Uticaj na povratak raseljenih lica
Nemiri i napadi na manjine u martu 2004. godine su doveli do raseljavanja oko 4.100 pripadnika manjinskih zajednica sa Kosova. Više od jedne i po godine kasnije oko 1.300 ovih osoba su još uvek zvanično raseljena lica.[208] Istraživanje Human Rights Watch-a na terenu pokazuje da se malo ko od lica raseljenih u martovskim događajima vratio u obnovljene kuće u svojim zajednicama, birajući umesto toga da žive u privremenim kolektivnim skloništima na periferiji svojih starih zajednica, u monoetničkim enklavama drugde u pokrajini, ili izvan samog Kosova.[209]
Rašireno je verovanje pogotovo unutar srpske zajednice da je neuspeh u utvrđivanju odgovornosti za martovsko nasilje posledica „nedostatka volje" kod međunarodne zajednice na Kosovu. Stavovi izneti dole-ljudi koji su raseljeni tokom martovskih nemira, i to često od strane suseda koje su prepoznali-odslikava preovlađujuće raspoloženje u manjinskim zajednicama:
Obaveštajne službe koje su delovale na Kosovu-oni imaju fotografije, ali ih vam nikada neće dati.[210]
Policija i ostali znaju ko je to uradio, ali oni za sebe čuvaju te fotografije onih koji su palili kuće.[211]
Nikakva policija ne traga za njima. Toliko se ubistava desilo širom Kosova, a niko nije osuđen.[212]
Niko nije došao da se izvini. Ništa se nije desilo. Pokazivali su nam neke slike i rekli nam da su umešani u martovske događaje (i oni su znali da su umešani), ali nisu učinili ništa. Da su Srbi tako nešto uradili, odavno bi ih uhvatili. Nema pravde kod KFOR-a, UNMIK-a ili bilo koga drugog, a od Albanaca ne mogu ništa da tražim.[213]
Obećanje dato posle marta 2004. godine je bilo da će se to „srediti": počinioci će biti privedeni pravdi, a kuće će se obnoviti. Povratak raseljenih lica zavisi od oba ova elementa; mora postojati bezbednost da bi se omogućio održivi povratak kao i mesto gde se raseljeni mogu vratiti.[214]
Kakav god da je napredak ostvaren u obnovi kuća, činjenica da je malo toga učinjeno-ili to makar nije vidljivo-u pogledu ustanovljavanja odgovornosti za martovske događaje-kako u slučaju običnih počinilaca krivičnih dela tako i pripadnika službi za sprovođenje zakona-pojačava strah u manjinskim zajednicama da bi se događaji poput onih u martu 2004. godine mogli ponovo desiti. Ovakav stav se uočava i u zaključku nedavne OEBS-ove analize reakcije krivičnog pravosuđa na martovsko nasilje, gde se kaže da se „relativno slaba reakcija sudova... može takođe smatrati neadekvatnom u pogledu sprečavanja sličnih nemira u budućnosti".[215]
Mnogi ljudi sa kojima je Human Rights Watch razgovarao su iskazali duboku vezanost za svoju zemlju i želju za povratkom, ali se pitaju kako da se vrate imajući u vidu nedostatak bezbednosti. Prema rečima jednog čoveka, koji je plakao dok je govorio: „Ja želim da se vratim, ali kako da se sâm vratim. Ko ne želi da živi u sopstvenoj kući? Živim u kontejneru, a kuća mi je blizu".[216]
Jedna žena je svoju situaciju opisala na sledeći način:
Ljudi koji su počinili te zločine slobodno šetaju. . . . Niko ništa nije rekao. Niko nije došao da porazgovara sa nama, ni Predsednik, ni predstavnik srpske zajednice, ni bilo ko iz opštine. Održali su jedan sastanak u [ime grada] pre šest meseci i rekli su da mogu da se vratim, ali da ne garantuju za moju bezbednost.[217]
Human Rights Watch je utvrdio da jedan broj raseljenih lica, pogotovo stariji ili osobe sa decom, više vole da žive u privremenim kolektivnim centrima-često u lošim uslovima ili u metalnim kontejnerima veličine šest puta dva metra-nego da rizikuju u slučaju povratka. Niko od raseljenih sa kojima smo razgovarali nije imao plan za povratak u svoju obnovljenu kuću.[218]
Nedostatak vidljivog krivičnog gonjenja i ustanovljavanja odgovornosti za počinioce krivičnih dela predstavljaju za manjine poruku da je šikaniranje i zastrašivanje dozvoljeno. U jednoj opštini koju je posetio Human Rights Watch, nekoliko starijih raseljenih lica je reklo kako su im komšije zapretile da će „sledeći put biti još gore" ako ozbiljno razmišljaju o povratku.[219] Pripadnici ostalih manjina su opisali kako su ih deca psovala, pljuvala, čak bacala kamenje na njih, kada su se vraćali u svoja stara sela ili gradove da posete obnovljene kuće.[220]
Za manjine, pogotovo za raseljena lica, krajnji rezultat je potvrda da do utvrđivanja odgovornosti u najširem smislu nije došlo. Međunarodna zajednica i lokalna administracija nisu ispunili svoje obećanje da će privesti pravdi one koji su odgovorni za nasilje i pustošenje njihovih zajednica. Pokazali su se još jednom nesposobnim da ispune svoje obećanje o obnovi važnog dela onoga što su izgubili-poverenja i osećaja bezbednosti ili zaštite. Lokalni lideri i opštinski predstavnici UNMIK-a takođe nisu bili dorasli prilici, jer nisu uspeli da aktivno promovišu i podrže povratak lica raseljenih iz svojih zajednica u martu 2004. godine.
