Uvod

U maju 2006. godine, Human Rights Watch je objavio izveštaj "Nije na dnevnom redu:Kontiunirani neuspeh u rešavanju problema ustanovljavanja odgovornosti na Kosovu posle martovskih događanja 2004. godine",izveštaj koji ispituje krivični pravosudni sistem Kosova u okviru martovskih nereda iz 2004. godine i njihove presude.

Izveštaj je analizirao neuspeh da se dovedu pred licem pravde mnogi odgovorni za nasilje u martu 2004. godine. Ključni faktori uzeti u obzir: neuspeh operacije specijalne međunarodne policije, odvojene od ostalog pravosudnog sistema, i neuspešan nadzor uopšte; nedovoljan odziv na tvrdenje o lošem vladanju Kosovske policijske službe tokom nereda; pasivnost od strane tužioca, loše vođenje predmeta i praksa izricanja blagih kaznih u sudovima; neadekvatan nadzor.

Pravosudni sistem se u velikoj meri smatra za jednu od "najslabijih kosovskih institucija."[1] Ta realnost se ogleda u odluci Evropske Unije da napore svoje ESDP misije na Kosovu (EULEX) usredsredi na policijske i pravosudne probleme. Priznaje se da je reakcija na slučajeve iz marta 2004. godine bila naročito neadekvatan. UN Generalni sekretar Kofi Annan priznao je u septembarskom izveštaju iz 2006. godine Savetu bezbednosti na Kosovu da "nije postignut dovoljan napredak u istraživanju i suđenju za slučajeve martovskih nasilja iz 2004. godine."[2]

U vreme objavljivanja Human Rights Watch izveštaja iz 2006. godine, međunarodni tužioci i sudije su imale nadležnost nad preko 56 od najozbiljnijih martovskih sučajeva  (razlike između OEBS i UNMIK-ove metode brojanja učinilo je nemogućim, u to vreme, da se ustanovi tačan broj  okrivljenih). Marta 2006. godine, prema statistici UNMIK-a, 13 slučajeva je rezultiralo u presudama, 12 je raspušteno, završeno ili zatvoreno, i 2 su bila nerešena. Preostala 29 slučaja trebaju tek da dođu do pre sudske investigacijske faze. Sedam od tih 29 slučajeva predate su domaćim tužiocima rane 2006. godine da bi se videlo da li mogu da ih razviju.[3]

Krajem januara 2008. godine, izgleda da se slika poboljšala. Trideset i pet okrivljenih je osuđeno po optužbama za paljenje kuća, pljačkanje, podsticanje rasne, religijske i etničke mržnje i uvrede, u slučajevima koje su uglavnom vodili međunarodni tuzioci.[4] Prema rečima UNIMK-a, 33 od 35 je bilo okrivljeno u  prvobitnih 56 ozbiljnih slučajeva ( sto čini ukupno 63 okrivljenih). Od osuđenih četrnaest je primilo zatvorske kazne koje se protežu od šest meseci do 18 godina; ostali su dobili suspendirane presude ili novčane kazne.  Jedan okrivljeni je bio oslobođen. Odluke protiv 19 od optuženih su konačne (dalja žalba nije moguća).

Upoređivanja su teška (zbog varijacija u načinu po kojem su slučajvi brojani), ali jasno je da je u većini ozbiljnih martovskih zločina bilo nekog napretka u sudskim postupcima od objavljivanja Human Rights Watch izveštaja iz 2006. godine. Ali isto je značajno da posle skoro četiri godine od dodađaja, presude tek trebaju da se donesu u polovini od okrivljenih slučajeva od prvobitnih 56 slučajeva.

Povrh toga, mnogi sistematski problemi, koji su potpomogli problematičnom tretiranju martovskih slučajeva, ostaju isti, ili su videli malo napretka. Budući da EU policijska i pravosudna misija počinje sa radom, prikladan je trenutak da se razmotri napredak nekih ključnih problema prepoznatim u Nije na dnevnom redu, da bi se pomoglo domaćim i međunarodnim vlastima na Kosovu da korektno odrede prioritete i efikasno reše sistematske slabosti u pravosudnom sistemu.