kandidatkinja za članstvo u Evropskoj uniji i aktivno učestvuje u Procesu stabilizacije i pridruživanja, što je korak na putu ka članstvu. Vraćanjem lica po kratkom postupku krše se i zakoni Evropske unije vezani za pravo na traženje azila, zaštitu od proterivanja, te proceduralne zaštitne mere pri vraćanju neregularnih migranata. U skladu sa Procesom stabilizacije i pridruživanja, zahteva se da se slede određeni uslovi kada je u pitanju sistem azila i postupanje sa migrantima. U izveštaju Evropske komisije o napretku za 2014. od Srbije je traženo da unapredi proceduru azila tako da ona bude u skladu sa standardima EU.

“Ukoliko Srbija zaista ima aspiracije za pridruživanje Evropskoj uniji, ona bi trebala stati u kraj

svakom vršenju nasilja od strane policije i promptno sprovesti istragu o navodima zlostavljanja,” izjavila je Ćerimović. “Svako ko izrazi želju da se prijavi za azil trebao bi imati svrhovitu mogućnost da registruje svoj zahtev za azil i iznese argumente u svom predmetu.” 

Migranti i tražioci azila u Srbiji

Tokom protekle dve godine, Srbija doživljava ubrzan porast broja migranata koji pokušavaju stići do severne Evrope preko Srbije, te tražilaca azila. Prema službenim statističkim podacima, tokom 2013. se za traženje azila prijavilo 5.066 lica, a tokom 2014. njih 16.490, što je porast od 225 posto. Sirijci trenutno predstavljaju najveću grupu tražilaca azila.

Prema podacima Frontexa, agencije za spoljnje granice Evropske unije, tokom 2013. godine je na granicama pet zemalja zapadnog Balkana otkriveno preko 40.000 neregularnih prelazaka granica – na granicama Albanije, Bosne i Hercegovine, Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, Crne Gore i Srbije. Polovina njih prelazila je iz Srbije u zemlju EU, Mađarsku. Prema podacima Frontexa, mnoge od tih ilegalnih prelazaka vršili su državljani Kosova. Međutim, i Sirijci i Avganistanci koji su prvobitno u EU ušli kroz Grčku kreću se kroz Makedoniju i Srbiju do Mađarske. Do kraja 2014. godine, pravac preko zapadnog Balkana postao je treći po korišćenosti pravac ka EU za migrante i tražioce azila, prema podacima Frontexa. U januaru i februaru 2015, Frontex je zabeležio preko 26.600 neregularnih prelazaka granica duž ovog pravca. 

Makeshift Camps

Migranti i tražioci azila, među kojima su i familije sa malom decom i deca bez pratnje, žive u improvizovanim kampovima u Subotici, u blizini granice sa Mađarskom. © 2015 Emina Ćerimović/Human Rights Watch

Lokalne nevladine grupe, UNHCR u Srbiji i ombudsmen Srbije izjavili su za Human Rights Watch da se mnogi migranti koji uđu u Srbiju odlučuju da ne traže azil i da većina onih koji otpočnu proces azila napuste državu prije konačne odluke, iako mnogi – oni koji beže iz Sirije, na primer – imaju jake razloge u smislu zahteva za azil. Neki od lica koje je Human Rights Watch intervjuisao rekli su da su odlučili da ne traže azil u Srbiji, ili da žele putovati dalje, jer žele da odu u zemlje EU, gde imaj rodbinu ili prijatelje te se nadaju ulaganju zahteva za azil, dok su drugi rekli da su ih loše postupanje od strane policije i odlaganja u okviru sistema azila u Srbiji odvratili od traženja azila u toj zemlji.

U Srbiji je prvi put odobren izbeglički status 2012. Sa decembrom 2014, tek 16 lica dobilo je neki oblik zaštite – šestoro je dobilo status izbeglica, a 10 supsidijarnu zaštitu. 

