LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #39

PRICA SVEDOKA UBISTVA U IZBICI
Potencijalno najveci masakr Kosovskog rata

(Njujork, 19.maj, 1999.) - Proslog vikenda objavljen je video materijal potencijalno najveceg masakra na Kosovu od pocetka NATO bombardovanja: ubistvo vise od 120 etnickih Albanaca u selu Izbica u oblasti Drenice, 28.marta, 1999. Danas je Human Rights Watch objavio direktno svedocenje vaznog svedoka ovog zlocina.

Human Rights Watch je intervjuisao dvadesetogodisnju zenu 25.aprila u izbeglickom kampu u severnoj Albaniji. Dok je njoj, njenoj majci i njenom hendikepiranom bratu dozvoljeno da napuste mesto masakra, ona opisuje kako su njen otac, ujak i rodjak pogubljeni. Ona je pristala da svedoci na Medjunarodnom Krivicnom Tribunalu za Bivsu Jugoslaviju (Tribunal za ratne zlocine).

16. i 17.maja, CNN je objavio video materijal za koji albanski doktor sa Kosova tvrdi da je snimljen na mestu izbickog masakra. Ova vdeo traka pokazuje veliki broj krvavih leseva u civilnim odelima - etnicki Albanci za koje doktor tvrdi da su ubijeni za vreme masakra - i takodje ukljucuje svedocenja navodno prezivelih. Materijal je prosvercovan sa Kosova uz pomoc Oslobodilacke Vojske Kosova (OVK), rekao je doktor. Ovaj materijal je ocigledno potkrepljen satelitskim snimcima koje je NATO objavio 17.aprila, pokazujuci tri reda sveze iskopanih grobova u okolini Izbice. Iako autenticnost ove video trake ne moze biti garantovana, materijal se poklapa sa svedocenjem svedoka koje sledi. Ocigledan masakr u Izbici je takodje dosledan sablonu masovnih ubistava na Kosovu, u selima kao sto su Meja, Velika Krusa i Bela Crkva, koja su Human Rights Watch i druge organizacije za ljudska prava dokumentovala. Takodje, oblast oko Izbice je bila poznata po dejstvima OVK, posebno u selu Lausa. Kao i na drugim mestima na Kosovu, moguce je da je prisustvo pobunjenika sluzilo kao razlog za odmazdu.

Ono sto seldi je transkript svedocenja dvdesetogodisnje zene (cije se ime zadrzava kako bi se njen identitet zastitio). U dodatku opisa okolnosti masakra, ovo svedocenje ukljucuje i pricu o begu njene porodice iz Kosova:

"Srbi su stigli kasno uvece za vreme Muslimanske proslave Bajrama, 26. ili 27.marta. Bilo ih je oko pedesetak. Neki od Srba su izdavali glasne naredbe. Njihovi glasovi su bili toliko glasni da su plasili decu. Do tada, Izbice su postale nesto kao baza za Albance iz svih sela u okolini. Izbeglice u pocele da pristizu posle pocetka NATO bombardovanja, jer su Srbi poceli sa raketiranjem sela.

Kasno uvece, kada su Srbi stigli, vecina mladjih muskaraca je napustila selo. Otisli su u planine da se sakriju ili bore.

Kada smo videli da Srbi dolaze nismo se usudili da ostanemo u svojim kucama. Traktorom smo se odvezli do obliznje poljane - ja, moja majka i otac, brat, sestra, njena porodica i njena svekrva - ukupno deset ljudi. Pridruzili smo se ostatku ljudi iz sela, sve ostale porodice. Sve porodice su pocele sa napustanjem kuca oko 4:00 ujutro. Do 10:00 ujutro, svi su bili na poljani. Tu je bilo hiljade ljudi, skoro sve zene, deca i stariji. Samo oko 150 njih su bili muskarci.

Nesreca se desila na putu do poljane u kojoj je jedno dete poginulo. Padala je kisa i traktor se prevrnuo; zena je pokusala da skoci sa traktora i spase svoju sestogodisnju cerku. Zena je prezivela, ali je cerka poginula.

Na poljani, svi su sisli sa svojih traktora i skupili se jedno oko drugoga. Izabrali smo poljanu jer smo hteli da budemo zajedno. Bili smo previse uplaseni da ostanemo sami u kucama; bilo bi prelako za Srbe da nas tamo poubijaju. Sa poljane, videli smo Srbe kako nam pale kuce. Pucali su u vazduh i glasno vikali, vredjajuci nas i plaseci decu.

Rekli su nam: "Dajte nam novac ako hocete da prezivite." Rekli su da je potrebno 1000 DM da bi se spasla porodica, i 100 DM da bi se sacuvao traktor. Svi su platili, svaki covek placajuci za svoju porodicu. Moj otac je platio 1100 DM.

Posto su Srbi uzeli novac, pucali su u gume svih traktora, i spalili svu nasu imovinu, koja je bila natovarena na traktore. Takodje su zapalili i skolu.

Oko 11:00 ujutro, razdvojili su muskarce od zena. Pitali smo ih zasto to rade, a oni su nam odgovorili zastrasujucim tonom: "Tisina, nista ne pitajte jer cemo vas ubiti." Deca su bila preplasena. Srbi su vikali: "Mi cemo vas pobiti, a gde je Amerika da vas spasi?" Sve zene su prekrile glave maramama iz straha od Srba, sakrivajuci kosu i cela. Srbi su nas psovali, govoreci "Jebes sve albanske majke" i "Sve Albanke su kurve."

Odveli su muskarce i poredjali ih oko dvadeset metara od nas. Onda su nam naredili da idemo u Albaniju. Rekli su: "Trazili ste veliku Albaniju, sad mozete da idete tamo." Pucali su u vazduh iznad nasih glava. Mi smo poslusali naredjenja i krenuli u pravcu u kom nam je receno, hodajuci dalje od poredjanih muskaraca.

Oko 100 metara od mesta sa kog smo krenuli, Srbi su odlucili da izdvoje mladje decake iz grupe. Decaci od cetrnaest godina nadalje vec su bili izdvojeni sa ostalim muskarcima; sada su poceli da izdvajaju decake od oko deset godina i nadalje. Samo najmanji decaci su ostali sa nama, jedan stariji muskarac koji je izgubio obe noge i moj hendikepirani brat, koji ne moze da hoda zbog kicmenog meningitisa.

Odveli su decake od deset do cetrnaest godina da se pridruze ostalim muskarcima. Majke decaka su plakale. Neke su cak pokusale da pricaju sa Srbima, ali su ih oni odgurnuli. Hodali smo veoma polako jer smo bili zabrinuti oko toga sta ce im se desiti.

Prestali smo da se krecemo kad smo culi pucnjeve iz automatskih pusaka. Okrenuli smo se da vidimo sta se dogadja, ali je bilo nemoguce ista videti. Videli smo mladje decake kako trce u nasem pravcu; kada su dosli do nas, pitali smo ih sta se desilo. Bili su veoma uplaseni; niko nije mogao da progovori. Jedna od njih nam je konacno rekao: "Nas su pustili, ali su ostali gotovi."

Ostali smo na istom mestu oko dvadeset minuta. Svi su plakali. Pucnjava iz automatskog oruzja se nastavila jos nekoliko minuta; posle toga smo culi kratke, nepravilne pucnjeve u trajanju od oko deset minuta . Moj otac, ujak i rodjak su bili medju ubijenima. Kajtaz Rexha i Qazim Rexhepi su takodje ubijeni, kao i mnogi drugi clanovi porodica Bajraj, Bajrami, Rexhepi i Aliu.

Onda nas je sustiglo oko deset Srba. Izgovorili su nekoliko psovki i ponovili: "Sada morate u Albaniju - ne stojte, samo krenite." Morali smo da odemo.

Mnogo sati kasnije, kada smo presli oko cetrdeset kilometara i kada se smracilo, druga grupa srpskih vojnika nas je priterala u veliku rupu koja se nalazila sa strane puta. Cinilo se da je ova grupa komunicirala sa drugom preko voki-tokija. Rupa je bila ogromna, visa od nasih glava; mogli smo da vidimo samo glave i puske vojnika. Vojnici su nas naterali da sednemo u rupu i rekli nam: "Sada ce vas tenkovi pregaziti." Gledajuci ka usponu koji je vodio ka rupi, mogli smo da vidimo tenkove koji su se priblizavali; buka je bila zaglusujuca. Kada su tenkovi stigli do rupe, oko pet metara dalje, svi smo poceli da vristimo: videli smo smrt ispred nas. Zene su pokusavale da sakriju decu svojim telima. Ja sam bila sa svojom majkom i osakacenim bratom. Brat mi je bio u kolicima. Svi su bili preplaseni, svi su plakali i vristali. Kada su se tenkovi priblizili, prestali smo da se nadamo.

Odjednom, tenkovi su se zaustavili. Jedan Srbin nam je rekao, "prezivecete samo ako nam date 5000 DM." Uciteljica iz sela je pocela da skuplja novac od svih nas; ja sam joj dala 100 DM. Kada je skupila 5000 DM, Srbin je usao u rupu i ona mu ih je dala. On je odgovorio, "sad mozete da idete."

Moj otac mi je dao njegovu jaknu, jer sam ja nosila jednu sa natpisom "American Sport" pa se uplasio za mene; pokusao je da sakrije natpis. Posto sam gurala kolica i nosila musku jaknu, pomislili su da sam muskarac. Rekli su mi da stanem i da dodjem do njih, ali sam ja bila previse uplasena. To je bio najstrasniji momenat u mom zivotu. Onda su mi uperili baterijsku lampu u lice i videli da sam zensko. Jedan od njih je rekao "pusti je."

Bili smo umorni i gladni ali su nam uzeli hleb iz ruku, govoreci nam, "Ne treba vama kosovski hleb." Hodali smo tri dana i noci bez hrane i odmora. Kada smo konacno stigli do Djakovice, Srbi su nas naterali da udjemo u unistenu kucu punu razbijenog stakla. Pustili su nas da pijemo vodu iz obliznjeg potoka. Tu smo ostali par sati, odmarajuci se i dremajuci.

Onda smo nastavili da hodamo prema granici. Deca su bila veoma gladna. Stali smo u selu blizu Prizrena. Tu je bila kolona traktora i neko je povukao mog hendikepiranog brat u jedna od njih. Moja majka i ja smo nastavili da hodamo. Isli smo sve do Dusanova, gde smo se zaustavili jedan dan i jednu noc zbog saobracaja. Uvece je kisa pocela da pada i neko je zapalio vatru. Moj brat je spavao, ali ja nisam mogla.

Sledeceg jutra, Srbi su nam rekli da idemo nazad u nasa sela. Ne znam koji je to dan bio. Sve sto znam je da nikad necu zaboraviti dan kada su mi ubili oca.

Zene su rekle: "Kako mozemo da se vratimo? Nemamo hrane i premoreni smo." Srbi su rekli: "Idete nazad."

Ljudi koji su nosili mog brata su ga izvadili iz traktora. Svi su krenuli nazad osim mene, moje majke i brata. Mi smo ostali na sredini puta. Policijska kola su nam prisla, i ja sam im dala signal da stanu, jer sam pomislila da nemam sta da izgubim; moram nesto da ucinim.

Policajac je viknuo "kako se usudjujes da me zaustavljas?" a ja sam odgovorila "nemam kud; imam ovog brata koji ne moze da hoda." Policajac nam je rekao da ce nam naci mesta na traktoru. Nasao je jedan traktor i rekao ljudima u njemu: "Zasto se ne pomazete medjusobno; svi ste Albanci; trebalo bi da se pomazete." Tada smo se popeli na taj traktor, iako je vec bio prepun.

