Reakcija krivičnog pravosuđa na martovsko nasilje 2004. godine

Veoma se loše postupalo u odnosu na događaje. Aktuelni komesar UN policije je bio zaprepašćen onim što je urađeno. Veoma malo predmeta je stiglo do suda. Oni praktično nisu bili kažnjeni. To je ono što ljudi ne razumeju. Nasilje u selu Svinjare-čitava ta stvar-je snimana iz helikoptera. Kako je to moguće?[64]

Napadi na manjine i neuspeh da se na odgovarajući način reaguje na njih nisu ništa novo na Kosovu. Ono što izdvaja zločine iz marta 2004. godine su razmere nasilja posle čega je usledilo javno obećanje međunarodne zajednice da će oni koji su odgovorni biti privedeni pravdi. Ranije napore usmerene na rešavanje problema nasilja nad manjinama je možda sputavala činjenica da su kosovski sudovi i policija tek u nastajanju. Međutim, posle skoro pet godina međunarodne administracije, trebalo je da neophodne sudske i istražne strukture budu već funkcionalne.

Prvobitno, činilo se da će reakcija na martovska događanja biti drugačija. U periodu posle nemira, štampa je izveštavala o brojnim hapšenjima, uključujući hapšenja osoba umešanih u organizaciju protesta i nemira širom Kosova.[65] Predmetima vezanim za martovske događaje je dat prioritet pri procesuiranju u okviru pravosudnog sistema. Specijalna policijska operacija-pod vođstvom viših međunarodnih oficira-je pokrenuta radi istrage nasilnih događaja.

Više od dve godine kasnije, međutim, jasno je da malo postignuto u pogledu utvrđivanja odgovornosti. U odnosu na broj ljudi koji su učestvovali u nasilju, obim razaranja i cenu u ljudskim žrtvama, malo se lica suočilo sa krivičnim prijavama. Većina od njih su optuženi za lakša krivična dela. Dve godine kasnije, mnogi krivični postupci su obustavljeni ili su optužbe odbačene. Kazne izrečene onima koji su osuđeni su se našle na udaru kritike kao izuzetno blage.[66]

Jasno je da reakcija krivičnog pravosuđa na martovske događaje 2004. godine nije ispunila obećanje međunarodne zajednice. Razlozi za taj neuspeh su složeni, ali ključni faktori obuhvataju sledeće:

• Uvođenje bitnih reformi u krivičnom pravosudnom sistemu tri nedelje posle martovskih nemira, čime su policiji i tužiocima date nova zaduženja u vođenju predmeta, a što oni nisu iskoristili.
• Neuspeh specijalne operacije međunarodne policije pokrenute radi istrage martovskog nasilja, što se nadovezalo na činjenicu da je ova operacija bila odvojena od ostatka krivičnog pravosudnog sistema.
• Nedelotvoran policijski rad, uključujući neadekvatne mere zaštite svedoka, nedostatak kontinuiranog rada na slučajevima, lošu koordinaciju između međunarodne i lokalne policije, i nedostatak saradnje sa tužiocima.
• Nedovoljna reakcija na optužbe o rđavom postupanju pripadnika Kosovske policijske službe za vreme nemira. Ovi navodi se odnose i na neuspeh u preduzimanju mera protiv kriminalnog postupanja i direktno učešća pripadnika Kosovske policijske službe u kriminalnim aktivnostima.
• Pasivnost tužilaca, uprkos njihovoj novoj ključnoj ulozi u vođenju krivičnih istraga.
• Loše upravljanje predmetima u sudovima.
• Praksa izricanja blagih kazni.
• Neadekvatan nadzor i neodgovarajuće utvrđivanje prioriteta unutar krivičnog pravosudnog sistema od strane administracije Ujedinjenih Nacija na Kosovu.

