Srbija: Deca sa invaliditetom zanemarena

Izveštaj na 89 stranica pod naslovom „'Moj san je da napustim ovo mesto’: Deca sa invaliditetom u srpskim ustanovama” dokumentuje pritisak koji se vrši na porodice da decu rođenu sa invaliditetom šalju u velike rezidencijalne ustanove, često udaljene od njihovih domova, odvajajući ih od porodica. Deca se tamo mogu susresti sa zanemarivanjem, neprikladnim lekovima i nedostatkom privatnosti, kao i sa ograničenim pristupom obrazovanju ili njegovim potpunim izostankom.

„Porodice ne bi trebalo da se susreću s lažnim ultimatumom i da stiču uverenje da je život u domu jedina opcija za njihovo dete” kaže Emina Ćerimović, istraživačica organizacije Human Rights Watch u oblasti prava osoba sa invaliditetom. „Dugoročan smeštaj dece sa invaliditetom u domovima je retko, ako ikad, u najboljem interesu deteta.”

Human Rights Watch je takođe dokumentovao nepostupanje Vlade u smislu ulaganja u usluge podrške u zajednici kako bi porodice imale neophodnu podršku za odgajanje svoje dece sa invaliditetom kod kuće, i kako bi deca mogla da učestvuju u svojim zajednicama. Umesto toga, Srbija je milione eura uložila u izgradnju novih domova za osobe sa invaliditetom ili renoviranje postojećih objekata.

Human Rights Watch je intervjuisao 118 dece i mladih osoba sa invaliditetom, članove porodica, aktiviste na polju zagovaranja prava osoba sa invaliditetom i osoblje ustanova, i posetio pet velikih rezidencijalnih ustanova i tri male domske zajednice širom Srbije.

Prema podacima Vlade, 2014. godine je skoro 80 odsto dece u srpskim ustanovama imalo neki oblik invaliditeta, što predstavlja porast u odnosu na 62,5 odsto koliko je zabeleženo 2012. godine. Većina dece sa invaliditetom u Srbiji, koja bivaju upućena na domski smeštaj u tom uzrastu, ostaju pod brigom države tokom čitavog života. Većina njih ima barem jednog živog roditelja.

Zdravstveni radnici roditelje često savetuju da dete sa invaliditetom smeste u ustanovu, tvrdeći da je to najbolje rešenje za dete. Nedostatak zdravstvene zaštite i usluga podrške kao što su dnevni boravak ili inkluzivne i kvalitetne škole dostupne deci sa invaliditetom u zajednici, siromaštvo, stigmatizacija i diskriminacija, predstavljaju ključne razloge zbog kojih bi roditelji mogli smatrati da je smeštanje deteta sa invaliditetom u ustanovu jedina mogućnost.

Ana, samohrana majka dvanaestogodišnje devojčice sa intelektualnim i fizičkim invaliditetom, rekla je: „Ni jedan jedini centar za dnevni boravak nije hteo da je primi. Rekli su da smatraju da je previše hiperaktivna. Provela sam godinu i po dana moleći za alternativno rešenje....Kad sam ostala bez drugih opcija, pre tri godine sam je smestila u ustanovu.”

Unutar samih ustanova, Human Rights Watch je zabeležio da se deci sa invaliditetom daju lekovi, uključujući psihotropski lekovi, često kao sredstvo tretiranja problema u ponašanju. Human Rights Watch dalje navodi da je dokumentovan manjak nadzora i odgovarajućih instrukcija kada je reč o upotrebi lekova, kao i nedovoljna jasnost o tome čija saglasnost je neophodna.

Nalazi organizacije Human Rights Watch pokazuju da u ustanovama postoji nedostatak osoblja koje bi brinulo o velikom broju dece i odraslih osoba sa invaliditetom, a posebno onima kojima je neophodan viši stepen podrške, što dovodi do zanemarivanja. Svoj deci, a naročito onoj sa invaliditetom, potrebna je individualizovana pažnja i nega kako bi se razvijala i rasla, navodi Human Rights Watch.

Deca sa određenim oblicima invaliditeta, obično ona koja nisu u stanju da hodaju i govore, odvojena su u specijalnim odeljenjima u kojima dane provode u ležećem položaju, uz minimalnu interakciju s drugima. Mnoga od njih retko imaju priliku da idu napolje, pristupe obrazovanju ili se igraju s drugom decom.