Kada smo stigli nazad u Xerxe (Zrze), ljudi su nam puno pomogli, davajuci nam hranu i mesto da se odmorimo. Tamo smo ostali nedelju dana. Videli smokako vojska i policija pljacka ljude. Bili smo preplaseni jer smo iz Drenice, koja je poznata kao uporiste OVK, I mislili smo da stavljamo ostale ljude u nezgodan polozaj.

Kada smo otisli, videli smo kolonu traktora na glavnom putu, ali niko nije hteo da nas poveze. Tada se autobus zaustavio; bio je prepun Cigana i mi smo ih se uplasili. Nekoliko Albanaca su takodje bili u autobusu, pa smo sa njima pricali. Kada smo stigli u Gjakove (Djakovicu), Cigani su izasli iz autobusa. Tada smo stigli u Prizren i vozac, koji je bio Srbin, nam je rekao "Bog nek vam je u pomoci; ja vam vise ne mogu pomoci."

Proveli smo dva sata na autobuskoj stanici. Neki stariji muskarci koji nisu mogli da hodaju su takodje stojali tamo. Konacno smo poceli da molimo vozaca da nas preveze do granice. Rekli smo da cemo mu platiti koliko god bude trazio. Vozac je rekao "razmislicu" i onda je pristao. Platili smo mu 50 dinara po osobi.

Srpski vojnici su zaustavili autobus da traze novac. Hteli su da uzmu i poslednji dinar od nas; nisu hteli da ista ponesemo u Albaniju. Ali srpski vozac je bio vrlo ljubazan prema nama. Kada su ga Srbi pitali zasto nas vozi, odgovorio im je "dobri su ljudi."

Kada smo stigli do granice, vozac nam je pozeleo srecu, govoreci nam da smo srecni sto smo uspeli. Tada je autobus otisao. Granicari su nam oduzeli sva dokumenta i bacili ih u djubre. Trazili su novac i nakit.

Usla sam u Albaniju 17. Aprila oko 13:00. Neki ljudi na granici su pomogli mom bratu i dali nam hranu I vodu."

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #38

(Njujork, 14.maj, 1999) - Kako Human Rights Watch saznaje, dva istaknuta etnicka Albanca su uhapsena na Kosovu proslog meseca. Njihova trenutna lokacija i stanje su nepoznati.

Albin Kurti je ko-predsednik Nezavisne Studentske Zajednice Kosova, najvece studentske organizacije u pokrajini. Posle organizovanja mirnih studentskih demostracija za podrsku prava za obrazovanje, sredinom 1998 Kurti je poceo da radi u pristinskoj kancelariji Adema Demacija, tadasnjeg politickog predstavnika Oslobodilacke Vojske Kosova. G-din Kurti je navodno uhapsen 21.aprila 1999., zajedno sa ocem Zaimom, dva brata Arianitom i Taulantom, i vlasnikom kuce u Pristini gde se porodica sakrivala. Taulant i vlasnik kuce su navodno bili pretuceni i pusteni.

Takodje uhapsen u Pristini 21.aprila je i Dr. Flora Brovina, pedijatar i sef Lige Albanskih zena. Prema svedocenjima rodjaka, policija je cekala ispred Brovine kuce, i uhapsila je po njenom dolasku.

Human Rights Watch iskazuje zabrinutost za sve koji su u kosovkoim zatvorima. Nema vesti o stanju zatvorenika ni u jednom od sest zatvora: Lipjan, Pristina, Gnjilane, Kosovka Mitrovica i Prizren.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #37

(Njujork, 13.maj, 1999) - Human Rights Watch je danas poslao pismo Generalnom Sekretaru Javieru Solani izrazavajuci zabrinutost oko povecanog broja civilnih gubitaka u NATO-vom vazdusnom ratu protiv Jugoslavije.

Human Rights Watch je narocito iskazao zabrinutost oko pitanja da li NATO gadja civilne objekte ili objekte koji bi izazvali, ukoliko su napadnuti, disproporcionalne povrede civilima. Ova organizacija takodje postavlja pitanje da li NATO, cak I kada napada legitimne vojne objekte, preduzima sve moguce mere kako bi se povrede civila izbegle.

"NATO tvrdi da se bori u ime ljudskih prava," izjavio je Kenneth Roth, izvrsni direktor Human Rights Watch-a. "Ako je to tacno, onda je apsolutno neophodno da NATO skrupulozno postuje ljudska prava u vodjenju rata. NATO mora uciniti sve kako bi se izbegle civilne povrede."

U okviru skorasnjih incidenata zbog kojih je ova zabrinutost povecana su sledeci slucajevi: unistavanje fabrika i ostale imovine politickih pristalica jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica; napadi na elektricne transformatore; unistavanje nekoliko jugoslovenskih televizijskih I radio stanica; bombardovanja civilnih objekata, kao sto je bombardovanje (7.maja) civilnih bolnica u Nisu I ambasade NR Kine u Beogradu, kao I bombardovanje civilnih vozila koja su bila zamenjena za vojna, ili su prelazila mostove I druge instalacije u vreme napada.

Human Rights Watch poziva NATO da ispita svaki incident u kom su napadnuti civilni objekti, ili civilni zivoti izgubljeni, kako bi se utvrdilo precizne okolnosti napada. Ova organizacija je apelovala da se rezultati tih istrazivanja javno objave I da se preduzmu korektivne mere kako bi se osiguralo NATO-vo postovanje humanitarnog zakona.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #36

(Njujork, 11. maj, 1999) - Human Rights Watch je danas osudio NATO zbog koriscenja "cluster" bombi u vazdusnom napadu protiv Federativne Republike Jugoslavije. Municija unutar "cluster" bombi ima visok procenat neuspeha (neizvrsenja), i moze ostaviti neeskplodirane ostatke na velikim povrsinama, koje su spremne da eksplodiraju na prvi dodir.

"Neeksplodirane granate koje su ostale unutar "cluster" bombi efektivno postaju mine," izjavio je Joost Hiltermann, direktor Odeljenja za Oruzje (Arms Division) iz Human Rights Watch-a. "Kao i protivpesadijske mine, ove neeksplodirane granate ubijaju civile godinama posle konflikta. NATO mora prestati sa koriscenjem ovih bombi istog casa."

Zbog spoljasnjeg izgleda ovih granata - CBU-87 i RBL755 su jarko narandzasto-zuti objekti, velicine koka-kola limenke, dok su ATACMS sfere u obliku bejzbol lopte, takodje jarkih boja - deca su posebno privucena ovim aktivnim promenljivim ostatcima.

Skorasnji NATO napad na aerodrom u Nisu je skrenuo sa putanje i pogodio bolnicu i susedne civilne objekte. 24. aprila, pored Doganovica na juznom Kosovu, petoro dece koja su se igrala sa zivopisnim neeksplodiranim granatama su ubijena a dvoje je ranjeno.

U bliskoj buducnosti, neaktivirane granate predstavljaju opasnost za civile i izbeglice a takodje i usporavaju kretanje. U daljoj buducnosti, one koce poljoprivredu i ekonomski oporavak. Siroka upotreba "cluster" bombi takodje predstavlja veliku opasnost za prijateljske operacije mirovnih snaga, sto se pokazalo tacnim na medjunarodnim trupama u Zalivskom ratu 1991.

"Cluster" bombe imaju procenjenu stopu neuspeha mehanike i upaljaca od 5 procenata. Za Operaciju Saveznickih Snaga u Federativnoj Republici Jugoslaviji, istorijski dokumenti I testno iskustvo ukazuju da za svaki korisceni pojedinacni CBU-87, ostace oko 10 neeksplodiranih granata, dok iza svakog RBL755 ostaje oko 5 neeksplodiranih granata.

Moguce je da ce, ako se kampanja bombardovanja nastavi, americke vazdusne snage poceti da korsite CBU-89 Gator "rasprsivi" sistem mina, koji sadrzi mesavinu protivtenkovske i protiv pesadijske municije. Koriscenje protivpesadijskih mina, oruzje koje inherentno ne pravi razliku u gadjanju, je zabranjano pod Ugovor o Zabrani Mina iz 1997, koji je proglasen 1999. Sjedinjene Drzave nisu potpisale ovaj ugovor, ali sve ostale clanice Nato-a (osim Turske) jesu.

Human Rights Watch poziva NATO da prestane sa koriscenjem "cluter" bombi I CBU-89 Gator sistem mina.

"Sjedinjene Drzave mozda nisu potpisale ugovor, ali ipak ima obavezu da vodi rat prema medjunarodnom humanitarnom zakonu," izjavio je Hiltermann.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #35

(Njujork, 8. maj, 1999) - Albancima koji su ostali na Kosovu preti glad, pretrpanost, I nedostatak lekara, kao I strah od smrti I izbacivanja iz kuce. Istrazivaci Human Rights Watch-a, bazirani u severnoj Albaniji I Makedoniji su primili dramaticna svedocenja od izbeglica od nestanku hrane; odredjena sela su pretrpana iznad granica normale; medicinska pomoc je u vecini slucajeva nedostupna. Takodje, nekolicina Albanskih muskaraca su navodno bili primorani da kopaju rovove za jugoslovensku vojsku kod granice.

Bojeci se maltretiranja u rukama srpskih snaga, veliki broj muskaraca na Kosovu je pobegao iz svojih sela u planine. Nekolicina njih, koji su izbegli u Makedoniju i Albaniju opisali su strasne uslove zbegova, gde hrana, skloniste i osnovne potrebe nisu dostupni, dok niske temperature otezavaju situaciju. "Proveli smo pet dana bez hrane, smrzavajuci se na kisi," izjavio je dvadesettrogodisnji Ahmed Hazeri. "na kraju smo morali da sidjemo do sela Nagafc, u kom, kako smo culi, nije bilo srpskih snaga."

Odredjena sela, vecinom ona udaljenija, funkcionisu kao ad hok sklonista za veliki broj raseljenih lica. Situacija u tim selima je jeziva. Pocetkom aprila, Nagafc u juznom Kosovu je u jednom momentu bio pretrpan ljudima iz nekoliko obliznjih sela. Seljaci su konvergirali u Nagafc kako bi izbegli srpske znage koje su zausele njihove domove. Prema izjavam izbeglica, svako domacinstvo u Ngafcu je sadrzavala oko 75-100 dodatnih stanara. Gornja Gadimia, selo jouzno od Pristine predstavljalo je slicno izbegliste; do sredine aprila je navodno drzlo desetine hiljada raseljenih lica iz Cernille, Babushija, Terne, Bablok, Mirasha, Kishna-Pole, Vrelle, Plitkoviq, Zhegavca, Markofca, Bunulle, Glavice I Smaluse.

Stanje u ovako pretrpanim selima je veoma tesko: hrane nema dovoljno, sanitacione mere skoro da ne postoje, dok pretpravanje donosi opasnost izbijanja bolesti. Potencijalna kriza nedostatka hrane predstavlja posebnu brigu. Albanske zalihe hrane su vecinom ispraznjene, prodavnice su zatvorene, a izlazenje napolje u potraziza hranom je u vecini slucajeva opasno. U gradovima I selima gde zive Srbi, izbeglice su izjavile Human Rights Watch-u da srpski prodavci odbijaju da prodaju hranu Albancima, dok im srpska policija brani pristup prodavnicama.