Merenje napretka u procesu krivičnog gonjenj a

Da bi se procenio napredak ostvaren u pogledu ustanovljavanja odgovornosti za martovsko nasilje 2004. godine, najpre je neophodno imati osnovne statističke podatke o broju istraga, krivičnih postupaka i presuda. Upadljivo je da nema jasnog konsenzusa o ovim podacima među međunarodnim službama zaduženim za nadzor i praćenje krivičnog pravosudnog sistema. Pogotovo su sporni broj lica koja se terete za počinjena krivična dela i priroda tih krivičnih dela.[67] 

OEBS-ov Odsek za monitoring pravnih sistema prikuplja statističke podatke, koji se smatraju najkompletnijim, o krivičnim postupcima i sudskim odlukama; ovi statistički podaci se čuvaju u njihovoj bazi podataka.[68] Prema tim podacima, do kraja oktobra 2005. godine, protiv 424 lica su podignute optužnice za krivična dela u vezi sa martovskim događajima.[69] U OEBS-ovom izveštaju iz decembra 2005. godine o reakciji krivičnog pravosudnog sistema na martovske nemire 2004. godine je ažuriran podatak o broju optuženih lica na 426. Mada je OEBS prestao da aktivno prati ove predmete posle objavljivanja decembarskog izveštaja 2005., OEBS-ovi zvaničnici su ukazali Human Rights Watch-u da je do marta 2006. godine, broj lica protiv kojih su podnete krivične prijave ostao isti.[70] 

Statistika UNMIK-ovog Odeljenja za pravosuđe (DOJ) iz sredine novembra 2005. pokazuje da je bilo 348 predmeta. Prema rečima jednog zvaničnika iz Odeljenja za pravosuđe, predmeti se uvode u statistiku u trenutku kada se tužilac uključuje u postupak.[71] Prema memorandumu Odeljenja za pravosuđe koji su dostavili zvaničnici ovog odeljenja Human Rights Watch-u, svaki predmet se odnosi na jedno lice.[72] Međutim, zvaničnici Odeljenja za pravosuđe su rekli Human Rights Watch-u da se pojedinačni predmeti mogu odnositi na više optuženih lica, a da Odeljenje za pravosuđe ne vodi evidenciju o broju pojedinaca protiv kojih su podignute optužbe.[73] Štaviše, informacije iz sektora za podršku sudovima Odeljenja za pravosuđe o predmetima u kojima učestvuju međunarodni zvaničnici pokazuju da se „predmet" može odnositi na krivični postupak protiv više od jedne osobe.[74]

Visoki zvaničnik Odeljenja za pravosuđe, u razgovoru sa Human Rights Watch-om u aprilu 2006. godine, nije bio u mogućnosti da objasni zašto su zvaničnici ovog odeljenja dali protivrečna objašnjenja o tome na šta se brojka 348 odnosi, i dodao je da će se sastati sa OEBS-om ubrzo kako bi razjasnili situaciju.[75]

Vredi primetiti kako se čini da je do novembra 2005. godine stopa rešenih predmeta u statistikama OEBS-a i Odeljenja za pravosuđe identična. To bi moglo ukazivati na mogućnost da se obe brojke (426 i 348) odnose na iste predmete. Prema OEBS-u, do sredine novembra 2005. godine, krivični postupci su okončani za 221 od 426 optuženih lica, pri čemu je doneto 209 okrivljujućih i 12 oslobađajućih presuda, na osnovu čega stopa rešenih predmeta iznosi 51 odsto.[76] Osumnjičena lica za koje su optužbe odbačene (95 slučajeva) i ona koja očekuju suđenje (110 slučajeva) čine ostatak do pomenute brojke. Prema podacima Odeljenja za pravosuđe, do tog istog perioda, 179 predmeta od ukupno 348 je bilo rešeno (gde je takođe stopa rešenih predmeta 51 odsto).[77] Od preostalih slučajeva 98 je još uvek bilo pod istragom, a 71 je čekao na suđenje.

U februaru 2006. godine, Human Rights Watch je pokušao da verifikuje statistiku vezanu za predmete proistekle iz martovskih događaja sa Odeljenjem za pravosudnu administraciju (DJA), koje prikuplja neke statističke podatke o radu lokalnog sudstva. Odgovor koji smo dobili je bio: „Međunarodni zvaničnici se bave tim predmetima. Naši sudovi [lokalno sudstvo] kaže da se mi ne bavimo tim predmetima, već samo međunarodni tužioci i sudije".[78] Osoblje iz sektora za statistiku Odeljenja za pravosudnu administraciju potvrdilo je kako je njihov utisak da se predmetima vezanim za martovsko nasilje bave međunarodni zvaničnici, te da se stoga ne nalaze u njihovim izveštajima o sudskim predmetima gde nema međunarodnog učešća. To je razlog za zabrinutost imajući u vidu da su najveći deo predmeta vezanih za martovska događanja procesuirali lokalni tužioci i sudije, a bez međunarodnog učešća.