Oni koji ne zatraže azil, a među njima i porodice sa decom i deca bez pratnje, posebno su laka meta za zlostavljanje od strane policije, utvrdio je Human Rights Watch. Oni ne dobijaju nikakvu pomoć od vlade ni od lokalnih organizacija, i pošto se smatraju neregularnim migrantima, oni mogu biti privedeni i deportovani. Oni koji su intervjuisani izjavili su da su ih manjak pravnog statusa i strah od privođenja odvratili od podnošenja prijave za policijsko zlostavljanje.

Human Rights Watch obavio je većinu tih intervjua privatno, uz prisustvo prevodioca. Tokom četiri intervjua bio je prisutan i jedan član porodice. Četiri druga pojedinačna intervjua bili su u okviru grupa. Sva deca koja su intervjuisana kretala su se bez pratnje, osim jednog 13-godišnjeg dečka sa kojim je razgovarano u prisustvu majke. Intervjuisana lica nisu identifikovana po svojim pravim imenima, u cilju zaštite njihove privatnosti i bezbednosti.

Human Rights Watch je svakom licu pojasnio svrhu tih intervjua i njihovu dobrovoljnu prirodu, te je dobio usmeni pristanak. Intervjuisana lica nisu dobila nikakvu kompenzaciju.U tekstu su svi opisani kao migranti, osim onih koji su se u Srbiji prijavili za međunarodnu zaštitu, koji su opisani kao tražioci azila.

Policijsko zlostavljanje

Dvadeset šest migranata i tražilaca azila izjavilo je da ih je policija primoravala da im predaju novac i mobilne telefone, uz korišćenje pretnji i nasilja. Oni su opisali incidente policijskog zlostavljanja u Subotici, Beogradu i na jugu i istoku Srbije. 

Human Rights Watch je u novembru i decembru obavio tri posete neformalnim kampovima u i oko fabrike Ciglana u Subotici, pograničnom gradu u blizini granice Srbije sa Mađarskom. Više od 50 lica, među njima i žene i veoma mala deca, spavalo je u improvizovanim šatorima, na ciglama i gomilama papira, uz loše ili nikakvo sklonište od ledene hladnoće – a temperature su se noću spuštale i do minus pet stepeni Celzijusa.

Tibor Varga, lokalni pastor koji migrantima obezbeđuje ćebad i hranu, kaže da ponekad u fabrici cigala ima i preko 100 ljudi, te da posebno zabrinjava to što tu živi toliko mnogo porodica sa malom decom i dece bez pratnje od samo 12 godina.

Četrnaest tamošnjih lica izjavilo je da im je policija pretila privođenjem i deportacijom ako im ne predaju novac i mobilne telefone. Sedam njih reklo je da ih je policija tukla ili šamarala, ili upotrebila biber-sprej, a onda im oduzimala novac. 

“Younes,” mladić iz Avganistana, izjavio je da je policija dva puta iznuđivala novac od njega i još trojice ljudi sa kojima je on putovao. Prvi put, u blizini Subotice, dva policajca zaustavila su automobil u kojem su se kretali i rekla im da će morati policiji dati novac ili provesti tri meseca u zatvoru. „Bili smo uplašeni, pa smo im platili €80 da nas puste da idemo,” rekao je Younes. 

Kada su stigli u centar Subotice, Younesa i njegovu trojicu prijatelja probudila su oko pet časova ujutro dva policijska službenika dok su oni spavali u javnom gradskom parku. „Oni su nas pitali šta radimo,” rekao je Younes. “Mi smo rekli da želimo da idemo u Mađarsku. Onda su nas oni poveli u jednu sporednu ulicu, iza jednog hotela i rekli nam: ‘Izvadite sve što imate u džepovima. Nemojte ništa da krijete.’ Mi smo rekli da nemamo novaca. Onda je jedan od njih svima nama pretražio džepove i rekao: „Mi ćemo vas deportovati nazad u Avganistan. Morate da platite. To je propis u našoj zemlji.’”

Na pitanje da li je prijavio to zlostavljanje, Younes je rekao: “Ne. Mi smo ilegalni, a oni [policija] mogu da urade šta god žele.”