Mnoge skoro pristigle izbeglice su takodje opisale dane provedene u putovanju sa malo ili nicega za jelo ili pice. Takodje, Albanci koji su bili primorani da napuste domove bez prevoznih sredstava su u opasnoti da budu zrtve premorenosti. Ljudi koji pristizu u Albaniju kolima i traktorima su prijavili scene bosonogih ljudi koji posrcu i cak se onesvescuju po putevima.

Nedostupnost medicinske pomoci je takodje imao snazan uticaj na kosovske Albance. Porodica iz mitrovice, na primer, je opisala smrt sedamdesetosmogodisnje glave porodice Muhameta Citaku. Dok je bio isterivan iz kuce, Citaku je dobio srcani napad, ali posto je porodica bezala u panici, nije mu se mogla obezbediti medicinska pomoc. Kasnije, za vreme napornog puta u Albaniju, covek je preminuo u kolima blizu Gjakove. Iako su kola bila pretprana, porodica je bila primorana da nastavi sa voznjom oko deset minuta posto je Citaku preminuo, do momenta kada je postalo bezbedno za zaustavljanje i kopanje plitkog groba.

Nekoliko izbeglica je opisalo kako se njihovim prijateljima i rodbini koji su pogodjeni srpskim mecima i minobacackom vatrom nije mogla ukazati medicinska paznja, dok su mnogi umirali satima. Ucitelja iz sela Hade, Milaim Mirena, su navodno ubili vojnici srpskih snaga ispred kuce 29. aprila dok je pokusavao da se preda. Njegova porodica noseci ga dok su napustali kucu, nije bila u stanju da ubedi srpsku policiju da im dopusti pristup lekaru. Mirena je preminuo od rana oko pet sati kasnije.

Izbeglice koje su napustile Kosovo u poslednjih nekoliko nedelja takodje prijavljuju da su srpske snage zadrzale Albanske muskarce i naterale ih da kopaju rovove. Sest izbeglica iz Prizrena koje je Human Rights Watch intervjuisao u severnoj Albaniji, je izjavilo da su videli grupu Albanaca koji su bili primorani na rad pored puta izmedju Prizrena i granicnog sela Vrbnice (Verbnice na albanskom). Svaki od izbeglica, posebno intervjuisanih, izjavilo je da su videli malu grupu Albanskih muskaraca okji su bili prisiljeni da kopaju rovove dok su ih srpske snage ili srpska policija drzali na nisanu. Svaki od izbeglica je naglasio da su rovovi kopani vecinom u oblasti izmedju Vrbnice i obliznjeg sela Zur (Zhur), pored albanske granice. Nekolicina albanskih zatvorenika su nosili siva radnicka odela, izjavili su svedoci. Ali, poneki su nosili zelene jakne Jugoslovenske Armije koje bi ih mogle oznaciti kao metu NATO napada.

Prema skorim estimacijama NATO-a, trenutno postoji oko 820,000 raseljenih lica unutar Kosova. Human Rights Watch je veoma zabrinut oko ozbiljnih lisavanja i teskoca opasnih po zivot koje prete ovom stanovnistvu.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #34

(Njujork, 30 april, 1999, 18:30 sati) - Human Rights Watch je zavrsio tri dana istrazivanja o masakru Albanaca od 27. aprila u selu Meja severozapadno od Djakovice. Posle posebnih intervjua devetnaest ocevidaca, ova organizacija zakljucuje da je najmanje stotinu, a mozda i oko tri stotine muskaraca izmedju sesnaest i sezdeset godina izdvojeno iz konvoja izbeglica od strane srpskih snaga i sistematski pogubljeno. Precizan broj zrtvi je i dalje nepoznat.

U rano jutro 27. aprila, srpska specijalna policija i paramilitarne snage, zajedno sa vojnicima Jugoslovenske Armije (JA), su sistematski "ocistili" sve etnicke albance iz sela izmedju Djakovice i Junika, pored albanske granice. Pocevsi oko 7 ujutro, snage bezbednosti su isterale stanovnike iz sledecih sela: Pecaj, Nivokaz, Dobras, Sheremet, Jahoc, Ponasec, Racaj, Ramoc, Madanaj I Orize. Svih devetnaest intervjuisanih svedoka iz ovih sela, ukljucujuci i druge ljude iz okoline koji su potrazili skloniste u proteklom mesecu u tim selima, izjavili su da su vojnici i specijalna policija opkolili selo, okruzili stanovnike i naterali ih da beze duz puta prema Djakovici, neki u traktorima, neki peske. Mnoga sela su zatim bila sistematski spaljena. Jedna osamnaestogodisnja devojka is Dobrasa izjavila je da su snage bezbednosti zadrzale dva muskla clana njene porodice, Ibera i Avdyla, dok je porodica napustala selo. "Policija nam je rekla da hodamo, a zatim smo culi pucnjeve iz automatskog oruzja," rekla je. Dvojica muskaraca se trenutno vode nestalima.

Stanovnici sela iz ove oblasti su bili prsiljeni da prate put do Meje, malog sela odmah izvan djakovice. Njihove izjave otkrivaju kako je, u toku dana, mnogobrojna vojska i policija prisutna u selu, sistematski izdvojila stotine Albanaca iz konvoja, dalje od njihovih porodica.. Seljaci koji su prosli kroz Meju oko podneva prijavili su "velike gomile tela," u kojima je, neki su procenili, do tri stotine leseva. Ova cifra ne moze biti nezavisno potvrdjena i, kako su svedoci priznaju, broj je baziran na procenjenom broju muskaraca koji su izdvojeni iz konvoja i koji se vode kao nestali.

Istrazivaci Human Rights Watch-a su intervjuisali svih devetnaest svedoka u Kukesu, severna Albanija tri dana po njihovom dolasku u Albaniju, 28. Aprila. Iako pitanja oko odredjenih detalja ostaju, doslednost I podrobnost izvestaja ocevidaca oslikavaju nepobitnu sliku prislinog isterivanja, sistematskog unistavanja civilne imovine, plasenja I pljacke, I nasilnog razdvajanja, kao I ubistva mnogih albanskih muskaraca po kratkom postupku.

Ozbiljno istraumirane, izbeglice su pocele da ulaze u Albaniju preko Morinske granice, prelazeci kod Kukesa u rano jutro 28. aprila. Oko 6:30 ujutro, istrazivac Human Rights Watch je intervjuisao neke od izbeglica ukratko posto su presli granicu. Novopristigle izbeglice, koje su bile sacinjene skoro iskljucivo od zena, dece i starijih muskaraca, opisale su masovno klanje u Meji.

Svedovi koji su intervjuisani u sledeca dva dana u izbeglickom kampu u Kukesu dali su blize detalje o pocinjenim zverstvima, Jedna zena, svedok, izjavila je da je bila isterana iz Sheremeta ujutro 26. aprila oko 8:00 i da je stigla u Maju na traktoru sa svojom porodicom oko 10:00. "Skinuli su muskarce sa traktora," izjavila je. "Na nasem traktoru bilo je oko cetrdeset ljudi, a oni su uzeli dvanaest muskaraca. Uzeli su sve msukarce." Druge izbeglice koje su putovale kroz meju tog dana potvrdile su da su snage bezbednosti izdvajale muskarce od cetrnaest do sezdeset godina iz konvoja. Ray Wilkenson, port-parol Visokog Nacelnika za Izbeglice Ujedinjenih Nacija u Kukesu, koji je bio na granici dok su izbeglice stizale u Albaniju, rekao je Human Rights Watch-u da je po njegovoj proceni sezdeset traktora preslo u Albaniju i da je "sest od sedam" traktora prijavilo da su muskarci izdvajani sa njihovog vozila. Novinari prisutni na granici izjavili su da su izbeglice vise puta izjavile da je najmanje stotinu ljudi ubijeno.

Devetnaestogodisnji mladic koji je stigao u Meju izmedju 10:00 I 11:00 ujutro opisao je scenu Human Rights Watch-u. Izjavio je:

Mnogo ljudi je bilo u konvoju sa traktorima. Pesake su uglavnom pustali da prodju, ali neki su zadrzavani. Oni [policija i vojska] su zaustavili traktore i poceli da udaraju ljude daskama, i razbijaju prozore na traktorima. Oko stotinu muskaraca je zaustavljeno i odvedeno do poljane u blizini puta. Policija je vikala da nastavimo sa kretanjem, pa smo te ljude ostavili iza nas i sada ne znamo sta im se desilo.

Human Rights Watch je intervjuisao izbeglice koje su prosle kroz Meju izmedju podneva i 3:00 posle podne i prijavile veliki broj muskaraca u zarobljenistvu snaga bezbednosti. Jedan svedok, tridesetosomgodisnja uciteljica, koja je prosla kroz Meju oko 1:00 posle podne rekla je Human Rights Watch-u:

Videla sam veliku grupu ljudi odvojenih od svojih porodica: starije I mladje muskarce. Mislim da ih je bilo oko 250. Klecali su na zemlji…pored puta kod sumice, ispod brezuljka, oko 20-30 metara od puta. Bili su u centru sela.

Drugi svedok koji je bio u Meji u isto vreme, intervjuisan posebno, dao je potkrepljujuci izvestaj, dodajuci jedino da je grupa muskaraca klecala sa rukama iza ledja, okruzena vojnicima. Ostali svedoci koji su bili u Meji oko podneva opisale su istu sliku sa malim varijacijama. Cetrdesetogodisnja zena koja je bila u Meji oko 12:00 posle podne rekla je da je videla oko "sedamdeset muskaraca ili vise" klececi sa rukama iza glave u malom kanalu koji je isao paralelno sa putem. Drugi svedok, zena, je izjavila da je njen muz skinut sa teretnih kola i pridruzen grupi Albanaca pored puta, bio primoran da uzvikuje: "Zivela Srbija, ziveo Milosevic." Svi svedoci su izjavili da je Meja bila prepuna policije i specijalnih snaga obucenih u plave, odnosno zelene kamuflazne uniforme. Mnogi clanovi ovih snaga su nosili crne ski maske, a neki su imali crvene marame oko glave, prijavljeno je. Neki su izjavili da su primetili crvene zakrpe sa dvoglavim orlom, jugoslovenskim simbolom, na rukama vojnika.

Jedan svedok koji je prosao kroz Meju oko podneva tvrdi da je videla petnaest mrtvih ljudi pored puta. Osamnaestogodisnja devojka rekal je Human Rights Watch-u:

Put je bio prekriven krvlju. Sa desne strne puta bilo je petnaest muskaraca. Prebrojala sam ih. Lezali su licem nadole okruzeni krvlju i nisu se pomerali.

Izbeglice koje su prosle kroz Meju kasnije tog popodneva, izjavili su da su videli mrtva tela po selu, Osamnaestogodisnji mladic i devetnaestogodisnja devojka, intervjuisani zajedno, koji su stigli u Meju peske oko 5:30 posle podne rekli su da su videli velike gomile tela oko tri metra pored desne strane puta u centru sela. Tela, pobacana na gomilu, pokrivali su povrsinu zemlje od oko dvanaest puta dvadeset stopa, dok je gomila bila visoka cetiri stope, izjavljeno je. Svedoci su priznali da su bili preplaseni i pozurivani od strane policije, pa tako nisu uspeli da procene koliko je tela bilo na gomili. Prema broju muskaraca za koje se veruje da su nestali, dvoje svedoka su estimirali krajnji broj mrtvih na oko 300. Petnaestorica drugih muskaraca, rekli su, sedeli su na zemlji okrenuti ledjima gomili tela, a licem okrenuti prema grupi vojnika snaga bezbednosti.