Kada smo pitali domaće sudije i tužioce u određenim opštinama koliko je predmeta vezanih za martovsko nasilje bilo u njihovoj nadležnosti, retko su imali tu informaciju na raspolaganju, već su morali da pregledaju brojne spise i proračunaju broj predmeta na osnovu onih koje su mogli da pronađu u arhivi.[79] Niko od pojedinaca sa kojima smo razgovarali nije imao celokupnu sliku o broju lica optuženih za incidente iz marta 2004. godine.

Isto tako, međunarodne sudije i tužioci su rekle Human Rights Watch-u da ne znaju šta se dešava sa predmetima vezanim za martovske događaje kojima se bave kosovske kolege jer (kao što je to rečeno gore) oni funkcionišu paralelno u odnosu na domaće tužioce i sudije, iako su u okviru istog krivičnog pravosudnog sistema. Oni su takođe bili pod utiskom da je OEBS taj koji vodi statistiku o sudovima, a pogotovo o predmetima koje rešavaju lokalni sudovi.

Kada je Human Rights Watch postavio pitanje jednom međunarodnom tužiocu o teškoćama pri utvrđivanju tačne statistike, odgovor koji smo dobili je bio da „brojke lete unaokolo poput konfeta".[80] Kada smo to pitanje postavili jednom od najviših zvaničnika u Odeljenju za pravosuđe, on je odgovorio: „Naša kontrola nad lokalnim pravosudnim organima se svodi na to da preuzmemo predmete od njih". Potom je rekao kako ne zna, niti je njegov posao da zna koliko je predmeta vezanih za martovske događaje stiglo pred sudove.[81]

Krivični postupci uz međunarodno učešće

Odeljenje za pravosuđe je preko svojih međunarodnih tužilaca i sudija imalo nadležnost nad preko pedeset šest predmeta vezanih za martovske događaje, mada je, kao što je to navedeno gore, nejasno koji je tačan broj optuženih lica.[82] Ove predmete vode međunarodni tužioci i sudije jer se smatraju ozbiljnijim i osetljivijim slučajevima, te je stoga neophodno međunarodno učešće da bi se obezbedila pravičnost. Pedeset šest predmeta se odnose na devetnaest smrtnih slučajeva do kojih je došlo tokom nasilja, spaljivanje srpskih kuća, crkava i manastira, i organizovanje i podstrekivanje nemira.

Stopa rešenih predmeta kod ovih pedeset šest slučajeva dovodi u pitanje spremnosti ili sposobnost međunarodne administracije na Kosovu da krivično goni i privede pravdi odgovorne za krivične dela počinjena nad manjinskim zajednicama u martu 2004. godine. Dve godine kasnije, samo je u trinaest predmeta-manje od jedne četvrtine-doneta konačna presuda.[83] U dodatnih dvanaest predmeta optužbe su „odbačene ili je postupak obustavljen".[84] Čini se da samo još dva druga predmeta imaju potencijala za sudski postupak, pri čemu je podignuta optužnica u jednom, a drugom predmetu se ona očekuje. Preostalih dvadeset devet predmeta nisu čak ni dospeli do predsudske istražne faze-a nije jasno da li će, ili kada, do toga uopšte doći. Prema rečima osoblja Odeljenja za pravosuđe sa kojima je razgovarao Human Rights Watch, sedam od tih predmeta su predati domaćim tužiocima početkom 2006. godine kako bi se videlo da li mogu da ostvare neki napredak u njima.[85]

Napredak je bio ograničen u postupcima vezanim za devetnaest lica koja su smrtno nastradala, bilo direktno ili indirektno, usled nasilja i nemira u martu 2004. godine. U dva predmeta vezana za ova ubistva se stiglo do sudskog procesa, dok se u ostalih pet još uvek vodi policijska istraga. Jedan slučaj je odbačen, a još tri, iako nisu formalno odbačena, su „na ledu" zbog imuniteta. Mada istrage o preostalih osam pogibija nisu zvanično okončane, u vreme pisanja ovog izveštaja, malo je bilo nagoveštaja da će ikada biti pokrenut proces krivičnog gonjenja.[86]  

Lokalno krivično gonjenje

U vreme pisanja ovog izveštaja, bilo je nemoguće precizno odrediti broj lokalnih tužbi koje su se odnosile na mart. Ni jedna od međunarodnih agencija koje su radile na krivično-pravnom sistemu na Kosovu, nije mogla da pruži "Human Rights Watch"-u informacije o ukupnom broju optuženih, ili broju postupaka u koje su bili uključeni državni tužioci i sudovi. Odeljenje pravosudne administracije ne poseduje kompletnu statistiku, a državni tužioci i sudije, sa kojima je "Human Rights Watch" obavio razgovor, su mogli samo da daju informacije o svojim slučajevima, i sudovima.

