Nedostatak transparentnosti u pravosudnom sistemu

Princip otvorenog pravosuđa podrazumeva da pravda mora biti ne samo sprovedena, već i sprovedena na vidljiv način. Sve dok žrtve, svedoci i zajednica u celini ne budu svesni napora koji se čine radi privođenja pred lice pravde onih koji su odgovorni za političko i etničko nasilje na Kosovu, pravda će ostati samo apstraktan koncept. Istraživanje Human Rights Watch-a pokazalo je da postoji značajan jaz između napora za ustanovljavanje odgovornosti kroz krivični pravosudni sistem i upoznatosti žrtava i javnosti sa tim naporima. Čini se da međunarodnim institucijama zaduženim za razvoj pravosudnog sistema na Kosovu naročito nedostaje strategija nastupa.

Neuspeh u sprovođenju pravde na vidljiv način izuzetno otežava prekid začaranog kruga zastrašivanja svedoka i apatije u javnosti. Sve dok javnost ne dođe do zaključka da će počiniocima biti pošteno suđeno i presuđeno ako su krivi, ljudi će se ustručavati da svedoče. [196]

Ovaj neuspeh je pogoršan nedostatkom transparentnosti u radu međunarodnih i lokalnih institucija zaduženih za vođenje krivičnog pravosudnog sistema. Tokom istraživanja za potrebe ovog izveštaja, Human Rights Watch je – poput mnogih nevladinih organizacija unutar i izvan Kosova – ustanovio da je iznenađujuće teško doći čak i do osnovnih informacija o napretku u pogledu krivičnih procesa vezanih za međuetničke zločine, uključujući i ratne zločine, počinjene u martu 2004. i ranije. Uz lošu evidenciju koja je ranije opisana, atmosfera tajnosti koja obuhvata mnoge institucije na Kosovu nije kompatibilna sa principom otvorenog pravosuđa. 

Nedostatak nastupa i javnih informacija o radu na utvrđivanju odgovornosti

Istraživanje na Kosovu otkrilo je ozbiljan nedostatak saznanja o krivičnim istragama i procesima vezanim za martovska zbivanja. Skoro sva raseljena lica, kao i predstavnici opština i policijskih stanica sa kojima je Human Rights Watch razgovarao, izjavili su da ne znaju ništa ili da znaju vrlo malo o zbivanjima u vezi sa utvrđivanjem odgovornosti nakon marta 2004. Oni nisu mogli da navedu čak ni najosnovnije detalje, niti da imenuju ijedan slučaj koji je, po njihovom saznaju, preuzet od strane tužioca, kao ni da identifikuju aktivne korake koji su preduzeti u pogledu slučajeva vezanih za njih, njihove porodice ili druge članove njihovih bivših zajednica. Neki od ljudi sa kojima smo razgovarali izjavili su da nemaju pravo da znaju šta se dešava sa krivičnim procesima. Po rečima jednog od raseljenih lica: „Nemamo informacije o tome. To je u isključivoj nadležnosti UNMIK-a." [197]

Među desetinama ljudi koji su raseljeni iz šest različitih opština sa kojima je za potrebe ovog izveštaja razgovarao Human Rights Watch, jedini procesi vezani za martovske događaje za koje su oni čuli bila su dva izuzetno poznata slučaja. Prvi od tih slučajeva, o kome se mnogo izveštavalo, je ubistvo Slobodana Perića i premlaćivanje njegove majke u Gnjilanu. U ovom slučaju su izrečene ranije pomenute duge kazne. Drugi od njih je slučaj protiv navodnog kolovođe u regionu Severne Mitrovice – gde je tokom martovskog nasilja došlo do velikog uništavanja imovine – koji je obustavljen pre suđenja zbog nedostatka dokaza. 

Oni koji su bili svesni ova dva slučaja bili su o njima informisani putem lokalne televizije i štampanih medija. Čak ni oni čije su zajednice bile pogođene ovim zločinima nisu bili kontaktirani od strane policije, tužilaca, lokalnih, opštinskih ili drugih zvaničnika, bilo u vezi istraga ili ishoda slučajeva.

Ni jedno od raseljenih lica ili povratnika iz manjinskih zajednica sa kojima smo razgovarali nisu lično posetili pripadnici zvaničnih organa kako bi ih informisali o napretku slučajeva koji se odnose na uništenje njihovih domova – čak ni da bi ih informisali da nema dovoljno dokaza za optužnicu i da je slučaj zatvoren. U stvari, čini se da su u nekim slučajevima vezanim za martovske događaje pojedinci podneli žalbe specijalnoj jedinici Odeljenja za pravosuđe zbog diskriminacije, tvrdeći da njihovi slučajevi nemaju prioritet, te da bi kasnije saznali kako su njihovi slučajevi odavno obustavljeni. [198]

Takođe smo ustanovili da u velikom broju slučajeva lokalni zvaničnici nisu bili informisani o relevantnim istragama i optužnicama koje se odnose na njihovu jurisdikciju.

Ovaj nedostatak saznanja odražava nedostatak bilo kakvog nastupa ili druge aktivnosti u oblasti javnog informisanja, čime je praktično onemogućeno sprovođenje pravde na vidljiv način. On ojačava stav mnogih ljudi da se na Kosovu zločini ne kažnjavaju i da oni koji počine teške zločine nikada neće biti izvedeni pred lice pravde, i zasenjuje svaki napredak koji je u tom smislu ostvaren.