Human Rights Watch je danas zakljucio da je srpska policija i paravojne formacije, a verovatno i Jugoslovenska Armija pogubila Albance po kratkom postupku 27. aprila u Meji. Precizan broj muskaraca i mladica koji su ubijeni nece izaci na videlo dok sudski vestacima nije dozvoljen pristup na Kosovo kako bi ispitali podrucje. Potrebna je hitna medjunarodna akcija da bi se ovakva ubistva zaustavila. Ovakve ratne zlocine bi trebalo goniti na Medjunarodnom Krivicnom Tribunalu za Bivsu Jugoslaviju.

Pet srpskih policajaca su navodno ubijeni u Meji 21. aprila, 1999. Izbeglice iz ove pblasti rekli su Human Rights Watch-u da su neidentifikovani Albanci, mozda clanovi Oslobodilacke Vojske Kosova (OVK), pucali i ubili pet policajaca, nakon sto su zrtve pretrazile albansku kucu zbog oruzja, iako ova prica nije potvrdjena.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #33

(Njujork, 30.april, 1999, 15:45) - Jugoslovenske snage na Kosovu sakrivaju tenkove i drugu vojnu opremu u spaljenim ostacima albanskih kuca, prema izvestajima izbeglica koji stizu u Makedoniju. Ova vest stize u kontekstu "etnickog ciscenja" i sistematskog unistavanja civilne imovine. Stanovnici tri sela u blizini juznog grada Urosevca (Ferizaj na albanskom) i sela blizu makedonske granice izjavili su za Human Rights Watch da su srpske snage, posle napada na selo i nasilnog isterivanja ljudi iz njihovih domova, sakrili tenkove u civilnim kucama i dvoristima. Kuce koje ostale citave se koriste kao vojne kancelarije i za smestaj vojnika.

Nekoliko svedoka je izjavilo za Human Rights Watch da je jugoslovenska vojska usla u selo Sojevo, oko pet kilometara istocno od Urosevca, 6.aprila u potrazi za osobama vezanim za Oslobodilacku Vojsku Kosova. Prema svedocima, vojska je tada sakrila svoje tenkove u dvoristima civilnih kuca. Sledeceg dana, paramilitarci su usli u selo i poceli da pale kuce, prisiljavajuci ostatak stanovnistva na beg.

Izbeglica iz obliznjeg sela Biba (oko dve kilometra istovno od Urosevca) opisala je slicnu operaciju u njenom selu 14.aprila. "Na dan kad smo otisli, vojska je usla u selo oko 17:00. Stavili su tenkove unutar kuca I pokrili ih senom. Onda su nam rekli da idemo kod NATO-a." Ona je takodje objasnila da je "[vojska] smestena u kucama Albanaca" u selu. Selo je opljackano I spaljeno dok su stanovnici pobegli sledeceg jutra.

Jugoslovenska Armija takodje sakriva srpske tenkove I vojnike u selu Kamena Glava (Komoglave na albanskom), pet kilometara jugoistocno od Urosevca. Prema jednom svedoku koga je intervjuisao Human Rights Watch, "Vojska je usla u selo sa tenkovima oko 11:00 u petak (9.aprila). Unistili su vrata na kucama i stavili tenkove u dvorista kuca. Neko vreme su ostali u selu - iskopali su rovove, stavili tenkove u kuce, a tri kuce koje nisu unistili ikosristili su kao kancelarije." Ovo svedocenje je potvrdio jos jedan svedok iz Kamene Glave koji je opisao kako je vojska osnovala "komandu", i procenio da u selu mora biti sakriveno oko cetrdeset tenkova. Ovaj svedok je takodje tvrdio da je "NATO bombardovao tenk prakiran u dvoristu jedne od mojih kuca [u selu]." Takodje, jedna zena iz istog sela rekla je Human Rights watch-u da su "skoro sve kuce u Komoglavama spaljene, osim onih gde je vojska sakrila svoje tenkove."

Srpske snage koristile su slicnu taktiku u selu Globovica (Globocica na albanskom). Selo, koje je blizu makedonske granice, je bilo napadnuto 10.aprila. Svedoci su izjavili da je policija ubijala stoku I tukla seljake pre nego sto ih je isterala. Jedan stanovnik sela je objasnio da" mi nismo napustili nase selo dok tenkovi nisu stigli," naglasavajuci da je u ovu operaciju bilo umesano oko pedeset tenkova. Svedoci takodje opisuju koriscenje civilne imovine u vojne svrhe: "Video sam armirani pesadijski tenk sakriven u dvoristu moga prijatelja," objasnio je jedan covek Huamn Rights Watch-u. "Vojska trenutno stanuje u svim nasim kucama [u Globovici] jer se boje NATO-a."

Human Rights Watch je zabrinut oko pojavljivanja odredjenog sablona po kom Jugoslovenska Armija I srpska policija stavljaju opremu, municiju I vozila u ili blizu civilnih objekata, povecavajuci konfuziju oko odredjivanja civilnih I vojnih zona, time znacajno uvecavajuci mogucnost ugrozavanja bezbednosti civila. Human Rights Watch apeluje na jugoslovenske snage da se uzdrze od svih aktivnosti koje ugrozavaju sigurnost civilnog stanovnistva. Ova organizacije takodje apeluje na NATO da uzme u obzir nastanak ovakvih sablona kako bi se u najvisoj meri izbegli ljudski gubici.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #31

(28. april, 1999) - Dve albanske izbeglice sa Kosova su juce izjavile Human Rights Watch-u da su ih silovale srpske snage bezbednosti dok su bile zarobljene na Kosovu. Ostale tri zrtve silovanja iz istog sela su prijavile svoj slucaj doktorima u severnoj Albaniji.

Svedocenja dve zrtve iz sela Dragacin, opstina Suva Reka, su verodostojna i detaljna. Mnogi aspekti njihove price bili su potkrepljeni izjavama drugih osam zena iz sela, intervjuisanih posebno. Human Rights Watch ne otkriva imena zrtava po njihovom zahtevu, zbog zastite od moguce odmazde vlade.

Intervjuisane zene ispricale su kako je policija opkolila selo Dragacin 21. aprila. Vecina muskaraca je pobegla u planine, dok je izmedju 200 i 300 zena (ukljucujuci i 50 zena iz obliznjih sela Mujlan i Dujle (na albanskom)), kao i jedanaest starijih muskaraca ostalo u selu. Snage bezbednosti okupile su celu grupu ljudi na poljani, gde su ih pretrazili a zatim odvojili jedanaest starijih muskaraca, ukljucujuci i devedesettrogodisnjeg coveka po imenu Ymer. Niko od pomenutih muskaraca od tada nije vidjen, iako su tri intervjuisane zene izjavile da su kasnije videle jednog od jedanaestorice muskaraca mrtvog na ulici u Dragacinu.

Vladine snage bezbednosti su nasumice razdvojili zene u tri privatne kuce u selu (vlasnistvo Shahina T., Avdija T. i Halila T.), gde su ih drzali tri dana. Za sve to vreme, snage bezbednosti su uznemiravale zene i pretile im.. Jedna zena je izjavila da je policija drzala noz uz vrat njenom trogodisnjem sinu, preteci da ce ga ubiti ukoliko ne preda zlato ili novac. Neke od zena su bile primorane da kuvaju i ciste za srpske znage. Neke su bile primorane na seksualni odnos.

Dve zrtve silovanja, koje je Human Rights Watch intervjuisao, su drzane u istoj kuci, prepunoj preplasenih zena i dece. Zene pritvorene u ostalim kucama su opisale slicne uslove.

Jedna od zrtvi je opisala seksualno zlostavljanje koje se odigralo dva puta, dok je jednom prilikom bila i silovana. Oko 16:00 sati, drugog dana u zarobljenistvu, muskarac u zelenoj kamuflaznoj uniformi ju je "izabrao" iz velike grupe zena, odveo u drugu kucu i silovao, izjavila je.

Sledeceg dana, drugi muskarac je zahtevao od nje da podje sa njim u kucu udaljenu deset minuta hoda. Prema njenoj izjavi, ovaj covek joj nije objasnio kuda je vodi ili zasto, nego ju je gurao sa puskom ispred sebe, u kom momentu je ona zaplakala.

Kuca je bila prepuna clanova srpskih snaga bezbednosti, zena je izjavila Human Rights Watch-u. Oni su joj postavljali pitanja, koristeci za komunikaciju mesavinu gestikulacija i najosnovnijih reci, jer zena skoro uopste ne prica srpski. Pitali su je koliko je stara - dvadeset tri godine, odgovorila je - ima li dece, i gde joj se nalazi muz. Takodje su trazili novac. Kada im je odgovorila da novca nema, naredili su joj da se svuce. Ona je pocela da place i da cupa kosu, sto je muskarce nateralo u smeh. Pustili su muziku.

Kada se svukla, jedan po jedan muskarac joj se priblizio, dok je stajala naga pred njima. Zena je izjavila da su je svi posmatrali, te da su je zatim ostavili samu u sobi sa muskarcem za koga ona veruje da im je komadir, kao i sa jos jednim vojnikom. Komandir, koga je prepoznala po zlatnim zvezdama na kapi, izdao je naredjenja ostalima, legao na ledja oko deset stopa od mesta gde su lezali zrtva i drugi vojnik. Covek na krevetu pored nje je poceo da joj dodiruje grudi, ali je nije primoravao da ona njega dodirne. "Ja sam plakala svo vreme i pokusavala da mu odgurnem ruku," rekla je. "Konacno mi je rekao da mi nece nista uraditi. Komandir nas je samo posmatrao."

Posle otprilike deset minuta, ostali vojnici su se vratili u sobu, dok je zena, i dalje naga, bila primorana da ih posluzi kafom. Tada joj je naredjeno da se obuce i pocisti sobu. Pokupila je prljave soljice i tanjire i pocistila pod, izjavila je. Posle toga su je vratili u kucu sa ostalim zenama. Kada su je pitale sta joj se desilo, odbila je da im kaze.

Druga zrtva silovanja, stara dvadeset devet godina, rekla je Human Rights Watch-u da ju je policija izdvojila iz kuce u kojoj je drzana sa ostalim zenama, i odvela u drugu kucu. Tamo je stavljena u sobu i naterana da se svuce. Pet clanova sprskih snaga bezbednosti su jedan po jedan ulazili u sobu da je posmatraju, ali ju je samo poslednji silovao, izjavila je. Dok se to dogadjalo, ostala cetvorica su usla i posmatrala desavanje. Zena je takodje rekla da je neko stavio toki-voki ispod kreveta u sobi, tako da su kroz celo silovanje srpske snage vikale na nju da je jos vise uplase. U celini, drzana je u sobi oko pola sata.

Doktor u izbeglickom kampu u Kukesu, gde izbeglice trenutno zive, rekao je Human Rights Watch-u da su tri zene dosle da prijave silovanje u toku jucerasnjeg dana. Doktor je izjavio da je jedna od ovih zena pokazivala znake ocigledne emocionalne uznemirenosti.

Ostale zene koje su drzane u kucama u Dragacinu rekle su Human Rights Watch-u da su, za vreme trodnevnog zarobljenistva, cule ili videle zene koje su srpske snage bezbednosti odvodile. Jedna starija zena iz Mujlana je izjavila da je trece noci policija usla u kucu Avdija T., uperujuci baterijsku lampu u lica zena, od kojih su mnoge pokusavale da pokriju glave svojim maramama. Kada su pronasli jednu zenu, rekli su joj "Ti podji sa nama." Ona se vratila oko tri sata kasnije, a kad je upitana sta joj se desilo, odgovorila je "Ne pitajte me nista."