Izveštaj OEBS-a o odgovoru krivičnog prava na martovske događaje sadrži naj potpunije informacije. [87] Ali, iako izveštaj daje ukupan broj optuženih u svim postupcima vezanim za martovske događaje, ne razvrstava krivična gonjenja i presude za koje su bili odgovorni lokalni tužioci i sudije, od onih sa međunarodnim učešćem. Izveštaj sadrži klasifikaciju po sudovima i opštinama, ali to ne daje dovoljno informacija da bi se utvrdilo da li je u postupcima bilo međunarodnog učešća. [88]

Takođe nije moguće utvrditi broj postupaka odbijanjem od broja međunarodno kontrolisanih postupaka iz DOJ, jer nije jasno koji se slučaj odnosi na jednog, a koji na više optuženih. Moglo bi se odbiti pedeset šest ozbiljnih slučajeva od broja samog DOJ-a, koji iznosi 348, čime bi se došlo do broja od 292 nacionalno martovskih predmeta koje su vodili lokalni tužioci i sudije, međutim, opet nije jasno da li se ta brojka odnosi na pojedinačne optužene, ili na slučajeve koji su mogli da uključe više optuženika.

Stoga je jasno da je većina tužbi koje se odnose na martovske događaje, potpala pod jurisdikciju nacionalnih sudija. Budući da su takvi slučajevi manje kompleksni i da dovode do manjih kazni, bilo bi razumno očekivati veći napredak kod ovakvih, nego kod složenijih slučajeva kojima upravljaju međunarodni tužioci.

Ali, baš kao što je teško utvrditi koliko su postupaka vezanih za mart obrađivali sudovi bez ikakvog međunarodnog učešća, tako je teško utvrditi i koliki je pomak napravljen. Podaci vezani za odnose rasvetljenih slučajeva koje su dali OEBS i UNMIK, ne odvajaju postupke koji su kontrolisani nacionalno, i one koji su imali međunarodnu kontrolu. Budući da nacionalni slučajevi čine većinu od ukupnog broja, pravljenje izvoda iz ukupnog odnosa rasvetljenih slučajeva, navodi na odnos rasvetljavanja koji je sličan ukupnom odnosu za sve slučajeve (oko polovine). Ako je to tačno, radi se o razočaravajućem broju, pogotovu što su martovski slučajevi dobili prioritet u sistemu krivičnog pravosuđa.

Uticaj restrukturisanja krivičnog pravosudnog sistema iz aprila 2004. godine

Stupanjem na snagu propisa o novom krivičnom postupku i krivičnih propisa iz aprila 2004, iz osnova je reorganizovan krivični pravosudni sistem. Kosovo je prešlo iz sistema u kome primarnu odgovornost za izvođenje slučajeva pred sud leži na istražnom sudiji, u sistem u kome primarnu odgovornost za izvođenje slučajeva pred sud leži na tužiocu. [89] Nova pravila se odnose i na nacionalne i na međunarodne tužioce.

Uvođenje takve korenite reforme krivičnog pravosudnog sistema, samo nekoliko nedelja nakon najtežeg nasilja viđenog na Kosovu od 1999 je moralo da stvori veliki izazov u naporima da se odgovorni izvedu pred lice pravde.

Istražni tužioci

Prema novim propisima, svi tužioci, i međunarodni i nacionalni, treba da imaju centralnu ulogu u istražnoj fazi, i njihovo učešće je krucijalno u obezbeđivanju potrebnih dokaza. Ipak, među sudijama, policijom i međunarodnim zvaničnicima, postoji bojazan da tužioci (a pogotovu nacionalni) nisu adekvatno obučeni  da obavljaju novu ulogu „istražnih tužioca", i da ne razumeju uvek prirodu i postupak istrage. [90] Visoki zvaničnik u Odeljenju za pravosuđe je okarakterisao situaciju na sledeći način: „Tužilac, praktično bez obuke, je od tužioca koji se malo pita, postao pokretačka snaga  celog sitema krivičnog pravosuđa." [91]