Nedostatak transparentnosti u radu krivičnog pravosudnog sistema

Teško je doći do tačnih i ažurnih informacija o istragama i procesuiranju ratnih i etničkih zločina, naročito kada se radi o zločinima počinjenim pre marta 2004. Javnost, novinari i predstavnici lokalnih i međunarodnih nevladinih organizacija suočavaju se sa istim teškoćama prilikom dobijanja tih informacija. Sve institucije uključene u krivični pravosudni sistem imaju određenu ulogu u obezbeđivanju transparentnih i redovnih informacija o napretku krivičnih istraga i procesa. Međutim, njihov rad je danas previše često prekriven tajnom. Nedostatak transparentnosti nadovezuje se na gore opisani nedostatak javnog nastupa.

Iako Odeljenje za pravosuđe objavljuje nedeljne informacije o slučajevima, one predstavljaju interni dokument i nisu dostupne javnosti. Ne postoji alternativna publikacija, niti drugi kanal za komunikaciju koji bi omogućio da redovne informacije o procesima vezanim za martovske događaje, ratne zločine ili druge slučajeve budu dostupne ljudima izvan UNMIK-a. Zvaničnici iz Odeljenja saopštili su Human Rights Watch-u da svako ko želi da sazna informacije o određenom slučaju može da ih kontaktira. Po njihovom mišljenju, nije njihov zadatak da redovno objavljuju informacije o donetim presudama ili o napretku u utvrđivanju odgovornosti za pojedine vrste zločina. [199]  

Malo je verovatno da će pripadnici manjinskih zajednica, od kojih mnogi imaju veoma ograničenu slobodu kretanja, znati da imaju pravo da zahtevaju te informacije od zvaničnika Odeljenja za pravosuđe u Prištini, a pogotovo na koji način to mogu učiniti.

Kada mu je postavljeno pitanje, zašto Odeljenje za pravosuđe ne objavljuje redovne javne izveštaje o napretku u procesima vezanim za slučajeve etničkog nasilja, visoka zvaničnica iz ovog Odeljenja izjavila je da u njegov zadatak spadaju isključivo „najozbiljniji slučajevi [ i] ono ne predstavlja političku kancelariju". [200] Ona je dalje naglasila:

Mi smo sudije i tužioci. To je naš mandat... Ako želite informacije o lokalnim sudovima za nas je to malo drugačije. Ovo je drugačiji mehanizam. Ovo je OEBS; oni imaju celu sliku. [201]

Osoblje iz srednjeg nivoa Odeljenja za pravosuđe izjavilo je za Human Rights Watch da su međunarodni tužioci iz krivične sekcije više puta upućivali sugestije da se formira veb sajt Odeljenja za pravosuđe na koji bi se za javnu upotrebu smeštale kopije dokumenata vezanih za slučajeve i kopije drugih dokumenata relevantnih za procese, kao što je to učinjeno u Sijera Leoneu i Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Na pitanje zbog čega to još uvek nije učinjeno, član osoblja iz krivične sekcije izjavio je: „to je pitanje menadžmenta. Još uvek niko nije seo i razmislio o tome. A tu su i pitanja resursa i osoblja." [202]

Dobijanje informacija o sudskim odlukama u slučajevima koji se nalaze u opštinskim sudovima predstavlja još veći izazov. U odsustvu kompjuterizovane baze podataka o sudskim odlukama, jedini način za njihovo pribavljanje predstavlja podnošenje zahteva za fizičkim kopijama presuda pojedinačno od svakog suda.  

Jedino OEBS-ovo Odsek za monitoring pravnih sistema (LSMS) rutinski prati odluke opštinskih sudova. (Odeljenje za pravosuđe ima pravo pristupa ovim odlukama, ali se čini da ono ne prikuplja te informacije na sistematski način. [203] Odeljenje za pravosudnu administraciju, iako je tehnički odgovorno za nadgledanje i administraciju lokalnog pravosuđa, održava samo površnu statistiku i ne prikuplja niti analizira sudske odluke.) OEBS, sa druge strane, ne deli sistematski niti rutinski informacije o ovim slučajevima sa javnošću. Iako organizacija ima zadatak da nadgleda ljudska prava i pravosudni sistem, u realnosti su njeno osoblje i resursi primarno usmereni ka stalnoj izgradnji kapaciteta u okviru lokalnih institucija.

Situacija u pogledu izveštaja o slučajevima koji su vezani za nasilje počinjeno u martu 2004. ilustruje ove probleme. Uprkos činjenici da OEBS vodi statistički pregled i detaljne transkripte slučajeva, uključujući i one vezane za martovsko nasilje, oni nisu bili spremni da podele te informacije sve do decembra 2005, kada je misija izdala javni izveštaj o tome. Informacije navedene u tom izveštaju, iako korisne, predstavljene su isključivo u zbirnom obliku i bez detalja o pojedinim slučajevima.

Štaviše, iako je OEBS pratio procese vezane za ratne zločine sve do jeseni 2002, nakon toga je promenio fokus i usmerio se na izgradnju kapaciteta i praćenje opštinskih i okružnih sudova u kojima postoje lokalna veća. OEBS ne očekuje da će objaviti nove dodatne informacije ili izveštaje o napretku procesa vezanih za lokalne ratne zločine, [204] što znači da ne postoji očigledan alternativni izvor informacija koji ima pristup ovim slučajevima. Niti postoji redovno i javno praćenje procesa koje vode međunarodne sudije i tužioci. [205]

Čini se da je nevoljnost koja postoji unutar OEBS-a u pogledu javnog objavljivanja svojih informacija o nadgledanju motivisana zabrinutošću unutar organizacije da bi redovno objavljivanje informacija koje u lošem svetlu prikazuju sudove moglo ugroziti njen rad na razvoju tih pravosudnih institucija na Kosovu. [206] Kao rezultat svega, čini se da je jedina međunarodna institucija koja ima kapacitet i mandat da prati i izveštava o radu krivičnog pravosudnog sistema često nevoljna da to čini javno. [207]