U subotu, 24. aprila, vladine snage su primorale sve zene iz Dragacina da hodaju do obliznjeg sela Dujle, gde su dva dana drzane u lokalnoj skoli bez vode i hrane, iako niko nije prijavio dalje fizicko maltretiranje. 26. aprila, zene su autobusima odvedene u selo Zhur, odakle su bile primorane da hodaju do albanske granice. Human Rights Watch je primio nepotvrdjene izvestaje da su se silovanja odigrala izmedju 24. i 26. aprila.

Opisi svedoka o zelenim i plavim kamuflaznim uniformama ukazuju da su se gorenavedeni incidenti odigrali u zajednickoj operaciji srpske specijalne policije (MUP) i Vojske Jugoslavije (VJ). Neki od izvrsilaca su takodje nosili crne skijaske maske.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #28

(Njujork, 20. april, 1999, 13:45) - U poslednjih deset dana, Human Rights Watch istrazivaci u Makedoniji su nezavisno intervjuisali vise od dvadeset izbeglica iz sela u oblasti izmedju Urosevca (Ferizaj na albanskom) i makedonske granice. Izbeglice, mnoge od kojih su bili u pokretu unutar Kosova vise od dve nedelje, opisali su operacije vojnog stila izvedene u njihovim rodnim selima, ukljucujuci snazno artiljerijsko gadjanje i koriscenje tenkova pracene spaljivanjem sela i useva kao i namerno klanje stoke. Izbeglice iz nekoliko sela su takodje dali dosledne izvestaje o ubistvima civila od strane srpske policije i pramilitarnih jedinica, kao i izvestaje o sakacenju leseva.

U selu Bajnica (blizu Doganovica), ocevici su opisali kako su tenkovi usli u selo bez upozorenja, 3. aprila ujutro, praceni srpskom policijom i paramilitarcima, koji su poceli da pale kuce, ubijaju farmske zivotinje, I tuku stanovnike na ulicama. Qamil Rhexepi, sezdesetogodisnji stanovnik Bajnice i Demir Sulemani, cetrdesetosmogodisnji covek iz Broda, su ubijeni tokom ove operacije, rekli su ocevici. Jedan svedok je video kako su maskirani muskarci u zelenim maskiranim uniformama ubili Rhexepija, dok je ovaj pokusao da pobegne iz sela. Kada su se svedok i tri druga muskarca, koje je Human Rights Watch nezavisno intervjuisao, vratili na mesto dogadjaja kasnije istog dana, nasli su osakacena tela Rhexepija i Sulemanija. Sulemanijeve oci su bile izvadjene, i grlo mu je bilo preseceno, svi su izjavili. Opisujuci scenu, jedan od svedoka je rekao: "selo je unisteno - bilo je strasno za videti. Ucinili su to samo da ne bismo mogli da se vratimo."

Jedna izbeglica iz sela Rakaj izjavila je Human Rights Watch-u da je srpska policija usla u selo 3. aprila, prisiljavajuci gradjane da pobegnu u susedno selo Cakaj. Selo je posle toga opljackano i spaljeno, rekao je. U utorak, 13. Aprila, gradjani Cakaja I oni koji su se tamo sklonili (ukljucujuci osobe iz obliznjeg sela Lamaj i Duraj), takodje su pobegli nakon sto je Duraj gadjan iz artiljerije, oko 11:oo ujutro. Naoruzana maskirana policija je naknadno uhvatila zene, decu i starije, koji su bili sklonjeni u kanjonu, I rekla im da "ne mogu da odu dok [policija] nije spalila sve kuce."

Tri svedoka koji su se krili u blizini su culi pucnje nakon sto su tri coveka (cetrdesetogodisnji Shiqiri Halil, cetrdesetogodisnji Jakup Caka, I cetrdesetsestogodinji Mahmut Caka) pokusali da pobegnu iz okoline kanjona. Posto je policija otisla oko 15:00 sati, jedan svedok je nasao Halilija upucanog sa sest metaka, ali jos uvek zivog. U blizini, izjavio je svedok, nalazili su se osakaceni lesevi Jakupa I Mahmuta Cake. Halili je preminuo kasnije istog dana.

Cetiri svedoka koje je Human Rights Watch intervjuisao nagovestili su da je naknadno nadjeno jos osam tela kada su se seljaci vratili u Cakaj, sto cini ukupan broj jedanaest. Medju ubijenima su: Rahman Lama, 50; Ibrahim Lama, 20; Habib Lami, 18; Ilir Caka 19; Qemal i Sabri Saliu, kao i njihov brat. Selo je potpuno spaljeno, rekli su svedoci, ukljucujuci i stoku.

Predstavnici Human Rights Watch-atakodje su razgovarali sa nekoliko svedoka iz okoline koji tvrde da je policija unistila sledeca sela: Slatina, Gabrica, Elezaj, Gacka, Duraj I Lamaj. Tri svedoka iz sela Firaj (na putu izmedju Strpca I Broda) koje je Human Rights Watch nezavisno intervjuisao, takodje su prijavili prisilna isterivanja I taktiku spaljene zemlje u njihovoj oblasti. Oni su opisali rasireno pljackanje I paljenje sela, ukljucujuci Firaj, Brod, Vica, Gornju I Donju Bitinju.

Ovi intervjui ukazuju na dosledan sablon ubistava I bukvalnu taktiku spaljene zemlje primenjenu od strane srpskih I jugoslovenskih snaga u juznom regionu Kosova. Vecina sela pored makedonske granice su etnicki ociscena i unistena.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVA FLES #27

Masakr od preko pedeset ljudi pored Bele Crkve Pet svedoka opisuju ubistva Human Rights Watch-u

(Njujork, 16. April, 1999, 19:15) - Pet svedoka, intervjuisanih posebno, opisuju u detalje kako su srpske snage bezbednosti pogubili vise od sezdeset etnickih Albanaca u selu Bela Crkva (Bellacerka na albanskom) samo par sati posle pocetka NATO bombardovanja 24. marta.

Istrazivaci Human Rights Watch-a u Kukesu, Albanija, intervjuisali su juce pet svedoka. Detaljni izvestaji koji su dale izbeglice bili su dosledni jedno drugom I slagali su se sa svedocenjem sestog svedoka dato za francuske novine "Le Monde".

Prema svedocima, ubistva su se odigrala 25. marta ujutro, nekih dvanaest sati posle pocetka NATO bombardovanja u Federalnoj Republici Jugoslaviji. Svedoci su opisali u detalje kako su gradjani Bele Crkve bili nasilno proterani iz svojih domova oko 4 ujutro, jedan sat posto su srpske snage pocele sa spaljivanjem sela. Seljaci su pobegli u poljanu u blizini Rogovu, sakrivajuci se pored obale Bellaja (na albanskom), potoka koji tece od Bele Crkve do Rogova.

Rano ujutro 25. marta, srpske snage su nasle albansko skrivaliste pored mosta gde zeleznicka pruga prelazi potok. Porodice Clirima Zhuniqija i Xhemala Spahije, koje su bile oko pedeset metara dalje od vece grupe seljaka, su bile medju prvim otkrivenima. Dvanaest clanova dve porodice su bili pogubljeni po kratkom postupku, pucnjima iz automatskog oruzja, rekli su svedoci. Samo jedna osoba je prezivela: dvogodisnji decak koga je majka zastitila svojim telom.

Nesim Popaj, albanski lekar iz Bele Crkve, je navodno pokusao da pregovara sa srpskim komandantom, moleci ga da postedi zivote stotine seljaka. On je objasnio da oni nisu clanovi OVK-a, vec samo seljaci koji zele da zive u miru, izjavili su svedoci Human Rights Watch-u. Komandir je odgovorio: "Vi ste teroristi, i NATO ce morati da vas spase."

Za vreme ove diskusije, komandir je stajao na vratu Shendeta Popaja, doktorovog sedamnaestogodisnjeg necaka, koji je lezao na zemlji. Naglo zavrsavajuci dijalog, komandir - koga su svedoci opisali kao coveka srednje gradje, oko trideset pet godina, u zelenoj kamuflaznoj uniformi, sa tri zvezde na ramenu - je pokosio Nesima sa automatskom puskom na ocigled njegove znene i troje dece, posle cega je ubio Shendeta. Svedoci su posebno primetili da je komandir, za koga se veruje da je bio kapetan, imao prepoznavajucu karakteristiku: ocigledno skupljena usta.

Srpske snage su tada razdvojili muskarce i decake od dvanaest godina nadalje, od ostatka grupe. Muskarcima je receno da se skinu, u ociglednom pokusaju da ih ponize pred zenama i decom. Srpske snage, koje su svedoci opisali kao "snage specijalne policije," su tada nastavili sa pretrazivanjem odece i oduzimanjem novca, nakita i dokumenata. Jedan svedok je izjavio da su muskarci morali da predaju svoje burme. Zenama i deci je tada receno da krenu po zeleznickoj pruzi prema Zrzama (Xerxe na abanskom), selu na putu izmedju Djakovice i Prizrena, oko jedne milje jugozapadno od Bele Crkve.

Opljackanim muskarcima je receno da se ponovo obuku, i da krenu prema obliznjem potoku. U tom momentu, srpske snage su otvorile vatru iz automatskog oruzja. Zene koje su hodale pored pruge su izjavile Human Rights Watch-u da su cule eksploziju pucnjave koja je trajala nekoliko minuta bez prestanka.

Human Rights Watch je takodje pricao sa covekom koji ne zeli da bude javno identifikovan, koji tvrdi da je bio pogodjen sa grupom ljudi pored potoka, ali da je preziveo. Kada je bio intervjuisan, imao je zavoje na desnom ramenu, desnoj ruci i na glavi, koje kaze da je zaradio za vreme pucnjave (desno rame), i u pokusaju da pobegne sa Kosova (glava i desna ruka). U detaljnom svedocenju koje je vrlo dosledno sa svedocenjima ostalih svedoka, covek je rekao Human Rights Watch-u da ga je metak pogodio u desno rame, sto ga je priteralo nazad na obalu potoka. Posle toga je preko njega palo nekoliko mrtvih tela sto ga je sakrilo od srpskih snaga, koje su kasnije pretrazivale tela u slucaju da je neko preziveo. Covek je izjavio za Human Rights Watch:

Imao sam srece. Bio sam ispred grupe. Kada sam pogodjen u rame, odleteo sam u potok, gde sam se pretvarao da sam mrtav. Oko dvadeset mrtvih tela je palo preko mene. Oni su onda pucali u hrpu tela da bi se uverili da su svi mrtvi… Ubijali su ljude jednog po jednog, ali u mene nisu pucali jer me nisu videli.

Oko deset minuta kasnije, jos uvek se krijuci ispod hrpe tela, svedok je cuo jos jednu seriju pucnjeve iz automatskog oruzja. Oko pola sata posle toga, kada je svedok shvatio da su srpske snage napustile mesto, on je ustao i ugledao mrtva tela sedmoro starijih ljudi iz njegovog sela, kao I dve osobe njemu nepoznate, lezeci na poljani oko sto metara od potoka. Svedok je tada krenuo prema Zrzama, gde je zenama koje su stigle oko 10 ujutro ispricao sta se desilo.