Imajući u vidu te okolnosti, biće teško bilo kakvom budućem rukovodstvu na Kosovu da ostvari istinski napredak u oblasti pojačanog (i održivog) povratka manjina i multietničnosti, osim ukoliko se percepcija o nekažnjivosti dramatično ne izmeni.
[208] Razgovor Human Rights Watch-a sa Kancelarijom UNMIK-a za zajednice i povratak, Priština, 16. septembar 2005.; razgovor Human Rights Watch-a sa UNHCR-om, Priština, 26. septembar 2005. Vidi takođe Savet bezbednosti UN, „Izveštaj generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija o privremenoj administraciji UN na Kosovu za Savet bezbednosti", S/2006/45.
[209] Human Rights Watch zasniva svoju analizu na istraživanju na terenu situacije u šest različitih opština. Razgovori Human Rights Watch-a, Kosovo, 16-17. septembar 2005. U potonjim diskusijama sa nevladini organizacijama i agencijama za humanitarnu pomoć, jasno se videlo da je broj povratnika posle martovskih događanja 2004. veoma mali. Jedan predstavnik opštine u oblasti severne Mitrovice je sugerisao da se „ni jedan odsto raseljenih nije vratio". Razgovor Human Rights Watch-a sa UNMIK-ovim predstavnikom za opštinu, oblast severne Mitrovice, 21. septembar 2005. Takođe je upadljivo da se u sveobuhvatnoj analizi situacije na Kosovu iz oktobra 2005. godine ambasadora Kai Eidea („Eideov izveštaj") otvoreno zaključuje da se „praktično zaustavio celokupni proces povratka".
[210] Razgovor Human Rights Watch-a sa 65-godišnjim čovekom, 19. septembar 2005.
[211] Razgovor Human Rights Watch-a 39-godišnjim čovekom, 19. septembar 2005.
[212] Razgovor Human Rights Watch-a sa 52-godišnjim čovekom, 19. septembar 2005.
[213] Razgovor Human Rights Watch, 21. septembar 2005.
[214] Pitanja vezana za drugi neophodan preduslov za povratak (kuće i obnova) su izvan opsega ovog izveštaja. Treba primetiti, međutim, da se u izveštaju iz decembra 2005. godine o trenutnoj situaciji na Kosovu Specijalnog predstavnika generalnog sekretara (SRSG) podnetom Generalnom sekretaru UN zaključuje da „ovi neuspesi [u vezi sa programima obnove i obeštećenja kojima upravlja PISK] ugrožavaju povratak i izglede za povratak, kao i da se vladina poruka neposredno nakon nasilja da je nasilje neprihvatljivo, te da se neće ponoviti time podriva". Vidi Savet bezbednosti UN, „Izveštaj generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija o privremenoj administraciji UN na Kosovu za Savet bezbednosti", S/2006/45, strana 17, pasus 69 aneksa I „Tehnička procena napretka u implementaciji standarda za Kosovo", koju je pripremio Specijalni predstavnik generalnog sekretara za Kosovo, 20. decembar 2005.
[215] OEBS LSMS, „Reakcija pravosudnog sistema na martovsko nasilje 2004.".
[216] Razgovor Human Rights Watch-a sa 51-godišnjim raseljenim licem, Kosovo, 20. septembar 2005. Jedan 74-godišnji raseljeni muškarac je izneo sličan stav: „Ne želim da idem iz zatvora u zatvor. Ako bi se neki srpski susedi vratili, sigurno bih se i ja vratio. . . . Ali da se vratim tamo i da me neko ubije u noći...?". Razgovor Human Rights Watch-a, Kosovo, 18. septembar 2005.
[217] Razgovor Human Rights Watch-a sa 65-godišnjom raseljenom ženom, 20. septembar 2005.
[218] Treba primetiti da na Kosovu dugo traje rasprava o preporučljivosti povratka u matične kuće nasuprot alternativnim opcijama za naseljavanje na drugim mestima. UNHCR je usvojio stav da uprkos principima i smernicama o povratku, prema kojima se raseljenim licima daje mogućnost izbora gde i kako da se vrate, u kontekstu situacije na Kosovu, povratak jedino može značiti „povratak u sopstvenu kuću". Rezolucija 1244 implicira da povratka može biti samo u sopstvene kuće, a u stvarnosti malo je verovatna opcija alternativnog preseljenja jer se oblasti izvan monoetničkih enklava ne smatraju bezbednim, i stoga ne predstavljaju realnu opciju, čime se znatno ograničava „mogućnost izbora". U oktobru 2005. godine, specijalni izaslanik Kai Eide je sugerisao da bi trebalo razmisliti o povratku na mesta gde se ne nalaze matične kuće raseljenih lica. Vidi „Sveobuhvatna analiza situacije na Kosovu", izveštaj specijalnog izaslanika Kai Eidea koji je Generalni sekretar UN podneo predsedniku Saveta bezbednosti na razmatranje 7. oktobra 2005., strana 7. Od kritične je važnosti da se o ovom pitanju govori neposredno u širim raspravama o održivom povratku na Kosovo.
[219] Razgovor Human Rights Watch-a sa raseljenim bračnim parom, Kosovo, 19. septembar 2005.
[220] Razgovor Human Rights Watch-a sa raseljenom ženom, Kosovo, 18. septembar 2005.