OEBS je osnovao Institut za pravosuđe Kosova (KJI), koji je institucija sa zadatkom da „obezbedi sudije i tužioce sa kvalitetnim pravnim obrazovanjem" i koji je preuzeo odgovornost obučavanja tužioca za nove zakone. [92] KJI redovno obučava sve nacionalne tužioce na Kosovu. [93] Međutim, iako je institut radio obuku nacionalnih tužioca o novim krivičnim procedurama i krivičnom pravu, sami tužioci su kritikovali obuku kao uglavnom površnu i bez puno stvarne primenljivosti za nacionalne tužioce. [94] (Zvaničnici Odeljenja za pravosuđe i drugi subjekti rada na sistemu krivičnog prava na Kosovu su takođe obavestili "Human Rights Watch" da je bilo većeg broja pritužbi vezanih za program Instituta i obuke uopšte. [95] )

Glavni tužilac u jednom od okruga u kojima smo vodili razgovore, je rekao da nacionalno osoblje – tužioci, sudije, i pomoćno osoblje – zapravo nije obučeno za nove zakone, i da zbog toga „zaista nisu za ove promene." [96] Jedan drugi nadzorni tužilac iz drugog okruga je došao do sličnog zaključka, objašnjavajući to Human Rights Watch-u ovako:

 

Bilo je dosta kritika. Predavači nisu bili stručni. Tužioci i sudije [koji su vodili obuke] nisu uvek bili dobro pripremljeni. Predavačima je nedostajalo vođenje tematskih diskusija, i nisu pružali dovoljno interakcije. Oni [institut za obučavanje] samo pozovu nekoga, kažu koja je danas tema, i on dođe i predaje na ad hoc, neprofesionalan način.[97]

Ovaj tužilac je takođe primetio da su međunarodni tužioci retko prisustovali obuci, a i kad to jesu činili, obično bi to bilo u ulozi predavača.: "Svako počne predavanje sa 'U mojoj državi.' Imamo sada ovde šezdeset država. Mi [Kosovo] imamo pedeset godina tradicije ovde. Navikli smo na drugačiju metodologiju, i ne možemo to da promenimo za dve godine.." [98]

Osoblje Instituta za pravosuđe Kosova reklo je Human Rights Watch-u da njihov mandat ne uključuje obuku međunarodnih tužilaca, i da ne znaju ko bi takvu obuku mogao da daje. Institut, međutim, poziva međunarodne tužioce kao eksperte i predavače na neke sesije u sklopu obuke. [99]

Još jedan razlog za brigu u vezi obuke koji je predočen Human Rights Watch-u je to što je izvestan broj sesija koje je organizovao Instituta za pravosuđe Kosova morao da se osloni na domaće tužioce i sudije kao instruktore (zbog problem vezanim za sredstva i predavače koji bi bili na raspolaganju), čak i tamo gde ovi tužioci i sudije i sami imaju potrebu za obuku u vezi tema o kojima su govorili. [100]

Nijedan od tužilaca  koje smo intervjuisali nije učestovao u obuci vezanoj za sam teren, koja bi im pomogla da razumeju njihovu novu ulogu kao istražnih tužilaca koji rukovode sudskom policijom u istrazi.. U stvari, izgleda da takva vrsta obuke nije ni organizovana.. Kada je Human Rights Watch pokrenuo sa KJI pitanje zajedničke obuke za policiju i tužioce o forenzičkim i istražnim procedurama, rečeno nam je da takva obuke jeste održavana i održava se. [101]

Nasuprot tome, međutim, kada smo pokrenuli ovo pitanje u kontatkima sa višim policijskim službenicima, uključujući osobe koje rade na organizovanju kontuiranog obrazovanja kroz kurseve, rečeno nam je da takve obuke nisu održavane, niti su u vreme pisanja ovog izveštaja bile planirane. [102] Jedan viši zvaničnik policije objasnio je da bi kombinovanje obuke koju organizuje Institut za pravosuđe Kosova sa obukom u Policijskoj školi u Vučitrnu/Vushtrriju bilo komplikovano zbog različite uloge dveju institucija. On je potom primetio da "dosta zemalja kažu da Kosovo treba da nešto uradi u vezi [kvaliteta] tužilaca, ali te iste zemlje ne obezbeđuju sredstva za to." [103]