Izvestaji svedoka se podudara sa svedocenjem jos jednog prezivelog svedoka koji je svoju izjavu dao francuskom novinaru Nathanielu Herzbergu (videti "Izbeglice sa Kosova prisustvuju pogubljenjima", Nathaniel Herzberg, Le Monde, 14. April, 1999). Ovaj svedok je izjavio da su muskarci bili primorani da se svuku i posle ponovo obuku pre nego sto su bili marsirani u potok, gde su bili pogubljeni, On je izjavio:

Tada su otvorili vatru. Ja sam bio odbacen u vodu, a drugi su pali preko mene. I onda nista. Pet minuta kasnije, cuo sam jos jednu seriju paljbe, malo dalje, Posle 20 minuta, pomerio sam se. Bilo je sestoro prezivelih, ali su cetvorica bila ranjena. Ja nisam nista imao [Nisam bio povredjen.] Mislim da je bilo izmedju trideset pet i cetrdeset mrtvih, od kojih su cetvoro moji rodjaci.

Prema drugim izvestajima svedoka, koje je Human Rights Wach intervjuisao i koji su zeleli da ostanu anonimni, jos jedan covek i nekoliko zena pored Zrza su se vratili do potoka traktorom da provere da li ima jos prezivelih. Oni su izjavili Human Rights Watch-u da su pronasli pet ili sest muskaraca koji su ranjeni pored Zrza. Dvojica su preminuli zbog nanesenih rana, a sta se desilo sa ostalima, nije poznato. Dva dana kasnije, na muslimanski praznik Bajram, grupa seljaka je sahranila tela na poljani pored potoka. Svedok koji je ucestvovao u sahrani je rekao Human Rights Watch-u da je seljacima trebalo dve noci zaredom da bi sahranili sve mrtve.

Masakr u Beloj Crkvi otkriva sablon masivnih ubistava u liniji sela dugoj sedam milja duz puta Djakovica-Prizren izmedju 25. i 27. marta. Human Rights Watch je potvrdio da je najmanje cetrdeset etnickih Albanaca muskog pola ubijeno u selu Velika Krusa (Krush e Madhe na albanskom) 26. marta (videti Human Rights Fles #18, 4. aprila). Takodje postoje veoma uverljivi izvestaji individualnih svedoka o masovnim ubistvima u obliznjim selima: Mala Krusa, Celina i Pirane.

Jedno od mogucih objasnjenja za bujicu masovnih ubistava u ovom kraju bi mogla biti osveta za prosle aktivnosti OKV, koja je povremeno kontrolisala teritoriju severnoistocno od Velike Kruse u pravcu Orahovca. Takodje je moguce da se ova ubistva mogu pripisati jednoj narocito brutalnoj grupi vojnika ili policije, ali je ovo za sada samo spekulacija.

Lista ubijenih u Beloj Crkvi 25. marta:

• 1. Hajrullah Begaj (seoski imam), 29
• 2. Murat Berisha, 62
• 3. Adem Berisha, 33
• 4. Hysni Fetoshi, 50
• 5. Halim Fetoshi, 70
• 6. Fatmir Fetoshi, 30
• 7. Ardian Fetoshi, 16
• 8. Fadil Gashi, 47
• 9. Musat Morina, 60
• 10. Zyraje Morina (Musatova supruga), 55
• 11. Nesim Popaj (doktor), 36
• 12. Shendet Popaj, 17 (doktorov rodjak)
• 13. Etihem Popaj, 40
• 14. Krashnik Popaj (Etihemov sin), 48
• 15. Isuf Popaj, 65
• 16. Mehmet Popaj (Isufov sin), 46
• 17. Vehap Popaj, 60
• 18. Bedrush Popaj, 50
• 19. Avdullah Popaj (Bedrushov sin), 16
• 20. Sedat Popaj, 50
• 21. Ifan Popaj, 40
• 22. Rrustem Popaj, 63
• 23. Mersel Popaj, 50
• 24. Sahit Popaj, 42
• 25. Behlul Popaj, 14
• 26. Nazmija Popaj, 45
• 27. Albani Popaj, 20
• 28. Agon Popaj, 14
• 29. Hysni Popaj, 38
• 30. Lendrit Popaj, 17
• Xhemajl Spahiu, 70 (iz sela Apturush, on I sest drugih clanova porodice su ubijeni zajedno za Clirim Zhuniqi u prvoj grupi od dvanaest)
• 38. Eshref Zhuniqi, age 60
• 39. Fatos Zhuniqi, 42
• 40. Labinot Zhunici, age 17
• 41. Mahamet Zhuniqi, 65
• 42. Reshit Zhuniqi (son of Muhamet), 25
• 43. Qamil Zhuniqi, 72
• 44. Ibrahim Zhuniqi, 70
• 45. Abedin Zhuniqi, 36
• 46. Bajram Zhuniqi, 50
• 47. Qemajl Zhuniqi, 57
• 48. Hysni Zhuniqi, 62
• 49. Kasim Zhuniqi, 30
• 50. Mehdi Zhuniqi, 60
• 51. Ahmed Zhuniqi
• 52. Agim Zhuniqi, 55
• 53. Destal Zhuniqi, 65
• 54. Bilal Zhuniqi, 75
• 55. Shemsi Zhuniqi (Bilalov sin), 52
• 56. Muharem Zhuniqi (Shemsin sin), 28
• 57. Qlirim Zhuniqi (ubijen u prvoj grupi od dvanaest), 40
• 58. Lumnije Zhuniqi, 39
• 59. Dhurata Zhuniqi, 10
• 60. Dardana Zhuniqi, 8
• 61. Dardan Zhuniqi, 5
• 62. Hysen Zhuniqi, 22

VERUJE SE DA SU MNOGI UBIJENI U DJAKOVICI
Human Rights Watch je sakupio listu od 32 zrtve

(Nju Jork, 13. april 1999, 16:45) -- Dodatne informacije o pogubljenjima su se danas pojavile od izbeglica koje beze od "etnickog ciscenja" u Djakovici (Gjakove na Albanskom), grad od oko 100,000 stanovnika (vecina etnicki Albanci) na juznozapadnom Kosovu.

Zasnovano na posebnim intervjuima sa cetrnaest etnickih albanskih izbeglica u severnoj Albaniji, Human Rights Watch ima razloga da veruje da su Jugoslovenske snage bezbednosti ubile najmanje 47 muskaraca etnicko-albanskog porekla za vreme nasilne depopulacije Djakovice izmedju 1. i 4. aprila. Moguce je da je stvarni broj mnogo visi.

Cetiri svedoka su nezavisno rekla Human Rights Watch-u da su licno videli pogubljenja cetrnaest muskaraca, koji su identifikovani po imenu (videti dolenavedenu listu) od strane Jugoslovenskih snaga bezbednosti. Deset drugih svedoka kazu da su videli tela trideset tri civila kako leze na ulicama, za koje se pretpostavlja da su takodje ubijeni od strane Jugoslovenskih strana bezbednosti. Ocevici su identifikovali osamnaest zrtava po imenu (videti ispod). Svi etnicki Albanci koji su ubijeni bili su civili; cini se da su ubijeni pucnjima izbliza.

Iako Human Rights Watch nije uspeo nezavisno da potvrdi ova ubistva, detalji I doslednost svedocenja ocevidaca daje mocan dokaz da su Jugoslovenske snage bezbednosti, ukljucujuci specijalnu policiju, vojsku I paravojne formacije, izvrsile gorenavedena ubistva.

Izvestaji svedoka su takodje dosledni sa svedocenjima pribavljenim od strane srugih izbeglica koji su izbegli iz Djakovice. 2. aprila, novopristigle izbeglice, vecinom zene i deca, su rekli Human Rights Watch-u da su videli veliki broj leseva na ulicama Djakovice, ponekad na gomilama od jednog do sestoro tela. Mnoge izbeglice su izjavile da je u velikom broju porodica barem jedan clan ubijen. (Pogledati Human Rights Watch Fles #16, 3. April).

Jedan svedok, Bardhi Vula, intervjuisana 10. Aprila, rekla je Human Rights Watch-u kako su jugoslovenski vojnici pokucali na vrata njene porodicne kuce 1. aprila oko 5 ujutro. Kada se porodica nije odazvala, vojnici su povikali da znaju da je neko unutra i da bi trebalo da izadju. Kada je porodica otvorial vrata, vojnici su izvukli g-dju Vulu I njenu decu u dvoriste, dok su Hajdara Vulu, njenog pdeset-dvogodisnjeg muza, zadrzali u kuci. Hajdar Vula je molio vojnike da mu dopuste da se pridruzi svojoj porodici, naglasavajuci da je ceo zivot radio zajedno sa Srbima, te su ga najzad pustili. Medjutim, cim je porodica napustila dvoriste, tri policajca su zaustavili njenog muza i "na mestu ga ubili" dok je g-dja Vula bezala. Posle otprilike deset minuta, g-dja Vula se vratila na mesto gde je njen muz ubijen. Nasla ga je mrtvog na ulici "sa metkom u slepoocnici." Prema izjavi g-dje Vule, tela cetiri druga muskarca -- Mahmut Vule (muz njene sestre), Shpetim Morina, Hazur Lusha, i jedna nepoznati muskarac -- su lezali do njenog muza. Svi su bili ustreljeni, dok je Hazuru Lushi grkljan bio presecen. Drugi svedoci intervjuisani od strane Human Rights Watch-a su takodje videli iste leseve.

Mnoge izbeglice su takodje izjavile da su njihovi domovi opljackani i zapaljeni od strane vladinih strana.

Nije poznato koliko etnickih Albanaca je ostalo u Djakovici. Najveci broj izbeglica izjavljuje da je grad vecinom ispraznjen. Kao sto je Human Rights Watch izjavio ranije, mnogi nepotvrdjeni izvestaji govore da su mnogi muskarci "vojnih godina" izdvojeni iz kolone izbeglica dok su pokusavali da pobegnu. Gde su trenutno, ne zna se.

Jugoslovenske snage su poceli sa unistavanjem domova u naselja u Djakovici oko 24. marta ali je pojacana depopulacija grada zaista pocela 1. aprila. Prema izvestajima izbeglica, jugoslovenski tenkovi I minobacacka vatra su unistavali albanske domove na sistematski nacin, naselje po naselje. Gradjanima bi bilo receno da napuste domove pre nego sto su trupe sa zelenom ili plavom kamuflaznom uniformom poceli pucnjavu na kuce. Etnickim Albancima je naredjeno da hodaju do albanske granice kod Qafe Prushit, gde su im licna dokumenta unistena a oni su isterani iz zemlje.

Zestoko "etnicko ciscenje" u Djakovici se razlikuje od nasilnih depopulacija koje su se desavale u poslednje dve nedelje u vecim gradovima kao sto je Pristina, Pec i Prizren. Iako je bilo ubistava i u ovim gradovima, vecini muskaraca u "vojnim godinama" je dopusteno da se pridruze svojim porodicama.

Djakovica I vecina ostalih gradova na Kosovu su vecinom bili izuzeti od nasilja od kada je poceo konflikt na Kosovu (mart 1998). Borba izmedju KLA i srpsko-jugoslovenskih snaga su se odvijale vecinom po ruralnim predelima, cesto pracen kaznenim merama vladinih snaga protiv obliznjih sela. Nasilno raseljeni civili, su cesto odlazili u gradske centre zbog zastite.