“Nahla,” 38-godišnja majka iz Avganistana, putovala je sa svoje četvoro dece starosti od 6, 9, 11 i 13 godina. Nahla i njen 13-godišnji sin rekli su da je policija dve ili tri noći ranije dolazila u fabriku dok su oni spavali, probudila ih i prskala ih u oči biber-sprejem, a onda im oduzela novac. 

“Nevres,” 15-godišnji dečak iz Avganistana, izjavio je da ga je policija prskala po očima biber-sprejem tokom tog istog incidenta. Svo troje opisali su intenzivan bol od tog napada. 

“Ammar,” tražilac azila iz Sirije, prvi put intervjuisan u Srbiji 20. novembra, a onda ponovo telefonski 4. decembra, izjavio je da mu je 1. decembra policija u Subotici pretila zatvorom i deportacijom da bi im on dao svoj novac: 

Upravo sam bio stigao u Suboticu i bio sam na putu do supermarketa da kupim hranu, kada su me zaustavila dva policajca. Pitali su me odakle sam. Rekao sam da sam Sirijac. Zatim su me odveli do svog automobila i rekli mi: „Imaš dve mogućnosti: ili da nam daš novac ili da te vratimo u Makedoniju.”

Sledeći policajčeve instrukcije, Ammar je u automobilu ostavio €50. U Subotici, policija mu je još dva puta uzimala novac. On je izjavio da je bio prisiljen da preda sveukupno više od €450.

“Mi to znamo, mi smo Sirijci, a ako ste Sirijac oni uvek traže novac,” izjavio je 26-godišnji “Omar” u telefonskom intervjuu 8. decembra. On je rekao da su njemu i još trojici Sirijaca prišla dva policajca kada su sedam dana ranije sišli sa voza u Subotici. On je naveo da je jedan od njih rekao: „Dajte nam novac i pustićemo vas da idete. Inače ćemo vas odvesti u zatvor ili nazad u Makedoniju, a onda u Grčku, a onda u Siriju.” Omar i druga dvojica predali su ukupno €200. “Jedno lice nije im dalo novac, oni su ga odveli i ne znamo šta se sa njim desilo,” izjavio je Omar.

“Israr,” 16-godišnji dečak iz Avganistana koji putuje sam, rekao je da su mu roditelji umrli u Avganistanu i da se u Turskoj razdvojio od svoja dva brata, od kojih jedan ima 10 godina. On je opisao šta se desilo kada je pokušao da pređe preko granice u Mađarsku:

Pokušavao sam da pređem granicu sa Mađarskom kad su me uhvatila dva srpska policajca. Zatražili su mi da im dam novac. Uzeli su mi €100 i moja dva mobilna telefona. Međutim, onda je jedan od policajaca rekao da me neće pustiti da pređem iako sam im dao novac. On me je počeo šutati nogama. Udarao me je nogama u rebra i po nogama. Vikao je „jebo te” i „nema granice“ na engleskom jeziku, dok me je šutao. Pao sam na zemlju. Bio sam na zemlji, a on me je još uvek šutao nogama. Onda me je drugi policajac zgrabio za okovratnik jakne i odigao me. Zatim su mi pretražili odeću i uzeli mi sav novac koji sam imao.

Israr je rekao da su ga policajci stavili u automobil, odvezli ga prvo u policijsku stanicu, a onda ga ispustili u šumi van Subotice. On je dva dana lutao po okolini po hladnoći dok nije našao put nazad do Ciglane.

Dva policajca u blizini mađarske granice još jednom su prisilila Israra da im preda novac dva dana pre nego što je Human Rights Watch obavio intervju sa njim. On je rekao da su mu ta dva policajca uzela €20, sve što je imao. „Ako im ne date novac, oni će ga uzeti silom,” izjavio je on.

“Rabah,” 28-godišnji tražilac azila iz Sirije, izjavio je da su on i još sedam lica sa kojima je putovao dali novac policiji u južnoj Srbiji da ne bi bili vraćeni u Makedoniju. „Mi smo očekivali da će Srbija biti najlakši deo puta, ali je bila najteži,” rekao je on. “Bilo nas je sedam sirijskih Kurda. Trebali smo bili prošvercovani u Beograd… Tu je bio policijski kontrolni punkt. Švercer je uzeo po €50 od svakog od nas da bi policiji platio mito i da nas puste da idemo.”