Bilo je takođe poteškoća sa prelaskom sa starog sistema na novi. Tokom prve tri nedelje koje su usledile posle marovskih demonstracija, istražne sudije su zadržale odgovornost za vođenje slučajeva pošto novi zakoni još nisu stupili na snagu. [104] Po rečima visokog zvaničnika Odeljenja za pravosuđe; „u ponoć, u noći 3. aprila, mnogi tužioci su dobijali predmete od sudija." [105]

Sudska policija

Da bi pomogli tužiocima u njihovoj istrazi, novi zakon je uveo pojam odeljenja „sudske policije" u okviru Kosovske policijske službe. [106] Zadatak ovih posebnih policijskih službenika je trebalo da bude rad sa tužiocima u istražicvanju slučajeva. Dokument izdat nekoliko dana posle proglašenja novog zajkona ozančio je sve službenike svake policijske stanice kao „sudsku policiju" i odredio da se Komandir svake stanioce treba smatrati šefom sudske policije u svakoj stanici. [107]

Osim puštanja u promet ovog dokumenta, međutim, nisu preduzeti dalji koraci da se uspostavi sudska policija. Pojedinačni službenici nikad nisu bili imenovani kao „sudski policijski službenici". Nikakva obuka nije obezbeđena za ovo novi ogranak unutar policijske službe ili o njegovoj vezi sa tužiocima. Nikakvi protokoli nisu uspostavljeni da bi podstakli odnos između policije i tužilaca, i UNMIK ili Odeljenje za pravosuđe nije pruzio nikakve dalje smernice o ulozi i dužnostima „sudske policije". Po rečima jednog višeg službenika UNMIK-a: „taj koncept [sudske policije] je bio poput duhovnog krštenja-Ave Marija, malo vodice, i svi su pripadnici sudske policije." [108]

U februaru 2006. godine, visi policijski službenici UNMIK-a su priznali Human Rights Watch-u da nisu postojali planovi za dalje operacionalizovanje posebnih jedinica u okviru KPS kao sudske policije. Po rečima jednog višeg službenika „svaki policijski službenik koji je došao ovde bio je sudki policijski službenik, svi u KPS su sudski službenici." [109]

Domaći tužioci sa kojima je Human Rights Watch ragovarao izrazili su zabrinutost zbog nedostatka saradnje od strane Kosovske Policijske Sužbe, uprkos novoj odgovornosti ovih snaga da pomognu tužiocima u njihovim istragama. Po rečima jednog tužioca:

Zamislite da imam slučaj koji mi stiže posle godinu dana. Tada ne mogu da ništa da popravim, nijednu grešku koju je policija napravila. Mogu da budem odgovoran ako sam uključen od početka, ali sada nemam nikakve argumente. Ne mogu da završim slučaj. [110]

U svetlu neuspeha da se na odgovaraajući način uspostavi sudska policija, nije iznenađujuće da postoji ozbiljna zabrunutost zbog nedostatka angažovanja Kosovske policijske službe sa tružiocima u istrazi, u vezi sa martovskm dešavanjima  i uopšte. Službenici visokog ranga Kosovske policijske službe ispričali su Human Rights Watch-u da su ovo pripisali nedostatku jasnoće o identitetu i ulozi sudske policije u okviru svake pojedinačne policijske stanice, nagoveštavajući da je sada prepušteno tužiocima da identifikuju policijske službenike koji mogu (i voljni su) da im pomognu u njihovoj istrazi. [111] Njihovi komentari nagoveštavaju problematičan nedostatak nadležnosti u ovom procesu.

Nedostatak napretka može biti delimično objašnjen skepticizmom među višim službenicima međunarodne policije o vrednosti čitave inicijative u vezi sa sudskom policijom. Viši službenici su izrazili zabrinutost u razgovorima sa Human Rights Watch-om da bi stvaranje podele rada između „sudskih" i „običnih" službenika u nastajućim policijski snagama rizikovalo da umanji inicijativu i ukupni učinak policijskih snaga. [112]

Nasuprot tome, domaći i međunarodni tužioci su rekli Human Rights Watch-u da podržavaju stvaranje ogranka policije sa posebnim veštinama i jasnim mandatom da rade sa tužiocima. Domaći tužioci, posebno, su izrazili frustaciju zbog trenutnog stanja stvari, naglšavajući da kada traže informacije ili dalji forenzički rad od pojedinačnih službenika, njihovi zahtevi su često odbijani. [113]