Svedoci su izjavili da su videli ubistva sledecih ljudi pocinjenih od strane Jugoslovenskih snaga:

• 1. Hasan Haxhiu (49)
• 2. Nyzafere Haxhiu (49)
• 3. Adem Haxhiu (46)
• 4. Berat Haxhiu (17)
• 5. Fadil Krasniqi (31)
• 6. Wife of Ali Hajdari (iz Lapsheve, kod Maliseva)
• 7. Nexha Zherka
• 8. Hajdar Vula
• 9-12. Cetiri brata iz porodice Fejza
• 13-14. Dva brata iz porodice Haxhim

Svedoci tvrde da su videli tela sledecih ljudi:

• 1. Nazim Nagovci (oko45)
• 2. Bujar Tetrica (oko 32)
• 3. Hasan ?
• 4. Iset Hima
• 5. Son of Iset Hima
• 6. Zec Kuci
• 7. Fehmi Vula
• 8. Shek Midini
• 9-10. Dva sina Shek Midinija
• 11. Tahir Daci
• 12. Hajdar Daci
• 13. Hazur Lusha
• 14. Shpetim Morina
• 15. Mahmut Vula
• 16. Astrit Spahija
• 17. Qumil Spahija
• 18. Ali Spahija

1,500 LJUDI IZ SELA VRAGOLI STIZU U ALBANIJU
Hiljade ljudi iz iste opstine idu prema granici

(Nju Jork, 10. april, 1999, 18:30) -- Kasno u petak uvece (9. aprila), procenjeno je da je oko 1,500 izbeglica iz sela Vragoli dozvoljen prelaz u Albaniju blizu grada Kukesa. Javljeno je da nekoliko hiljada razmestenih iz iste opstine ide prema albanskoj granici.

U desetine posebnih intervjua koje je Human Rights Watch obavio na granicnom prelazu, izbeglice su opisale sistematsko isterivanje iz kuca u Vraglima, i prisilni put ka Albanskoj granici. U protekla dva dana jugoslovenske snage su zatvorile granicne prelaze, tako da izbeglicama nije dozvoljen prelazak.

"Sad vec poznat sablon ‘etnickog ciscenja' jugoslovenskih snaga se nastavlja u istoj meri na Kosovu", izjavila je Holi Kartner, izvrsni direktor odeljenja Human Rights Watch-a za Evropu i Centralnu Aziju. "Oni koji su pristigli sinoc na albansku granicu su bili istraumirani i ocajni, i mi smo zabrinuti za sudbine onih koji su ostali na Kosovu."

Izbeglice su izjavile da su rano 9. aprila, snage jugoslovenske vojske i srpske policije isli od vrata do vrata naredjujuci albanskim stanovnicima sela da napuste svoje kuce i da se okupe u centru Vragolija, nekih 12 kilometara jugozapadno od Pristine. Nije im dato vremena da uzmu bilo sta sa sobom. Prema izvestajima seljaka, skoro svi stanovnici Vragolija su bili prinudjeni da odu, iako je neoliko starijih osoba, koji nisu bili u stanju da putuju, ostali u selu.

Jugoslovenske snage su otpratile seljake, koji su koristili lican vozila za transport, ka glavnom putu za Prizren. Od Prizrena, produzili su ka granicnom prelazu Morina, blizu Kukesa u Albaniji, gde im je granicna policija Jugoslavije oduzela sva licna dokumenta I tablice koje bi mogle dokazati drzavljanstvo.

Prema izvestajima koje je Human Rights Watch prikupio od nekoliko izbeglica, "masivno prisustvo" jugoslovenskih snaga je primeceno na putu od Prizrena do albanske granice, kako bi se sprecilo napustanje konvoja. Seljaci su izvestili da su mnoga sela pored puta bila prazna a da su mnoge kuce spaljene.

Pre vise od nedelju dana, stanovnici sela Vragoli su bili upozoreni da ce morati da napuste selo. Medjutim, uprkos prisustvu snaga jugoslovenske vojske i srpske policije, koje su spalile nekoliko kuca i ispaljivale municiju u vazduh, stanovnici sela su uspeli da ostanu u svojim kucama do 9. aprila. Nije poznato zasto su isterani na taj dan. Takodje nije jasno zasto su stanovnici sela bili prisiljeni da idu ka albanskoj, umesto ka makednoskojgranici, gde je vecina ljudi iz okoline Pristine do sada poslata.

Selo Vragoli je deo zajednice Fushe-Kosove, koja je na srpskom poznata kao Kosovo Polje, mesto gde se 1389. odigrala vazna bitka izmedju srpskih i otomanskih snaga, i sa koga je jugoslovenski predesednik Slobodan Milosevic 1987. zapoceo svoju nacionalisticku kampanju.

***
Za pretplatu preko elektronske poste, posaljite poruku na adresu donalds@hrw.org.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #24

(Njujork, 8. april, 1999, 19:00 sati) - Izbeglice koje dolaze u severnu Albaniju opisale su atmosferu apsolutnog terora u kosovskom selu Belanice, koje su jugoslovenske snage koristile kao centar okupljanja za etnicke Albance koji zive u okrugu Maliseva. Desetine svedoka koje je Human Rights Watch intervjuisao izjavilo je da su bili opljackani, da im je bilo preceno smrcu, fizickom deprivacijom, i da su izbeglice s vremena na vreme ubijane. 1. aprila, njihovim teskim iskusenjima je dosao iznenadan kraj, kada su nasilno isterani iz sela prema albanskoj granici.

Po izvestajima izbeglica, sa pocetkom oko 26. marta, srpska policija i vojnici jugoslovenske armije su prisilno okupili u selu Belanice oko 50,000 seljaka iz regiona Malisevo i Suva Reka na jugozapadnom Kosovu,. Jugoslovenske vlasti su prisilile stanovnike rasute po okolnim selima da se okupe u Belanici tako sto su njihove domove zasuli raketnom vatrom ili u njihova sela poslali grupe napadaca. Vlasti su objasnile seljacima da beze u pravcu Belanica, jedno od malobrojnih sela koja nisu bila bombardovana. Nakon provodjenja nekoliko dana I noci u centru Belanica, vlasti su uputili vecinu izbeglica juzno, prema albanskoj granici, govoreci im da visu nisu dobrodosli na Kosovu. Oko 4. aprila, posle trodnevnog puta u sporoj izbeglickoj koloni, mnogi preziveli iz Belanica stigli su u Kukes, grad na granici u severnoj Albaniji, gde su ih predstavnici Human Rights Watch-a intervjuisali.

Izbeglice - od kojih su vecina zene, deca i stariji - izjavili su da su bili prisiljeni da se okupe na trgu u centru Belanica, gde su bili okruzeni jugoslovenskim snagama bezbednosti koje su vise puta zahtevale predaju novca. Nekoliko svedoka se prisetilo da je vozacu autobusa Qemalu Bytyciju, bilo naredjeno da pretrazi svoje putnike zbog novca, koji je naknadno predat okolnim trupama. Autobus je bio prakiran na trgu u centru Belanica nekoliko dana, zajedno sa stotinama izbeglickih traktora i kola. "Nakon sto su ga naterali da pretrazi putnike tri puta", priseca se osamnaestogodisnji Shukrie Bytyci, "vozac nije nasao vise novca. Tada su ga odveli i pretukli, tako da su se tragovi mogli videti po celom telu". Vozac je konacno predao vozilo policiji, koja je onda "provozala autobus kroz selo, pevajuci i vicuci da su zauzeli autobus", priseca se svedok.

Ostali svedoci su rekli da su vojnici uporno i konstantno pretili smrcu ukoliko svi ne predaju novac. "Noci su bile prepune straha", priseca se starija zena, "sa Srbima koji tumaraju ulicama, pucaju iz puski i izvlace nozeve kojima ti prete smrcu ukoliko ne predas novac. Dali smo im sve, cak I mindjuse iz usiju I prstenje sa prstiju." U dosta slucajeva, izbeglice su pretucene I izbodene nozevima ako bi se usprotivili zahtevima.

U nekim slucajevima, srpske snage su i ubijale izbeglice u Belanicama. 1. aprila, na primer, svim izbeglicama okupljenim u gradu je bilo naredjeno da krenu u Albaniju. Sedamdesetdvogodisnja Batisha Hoxha, je rekla Human Rights Watch-u da je njen muz, sedamdesetpetogodisnji Izet Hoxha, ubijen na mestu 1. aprila posle podne, jer se nije pridruzio ostalim izbeglicama. "On je isprva pokusao da krene, kada su nam naredili da odemo", priseca se starija zena, "ali je onda rekao da je suvise star i umoran da ide." Posle povratka kuci, stariji par je napadnut od strane jugoslovenskih snaga bezbednosti, koje su razvalile vrata kuce. Moj muz nije od pocetka shvatio ko su oni," seca se g-dja Hoxha "pa ih je ponudio cigaretama. Jedna od vojnika mu je izbio paklu iz ruku, i pucao u njega dva puta. Prvi metak ga je pogodio u ruku; drugi ga je pogodio u prsa i ubio ga." Batisha Hoxhi je naredjeno da se pridruzi ostalim izbeglicama na trgu u centru, gde su pravljeni planovi za odlazak u Albaniju.

Desetine svedoka koji su pristigli u Kukes, grad u severnoj Albaniji, posle putovanja od okruga Malisevo do Albanije kroz Rahovec, Suvu Reku I Prizren, rekli su da je vecina sela I gradova u jugozapadnom Kosovu spaljena, I da u njima vise nema ni jednog Albanca. "Gde god da krenes, jedino sto se vidi suspaljene kuce I srpsku policiju ivojsku," izjavila je jedna izbeglica. "Celo Kosovo je prazno."

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #23

(Njujork, 7. april, 1999, 22:00 sata) - Human Rights Watch osudjuje makedonsku vladu zbog nasilne relokacije desetine hiljada kosovskih izbeglica u poslednja 24 sata, u potpunom neobaziranju na obaveze pod medjunarodnim izbeglickim zakonom. Od ponedeljka, makednoske vlasti su pod prisilom ukrcale desetine hiljada izbeglica na avione i autobuse, i transportovale ih u Albaniju i druge zemlje. Neke izbeglice su razdvojene od svojih porodica. Takodje, jugoslovenska policija je nasilno vratila na Kosovo veliki broj kosovskih Albanaca koji su cekali danima sa jugoslovenske strane da udju u Makedoniju. Njihovo trenutno boraviste je nepoznato, i Human Rights Watch je zabrinut za njihovu sudbinu.

"Postupanje sa kosovskim izbeglicama je zalosno" izjavila je Holly Cartner, izvrsni direktor Human Rights Watch odeljenja za Evropu i centralnu Aziju. "Postoje jasne medjunarodne norme koje moraju da se postuju, a tretman izbeglica u Makedniji je izuzetno zabrinjavajuci."

Do utorka, 6. aprila, cak 65,000 izbeglica je bilo 'zarobljeno' u Blacama, blatnjavoj "nicijoj zemlji," na granici izmedju Kosova i Makedonije, dok su cekali da udju u Makedoniju. Izbeglice su drzane pod neverovatnim uslovima, bez sklonista i humanitarne ili medicinske pomoci.. U utorak na noc, makedonske vlasti su nasilno isterale vecinu izbeglica iz ove oblasti. Pasosi, cebad i odeca, nadjeni na praznom mestu gde su prethodnog dana bile izbeglice, govore da su izbeglice premestene na brzinu. Izbeglice nisu dale saglasnost za premestaj, niti im je receno gde ih vode. Sluzbenicima UNHCR i IOM nisu date informacije o planovima za premestaj izbeglica, niti su bili prisutni dok je premestaj vrsen.

Izvestaji sada ukazuju da je hiljade izbeglica odvedeno u novi tranzitni centar u Brazdi. Neki su transpotovani iz Makedonije avionom u Tursku, a hiljade drugih je odvedeno autobusima u Albaniju i Grcku. Predstavnik Human Rights Watch-a u Skoplju izvestio je da prebivaliste za nekih 10,000 izbeglica premestenih u ovom preriodu ostaje nepoznato. Human Rights Watch je duboko zabrinut da ljudi transportovani iz Makedonije nisu registrovani pre odlaska, te da UNHCR-u nisu date informacije o njihovom identitetu. U nekim slucajevima, porodicama nije dopusteno da putuju zajedno, a nikakvi pravi zapisnik nije vodjen da bi se ujedinjavanje porodica olaksalo.