“Riyad,” mladi tražilac azila iz Sirije, izjavio je:

Mi smo bili na putu za Suboticu kad nas je zaustavila policija. Oni su nas zaustavili dva puta na auto-putu između Beograda i Subotice. Morali smo dva puta platiti mito, prvi put €200, a drugi put €100. U jednom trenutku, naš vozač je kratko upalio svetla dok smo se približavali policiji kao signal policiji da nas zaustavi. 100 posto sam siguran da je bio dogovor između vozača i policije da podele novac od mita.

20. novembra,“Malik,” 20-godišnji Sirijac, izjavio je za Human Rights Watch da su policajci pretukli njega i njegovu braću, od kojih najmlađi ima 16 godina, deset dana ranije u Vranju, na jugu Srbije:

Iz Makedonije smo otišli u Vranje. Tamo nas je zaustavila policija. Pitali su nas da li imamo novca ili mobilne telefone. Onda su nas odveli u policijsku stanicu u blizini granice… Udarali su nas… više puta. Smejali su nam se, ponižavali nas i zvali nas „kučkama“ na engleskom, te nas nazivali svakakvim imenima na srpskom koja nismo razumeli, ali smo znali da su ružna. Udarali su me rukom po zadnjem delu glave i šamarali po licu… Najmlađi je udaran najmanje… Ti udarci su bili samo radi ponižavanja.

On je rekao da je policija zatim uzela otiske prstiju i fotografije od njega i njegove braće, pre nego što ih je odvela do granice sa Makedonijom. Kada su bili na granici, policajci su im naredili da krenu peške u pravcu Makedonije. 

Proterivanje u Makedoniju

Osam migranata i tražilaca azila, među kojima i dva deteta bez pratnje, izjavilo je za Human Rights Watch da ih je policija Srbije prisilno vratila u Makedoniju bez adekvatne obrade njihovih individualnih potreba za zaštitom. Oni su rekli da ih je srpska policija uhapsila na tlu Srbije, odvela ih do granice i naredila im da peške krenu u pravcu Makedonije. U nekim slučajevima, policija ih je tukla ili na drugi način loše postupala sa njima.

“Adnan,” 35-godišnji tražilac azila iz Avganistana, izjavio je da ga je srpska policija tri puta prisilno vratila u Makedoniju. Human Rights Watch je obavio intervju sa njim na engleskom jeziku u okviru jedne grupe u centru za azil u Srbiji gde je on živeo na bazi svog zahteva za azil, nakon svog četvrtog i uspešnog pokušaja da zatraži zaštitu u Srbiji. On je rekao:

Došli smo do drugog sela u Srbiji od makedonske granice. U mojoj grupi nas je putovalo 65. Otišli smo i predstavili se policiji, ali oni su dali papire za samo devet lica. Ostatak nas su vratili u Makedoniju. Drugi put, bilo nas je 55 u kamionu sa švercerom. Uhvatila nas je policija i vratila nas nazad do granice. Oni su rekli: „Previše vas je. Ne biste trebali da dolazite ovako.”

On je izjavio da oni nisu odvedeni do službenog graničnog prelaza i da nisu izručeni makedonskoj policiji. “Srpska policija nam je samo rekla: ‘Ovo je Makedonija, idite, idite,’ na engleskom jeziku” izjavio je on. “Drugi migranti rekli su mi da je srpska policija dobra, ali nije. Video sam kako policija šamara ljude pri uzimanju otisaka prstiju. Tokom naše treće deportacije [1. decembra], oni su silom uterali više od 24 lica u jedan kombi, a policija je šakama udarala dvojicu ljudi, tako da svi stanu unutra.” 