Prema podacima Vlade, šezdeset odsto dece sa invaliditetom u srpskim ustanovama nije upisano u škole. Deca koja su upisana u škole pohađaju škole isključivo za decu sa invaliditetom. U nekim slučajevima, nastavno osoblje posećuje ustanove kako bi nekoliko časova nedeljno podučavalo decu u grupama.

Većina odraslih osoba sa invaliditetom koje žive u srpskim ustanovama, takođe je lišena poslovne sposobnosti, odnosno donošenja odluka o osnovnim pravima. One se nalaze pod brigom staratelja – koje često određuje država – koji umesto njih donose sve odluke. Na primer, Human Rights Watch je dokumentovao slučajeve mladih žena sa invaliditetom, lišenih poslovne sposobnosti, koje su bile predmet invazivnih medicinskih intervencija, uključujući prekid trudnoće, na osnovu saglasnosti staratelja, ali bez sopstvene slobodne i informisane saglasnosti.

Vlada Srbije javno se obavezala da će napustiti praksu institucionalizacije dece, uključujući decu sa invaliditetom. Vlada je 2011. godine usvojila zabranu upućivanja na smeštaj u ustanove dece mlađe od tri godine bez „opravdanih razloga” a i u tom slučaju, po pravilu, boravak dece ne sme trajati duže od dva meseca. Međutim, nalazi organizacije Human Rights Watch pokazuju da Vlada i dalje upućuje na smeštaj u ustanove decu sa invaliditetom, pa čak i bebe. 

„Institucionalizacija beba može ugroziti njihovo zdravlje i društveno i emotivno ponašanje, i imati dalekosežne posledice po njihove buduće životne šanse” kaže Ćerimović. 

Srbija je potpisnica nekolicine sporazuma o zaštiti ljudskih prava, uključujući Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, Konvenciju o pravima deteta, Konvenciju protiv svih oblika torture i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (ECHR). Na osnovu ovih sporazuma, Srbija je dužna da štiti prava dece sa invaliditetom i obezbedi njihovo puno učešće u društvu. To podrazumeva obavezu sprečavanja da se ijedno dete usled svog invaliditeta odvaja od porodice.

U aprilu mesecu 2016 godine, Komitet UN o pravima osoba sa invaliditetom izrazio je duboku zabrinutost „povodom broja dece sa invaliditetom koja žive u ustanovama”, kao i zbog „veoma loših životnih uslova u ustanovama” u Srbiji. Eksperti pri ovom Komitetu pozvali su Srbiju da „deinstitucionalizuje decu…i spreči sve nove slučajeve institucionalizacije beba mlađih od tri godine.”

Takođe, Srbija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji (EU). Na osnovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ključnog koraka u pravcu pristupanja EU, od Srbije se očekuje da svoje zakone postepeno uskladi s onima Evropske unije, uključujući one koji se odnose na tretman osoba sa invaliditetom. U svom najnovijem izveštaju o napretku Srbije, Evropska komisija zauzela je čvrst stav u vezi sa problematičnim tretmanom dece sa invaliditetom u ustanovama u Srbiji i pozvala nadležne da spreče upućivanje na smeštaj u institucionalnu negu.

Vlada Srbije trebalo bi bez odlaganja da preduzme korake u pravcu eliminacije zanemarivanja, izolacije, segregacije, kao i neodgovarajućih psihijatrijskih tretmana i diskriminacije dece sa invaliditetom u srpskim ustanovama, i da učini dostupnim usluge podrške u zajednici, navodi Human Rights Watch. U slučajevima kada nije moguć povratak dece u njihove biološke porodice, na primer u slučajevima zlostavljanja i zanemarivanja, deci bi trebalo da bude pružena mogućnost da žive u porodičnom okruženju, sa rođacima, hraniteljima ili usvojiteljima.

„S obzirom na to da se Srbija nalazi na odlučnom putu ka punom članstvu u EU, Evropska unija bi trebalo da obezbedi da Srbija stane na put rutinskom smeštanju dece sa invaliditetom iza domskih zidova,” rekla je Ćerimović. „Dete ne bi trebalo da bude izolovano od svoje porodice ili društva ili, usled svog invaliditeta, uskraćeno šanse da bude dete.”