Prebivaliste velikog broja ljudi koji su cekali unutar Kosova na granicnim prelazima Jazince i Blace je takodje nepoznato. Medjunarodni monitori izjavili su da su primali telefonske pozive ceo dan od osoba koje su cekale na granici koje je srpska policija primorala da se vrate u Pristinu. Human Rights Watch je danas posetio makedonsko-jugoslovenske granicne prelaze Jazinca i Blace. Na oba prelaza nije bilo ljudi i oba su, navodno, zatvorena sa jugoslovenske strane.

Human Rights Watch hitno poziva makedonsku vladu da drzi svoje granicne prelaze otvorene I da podrzi svoje obaveze pod medjunarodnim zakonom o izbeglicama. Izbeglice ne bi trebalo iseljavati iz Makedonije protiv njihove volje, a trebalo bi uciniti svaki napor da se porodice drze na okupu. UNHCR-u i humanitarnim organizacijama trebalo bi omoguciti neometani pristup kako bi se obezbedila pomoc i zastita izbeglicama.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #11

(31. Mart, 1999) - Human Rights Watch je potvrdio da se u Pristinskoj mrtvacnici trenutno nalaze dve stotine leseva. Nije poznato ko su zrtve, kada su preminule, ili kako.

Human Rights je takodje potvrdio da je na noc 28. Marta. Kuca Rexhepa Qosle -- Albanskog akademika, vodje Albanskog Demokratskog Pokreta, i clana Albanske Delegacije u Rambouillet-u -- je spaljena.

***
Ljudska Prava na Kosovu Fles predstavlja povremeni informacioni bilten Human Rights Watch-a. Ovaj bilten ukljucuje aktuelne informacije o situaciji ljudskih prava u Jugoslaviji uopste a narocito na Kosovu. Za dalje informacije obratite se Fredu Abrahamsu na (212) 216-1270 ili posaljite e-mejl na abrahaf@hrw.org
***

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #10

(30. mart, 1999, 18:15 EST) - Human Rights Watch je saznao da su srpski zvanicnici danas posetili kancelariju Radija B92 u Beogradu i uzeli imena i adrese svih zaposlenih novinara.

Radio B92 je najveca i najznacajnija nezavisna radio stanica u Srbiji. 24. marta uvece, srpske vlasti konfiskovale su beogradski predajnik radija, dok je glavni urednik Veran Matic drzan osam sati u policijskom pritvoru. Radio stanica nastavlja sa emitovanjem preko satelita. Njeni programi ostaju jedna od malobrojnih alternativa drzavnim medijima.

Od oktobra 1998., kada je donesen restriktivni Zakon o Informisanju, vlada je sistematski zatvarala ili novcano kaznjavala vecinu privatnih medija u Srbiji. Emitovanja BBC-ja, VOA, RFE/RL and Deutsche Welle su zabranjena.

Novine, radio i televizijske stanice pod kontrolom Milosevica, a narocito Radio Televizija Srbije (RTS), predstavljaju iskrivljenu sliku o konfliktu na Kosovu kao i ulozi medjunarodne zajednice. Poslednjih nedelja, drzavni mediji zapoceli su virulentnu anti-americku kampanju, uporedjivajuci americkog predesednika Bil Klintona sa Adolfom Hitlerom i NATO vazdusne napade sa agresijom Nacista iz drugog svetskog rata.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #9

(30. mart, 1999, 16:20 EST) - Izbeglice su danas izvestile istrazivace Human Rights Watch-a da srpska specijalna policija i jugoslovenske vojne jedinice sistematski isteruju etnicke Albance sa Kosova, ukljucujui gradove Pec I Prizren, u dobro orkestriranoj i centralno organizovanoj kampanji da se region otarasi vecine Albanskog stanovnistva. Price izbeglica intervjuisanih od strane osoblja Human Rights Watch-a u Albaniji i Makedoniji otkrivaju isterivanja sprovodjena po uvezbanom sablonu, ukazujuci na cinjenicu da je jugoslovenska vlada ocigledno preko vikenda donela odluku da "ocisti" region od Albanaca.

Brojne izbeglice intervjuisane danas opisale su isterivanja iz svojih domova od strane srpskih snaga. Izbeglice is glavnih Kosovskih gradova kao sto su Pec (broj stanovnika otprilike 100,000) i Prizren (broj stanovnika otprilike 80,000) izjavile su da se dosta pucalo u i okolini gradova od cetvrtka, 25. marta do subote, 27. marta, i da su spaljene i bombardovane brojne prodavnice. Izbeglice dalje prijavljuju da su, sa pocetkom u subotu ili nedelju, njihovi domovi napadnuti od strane srpske policije i/ili jedinica Jugoslovenske Armije koji su isli od naselja do naselja naredjujuci ljudima da napuste domove i formiraju redove i kolone koji su otpraceni do granice. Izbeglice su izjavile vise puta da su vojnici I policija pretili da ce svi, koji ne napuste svoje kuce u roku od cetiri sata, biti ubijeni.

Napadi su izvrseni ili od strane srpske specijalne policije obucene u plavu kamuflaznu uniformu sa crnim ski maskama na licu I crnom masnom farbom, ili od strane jedinica Jugoslovenske Armije obucene u zelene uniforme bilo sa crvenim ili belim maramama oko glave. Jedna osoba koju je intervjuisao Human Rights Watch je opisala Srbe u civilnoj odeci, dok je druga osoba dodala opise Srba u crnom, koji su takodje ucestvovali u napadu na naselja.

Svi Albanski gradjani Peca, grada na zapadu Kosova, izjavili su da su bili prisiljeni na okupljanje na centralnom trgu, gde je lokalnim kamionima I privatnim autobusima policija naredila da transport ljudi izvan grada. Nikom od intervjuisanih nije bilo dozvoljeno da uzmu licna vozila. Cini se da je dugacak konvoj krenuo iz Peca oko 11 ujutro, pracen jugoslovenskim snagama, da bi bio zaustavljen na oko sat vremena od albanske granice odakle su ljudi bili prisiljeni da hodaju ostatak puta.

Nekoliko njih intervjuisano od strane Human Rights Watch-a izjavilo je da je nekolicina ljudi izdvojena iz konvoja i ubijena, dok je jedna osoba izjavila da su vojnici zaustavili autobus u kome se nalazio i izveli deset ili petnaest muskaraca napolje. Posle su cuti pucnjevi, iako se nije videlo da je iko bio pogodjen. Dodato je: "Dok smo se vozili, primetio sam krv na putu". Human Rights Watch nije uspeo da potvrdi ove ivestaje ili pronadje pojedince koji su direktni svedoci ubistava.

Slicno, izbeglice koje su bile primorane da napuste Prizren, na jugozapadu Kosova, izjavile su da su opkoljeni u nedelju ujutro i primorani da napuste svoje domove. Za razliku od isterivanja u Pecu, nijedno vozilo nije bilo dato za transport gradjana. Umesto toga, za odlazak do Albanske granice su upotrebljena licna vozila, traktori, a neki su bili primorani da idu peske.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #8

(29. mart, 1999, 17:40 EST) - NATO je danas izjavio da je pet istaknutih Albanskih gradjana ubijeno u Pristini, ukljucujuci I clana Albanske delegacije u Rambouillet-u, Fehmija Aganija.

Jos jedna od te petorice bio je I glavni I odgovorni urednik Koha Ditore, Baton Haxhiu. Human Rights Watch je blisko saradjivao sa gospodinom Haxhiu u poslednje cetiri godine. Haxhiu je bio predan I otvoren kriticar zlostavljanja etnickih Albanaca od strane jugoslovenske vlade, I neaktivnost medjunarodne zajednice uprkos ovim zlostavljanjima u poslednjoj deceniji. On je takodje bio I glasni pristalica medjunarodne vojne intervencije na Kosovu, cak noseci majcu sa ironicnim natpisom: "Nato Air - Just Do It" preko znaka Nike. Bio je otac sestogodisnjem decaku.

Human Rights Watch jos uvek nije uspeo da nezavisno potvrdi verodostojne izvestaje njegove smrti.

Koha Ditore su bile najvece I najznacajnije novine na Albanskom na Kosovu. 22. Marta, novina I gospodin Haxhiu su osudjeni zbog objavljivanja informacija koje "podsticu netrpeljivost medju nacionalnostima", prema Clanu 67 iz kontraverznog Zakona o Javnom Informisanju. (Za dalje informacije o optuzbama protiv gospodina Haxhiu pogledajte nasu objavu za stampu od 22. marta na nasoj web stranici) Novine su kaznjene sa 420,000 dinara (US$26,000) dok je Haxhiu kaznjen sa 110,000 dinara (US$7,200). 24. marta, srpska policija je pucala na strazara ispred Koha Ditore zgrade u Pristini, i zatim pretresla kancelarije. Njihov izdavac, Veton Surroi -- potpisnik Rambouillet sporazuma -- je u skrivanju, kao i deo novinskog osoblja.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #7

(29. mart, 1999, 16:45 EST) - Kontakti Human Rights Watch-a u Pristini izjavljuju da su srpske snage bezbednosti danas sa tenkovima isterivale stanovnike gradskog naselja Dragodan, gde su smesteni Americki Centar (American Center), Visoka Komisija Ujedinjenih Nacija za Izbeglice (UNHCR) i mnoge druge humanitarne organizacije. Srpske snage su zapalile deo naselja.

Takodje, preko vikenda brojni autobusi puni etnickih Srba su krenuli iz Pristine u pravcu Beograda. Etnickim Albancima koji su hteli da napuste Pristinu nije dozvolje pristup ni na jedan od autobusa.

Human Rights Watch je primio brojne I verodostojne izvestaje o nasilnim isterivanjima u zapadnom gradu Pec.. Proslog cetvrtka, srpske znage bezbednosti su naredili dugoj koloni civila da napuste grad na severnom putu za Crnu Goru. Brojni civili su napustili grad dobrovoljno u istom pravcu. Prema izvestajima UNHCR, u poslednjih 48 sati, 12,000 etnickih Albanaca, vecinom iz Peci so potrazili utociste u Crnoj Gori.

LJUDSKA PRAVA NA KOSOVU FLES #6

(29. Mart, 1999, 14:15 EST) - 28. Marta, srpski Ministar Pravde Dragoljub Jankovic je predlozio da federalna vlada Jugolsavije ponovo uvede smrtnu kaznu za zlocine od posebne tezine. Jugoslovenski ustav zabranjuje smrtnu kaznu, ali ova zabrana se moze ukinuti u vreme nacionalne uzbune ili ratnog stanja.

Human Rights Watch je zabrinut da ce se predlog o smrtnoj kazni usvojiti u pokusaju da se preplase Srbi koji su protiv konflikta na Kosovu ili su nevoljni da sluze vojni rok. Potvrdjeni su izvestaji o nasilnom regrutovanju u Jugoslovensku Armiju.

U slicnim pokusajima da utisaju unutrasnje kritike vlade, jugoslovenske I srpske vlasti su sistematski zatvarali I ucutkivali mnoge nezavisne medije, najskorije "TV Soko" iz Soko Banje, srpskog grada sa brojem stanovnistva oko 24,000. Stroga pravile cenzure su trenutno na dejstvu.

Pocetak