“Salim,” 22-godišnji Palestinac i tražilac azila iz Sirije, izjavio je 20. novembra da je mesec dana pre doživeo policijsku brutalnost na jugu Srbije, pre nego što je vraćen u Makedoniju:

U trećem selu u Srbiji naišli smo na policiju. Bilo je oko ponoći, ili jedan čas ujutro. Oni su nas uhapsili i odveli u policijsku stanicu. Tu je bilo mnogo policajaca. Jedan ogromni momak uzeo nam je otiske prstiju i fotografisao nas. On je udarao ljude koji nisu kako treba davali otiske prstiju. Ja sam udaren dok sam davao otiske prstiju. On me je šamarao i udarao šakama.

Salim je izjavio da ga je policija zatim stavila u automobil i odvela do granice sa Makedonijom.

“Bilal,” 18-godišnji tražilac azila iz Sirije, izjavio je:

Oni su me uhapsili i odveli me u policijsku stanicu. Tamo su bila još tri Alžirca u toj istoj policijskoj stanici. Ja sam rekao policiji da sam Sirijac. U narednih pet časova nije se desilo ništa. Onda su mene i tu trojicu Alžiraca stavili u automobil i odveli nas do granice. Bilo je oko 10 časova naveče. Kada smo došli do granice, oni su nam rekli da krenemo peške u pravcu Makedonije. Niko nas nije čekao na drugoj strani.

“Farouk,” mladi Kurd i tražilac azila iz Sirije, koji putuje sa svojim roditeljima i bratom, izjavio je da je srpska policija njega i njegovu porodicu dva puta deportovala nazad u Makedoniju:

Prvi put smo bili prešli granicu kada nas je uhvatila policija. Odveli su nas u policijsku stanicu gde su nam uzeli imena. Onda su nas uterali u jedan automobil i odveli nas do granice sa Makedonijom. To nije bilo službeni granični prelaz. Samo su nam rekli da krenemo u pravcu Makedonije.

Oni su poslati nazad na sličan način i drugi put. Pri svom trećem pokušaju da uđu u zemlju i ulože zahtev za azil, Farouk i njegova porodica platili su policiji da ih ovi ne bi vratili nazad. „Prvi i drugi put oni nisu uzeli ništa,” izjavio je on. “Treći put su nam rekli da platimo.”

Human Rights Watch je u januaru posetio Lojane, selo u Makedoniji na granici sa Srbijom. “Walid”, mladić iz Alžira koji je prisilno vraćen u Makedoniju od strane srpske policije iako je pokušao da zatraži azil, izjavio je:

Bio sam na autobuskoj stanici i čekao autobus za Beograd, kada su mi prišla dva policajca. Oni su me uhapsili i odveli u policijsku stanicu, gde su mi uzeli otiske prstiju. Ja sam zatražio azil. Oni su mi rekli da se vratim u Makedoniju. Istog dana su me stavili u automobil i odveli me nazad u Makedoniju. To nije bilo službeni granični prelaz. Samo su mi naredili da izađem iz automobila i da krenem u pravcu Makedonije.

“Aalem,” 16-godšinji dečak Avganistanac, izjavio je da je u novembru policija dva puta vratila njega i njegovu trojicu prijatelja, starosti od 12, 13 i 15 godina, u Makedoniju. Oni su uspeli da se prijave za azil u Srbiji nakon trećeg pokušaja:

Hodali smo osam časova pre nego što smo ušli u Srbiju. U našoj grupi bilo je 50 ljudi. Otišli smo na jednu planinu. Naš posrednik [švercer] rekao nam je da tu ostanemo i da će uskoro doći automobil da nas pokupi. Blizu popodneva došla je policija. Oni su nas sve odveli u policijsku stanicu, gde su nam uzeli otiske prstiju pre nego što su nas deportovali za Makedoniju. Mi smo rekli: „Mi smo deca“. Oni nisu marili za to.

Aalem je rekao da ga srpska policija nije odvela do službene granice. „Na granici nije bilo makedonske policije,” izjavio je on. “Oni su samo pokazali u jednom pravcu i rekli na engleskom jeziku: ‘Idite nazad.’ ”

Human Rights Watch je dokumentovao i zlostavljanja pri procesu registracije u policiji na Železničkoj stanici u Beogradu. 20-godišnji Sirijac Malik je izjavio:

Kada smo po drugi put ušli u Srbiju, otišli smo u Beograd. Otišli smo u policijsku stanicu blizu glavne autobuske stanice. Rekli smo im da smo Sirijci i da nam treba dokument da možemo boraviti u njihovoj zemlji. Oni su nam rekli: „Idite nazad u Siriju i više se ne vraćajte.”

“Sayid,” 23-godišnji Sirijac, izjavio je da su ga policijski službenici u policiji na Železničkoj stanici u Beogradu udarali 14. novembra kada je tamo otišao da bi prijavio svoju nameru da zatraži azil:

Otišli smo tamo da zatražimo azil. Oni su nas odveli na treći sprati i stavili nas u jednu prostoriju i upitali da li iko govori engleski. Ja sam rekao da ja govorim – želeo sam pomoći kod prevođenja. Onda mi je jedan policajac rekao da mu priđem, što sam i uradio. Zatim me je udario šest puta i vikao na mene „nemoj govoriti“ na engleskom jeziku.

Još pet lica opisalo je kako je oterano iz policije na Železničkoj stanici kada su se predstavili kao tražioci azila. „Sami“, 22-godišnjak iz Sirije, izjavio je:

Ja sam otišao u policijsku stanicu u Beogradu i zatražio dokument koji bi mi omogućio da boravim u Srbiji. Oni su mi rekli: „Ne sada. Vrati se u Makedoniju ili idi i spavaj u šumi.”

Sami se četiri puta vraćao pre nego što je uspeo da prijavi svoju nameru da zatraži azil.

Uskraćivanje zaštite deci bez pratnje

Human Rights Watch čuo je detaljne priče o vršenju nasilja, proterivanju i uskraćivanju prava na pristup postupku za dobivanje azila deci bez pratnje, što predstavlja kršenje međunarodnog i domaćeg prava. Pored toga, deci bez pratnje u Srbiji uskraćuje se posebna zaštita na koju imaju pravo zbog svoje jedinstvene ugroženosti, kao što je pravo na staratelja i na druge posebne mere zaštite.

U Zakonu o azilu Srbije predviđa se da se treba voditi računa o specifičnoj situaciji dece odvojenoj od roditelja ili staratelja, te da se njima treba dodeliti staratelj. Takva briga se u praksi ne pruža. Nijednom od 17 dece bez pratnje sa kojima je razgovarao Human Rights Watch, a koja su srpskoj policiji rekla da su deca, nije dodeljen staratelj.

Aalem, 16-godišnji Avganistanac koji je dva puta vraćan u Makedoniju pre nego što je konačno uspeo da se prijavi za azil u Srbiji, nije razumeo kada mu je istraživač organizacije Human Rights Watch postavio pitanje da li je njemu ili ikome od njegova tri prijatelja, od kojih su svi očito bili maloletni, dodeljen staratelj. „Vi ste prva osoba sa kojim razgovaram o svojoj situaciji,” izjavio je on. Aalem je intervjuisan na engleskom, uz prisustvo ostalo troje dece, u centru za azil u Beogradu, gde su otpre poslati.

Radoš Đurović, izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, nevladine organizacije koja pruža besplatnu pravnu pomoć deci i odraslima koji traže azil, izjavio je da  deca bez pratnje često nestaju iz sistema azila i moguće je da zemlju napuštaju bez bilo kakve evidencije o tome gde odlaze. „Deca su po pravilu prepuštena sama sebi, bez brige i bez obezbeđivanja njihovih osnovih potreba,” izjavio je Đurović.

Human Rights Watch intervjuisao je osmoro dece bez pratnje koja su doživela teškoće i odlaganja pri prijavljivanju za azil, te kao posledicu toga i odlaganja u pristupu smeštaju u centre za azil. Troje dece još uvek nije uspelo da dobije smeštaj.

Tokom tri posete Centru za azil u Bogovađi, 67 kilometara južno od Beograda, u novembru i decembru, Human Rights Watch je pronašao šestoro dece bez pratnje i dve porodice sa decom koji su najmanje jednu noć prespavali van centra na hladnoći. Oni su rekli da im nije dozvoljeno da uđu u centar jer njihovi zahtevi još nisu bili registrovani, čime im je uskraćeno i pravo na dobijanje hrane i zdravstvene nege. 

Bogovadja Makeshift Shelter

Migranti su bili primorani da žive u improvizovanim prostorima za spavanje koje su sami gradili izvan Centra za azil u Bogovađi, kako je prikazano na ovoj slici, jer je policija ili odbila da registruje njihovu nameru za traženje azila, ili ih je registrovala, ali im je govorila da odlaze u druge udaljene kampove.  © 2015 Emina Ćerimović/Human Rights Watch

Human Rights Watch je intervjuisao “Waheda,” 17-godišnjeg dečaka iz Avganistana, ispred tog centra 18. novembra 2014. On je rekao da je noć proveo napolju. Temperatura je bila jedan stepen Celzijusa i padala je kiša. Wahed je putovao sa još četvoricom dečaka iz Avganistana. On je rekao:

Otišli smo u policiju, a u policiji su nam samo rekli da dođemo ovde. Kada smo došli ovde, rekli su nam da u kampu [centru za azil] nema dovoljno mesta i da oni koji su bolesni mogu ući u kamp, a da mi ostali moramo da čekamo. Spavali smo ovde u šumi. Ja sam na nogama već 11 dana. Moji prijatelji i ja išli smo peške celim putem od Grčke dovde. Ovde čekam već jedan dan i jednu noć. Nisam jeo kako treba već 11 dana. Napolju je tako hladno. Prošle noći spavao sam samo dva časa.

“Obaid,” 14-godišnji dečak Avganistanac koji putuje sa Wahedom, potvrdio je da im je policija prosto rekla: „Uzmite taksi i otiđite u kamp.”

“Ehsan,” 16-godišnji dečak iz Avganistana koji je intervjuisan nedelju dana kasnije, izjavio je da je proveo dve noći ispred Centra za azil u Bogovađi i da nije ništa jeo već dva dana:

Kada sam došao u Beograd, otišao sam u policijsku stanicu koja je blizu železnice. Ispred policijske stanice bila su tri policajca. Ja sam im rekao da sam došao da zatražim azil. Oni su mi rekli: „Novac, novac“ na engleskom jeziku. Rekao sam im da nemam novaca. Oni su mi onda rekli da idem odatle.

On je izjavio da je zatim otišao u Centar za azil u Bogovađi i zatražio od tamošnjeg policajca da registruje njegov zahtev za azil. “On me je primio, ali onda mi je dao dokument u kome piše da bih se ja trebao smestiti u jednom drugom kampu, koji je udaljen odavde, a ja nemam novaca da do tamo odem,” izjavio je on.

Ehsan je pokazao taj dokument istraživačima organizacije Human Rights Watch. U tom dokumentu, pod nazivom „Potvrda o izraženoj nameri za traženje azila“, daju se podaci o Ehsanovom identitetu, uključujući i njegovu starosnu dob, te mu se nalaže da se u roku od 72 časa prijavi u Centar za azil u Banji Koviljači, u zapadnoj Srbiji, na udaljenosti od nekih 112 kilometara.

Nespoznavanje jedinstvene ugroženosti dece bez pratnje i uskraćivanje njihovog prava na staratelja i posebnu brigu predstavlja kršenje međunarodnih i domaćih obaveza Srbije. Srbija je obavezna i po svom Zakonu o azilu i po Konvenciji o pravima deteta da dodeli staratelja ili pravnog zastupnika detetu bez pratnje, te da uzme u obzir „najbolje interese“ tog deteta kod preduzimanja svih mera vezanih za decu bez pratnje. Nepružanje deci bez pratnje alternativnih programa brige, uključujući tu i smeštaj i zdravstvenu negu, predstavlja daljnje kršenje Konvencije o pravima deteta. To je protivno i aspiracijama Srbije za pridruživanje EU, koja Srbiju poziva da obraća posebnu pažnju deci.