Zvaničnici iz Kancelarije pravnog savetnika Specijalnog predstavnika generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija su bili iznenađeni da je bilo toliko malo napretka u pravcu stvaranja sudskih policijskih snaga i efikasne policijske saradnje sa tužiocima, ističući da je uključivanje koncepta sudske policije u zakon označavalo na Kosovu pomak prema onome što se opisuje kao „moderan sistem" i važan deo efikasnog sprovođenja pravde. [114]

Uloga civilne policije Ujedinjenih Nacija

Neuspela specijalna policijska operacija

U maju 2004. godine, policija Ujedinjenih nacija na Kosovu je uspostavila posebnu međunarodno vođenu istražnu operaciju – Operacija Thor – da bi sproveli krivičnu istragu martovskih događanja. Razlog operacije je bio očigledni nedostatak poverenja dela policije UN u sposobnost domaće policije da skupi dokaze neophodne da sudski goni odgovorne za nasilje iz marta 2004. godine. Operativni timovi su uspostavljeni u policijskim stanicama u svim pogođenim opštinama i popunjeni specijalnim istražiteljima povučenim sa pozicija na Kosovu kao i van Kosova. Više od stotinu istražitelja je radilo na Operaciji Thor do početka januara 2005. godone, kada je prekinuta. [115]

Brojni službenici međunarodne policije i pravosuđa su predložili u razgovorima sa Human Rights Watch-om da se Operacija Thor prekine zbog svoje neefikasnosti. [116] Viši policijski službenik UNMIK-a rekao je Human Rights Watch-u da je operacija prekinuta zbog „lošeg rukovođenja i nedostatka rezltata". [117] Po rečima službenika Odeljenja za pravosuđe UN: „postoji osećanje da je Thor uspostavljen kao politički odgovor, a on nije fiunkcionisao naročiti dobro." [118]

Međunarodni policijski službenik visokog ranga upoznat sa ovom operacijom rekao je Human Rights Watch-u da je ova operacija značila „puno posla i istraživanja koji su dali malo rezultata." Naglasio je da je uprkos otvaranju više od hiljadu krivičnih istraga, bilo malo konkretnih rezultata, što je potvrđeno ograničenim napretkom ozbiljnih i manjih optužbi za zločine u vezi sa martovskim dešavanjima.

Isti službenik je rekao Human Rights Watch-u da je nedostatak saradnje u većinskim i manjinskim zajednicama velikim delom objašnjava neuspeh operacije da obezbedi dokaze koji će omogućiti sudsko gonjenje. Takođe je kao prepreku označio nedostatak pristupa žrtvama i svedocima, posebno nemogućnost pristupa raseljenim osobama koje su pogođene neredima i međunarodnim vojnim i civilnim službenicima koji su napustili misiju. [119]

Viši službenici Odeljenja za pravosuđe sa kojima je razgovarao Human Rights Watch ponovili su istu zabrinutost. Oni su takođe istakli teškoće pri sakupljanju dokaza za slučajeve u vezi sa nasiljem, pošto je početna preokupacija policije bila da smiri nasilje, pre nego da sačuva dokaze i identifikuje svedoke. [120] Službenici Odeljenja za pravosuđe takođe su rekli Human Rights Watch-u da je česta promena međunarodne policije takođe sprečila kontiuitet u sprovođenju istrage, podrivajući efikasnost Operacije Thor. [121]

Jedan službenik OEBS-a je naglasio da je promena zaposlenih takođe uticala na slučajeve u fazi sudskog procesa, gde su službenici bili svedoci zločina. [122] U mnogim slučajevima, službenici koji su bili svedoci zločina bili su na raspolaganju da se pojave na saslušanjima pre suđenja, ali su napustili misiju do trenutka kada je slučaj stigao do suđenja. Pošto sudovi nisu uspeli da obezbede njihovo svedočenje – bez obzira da li tokom procedure pre suđenja ili na odvojenom saslušanju – u prisustvu saveta odbrane, njihova svedočenja ne mogu biti korišćena tokom suđenja. Nema materjalnih sredstava da svedoci doputuju na Kosovo i daju svedočenje (odluka da se vrati je prepuštena potencijalnom svedoku), niti postoje alternative svedočenju uzivo, kao što su video ili telekonferencije.

Domaći tužilac sa kojim je Human Rights Watch razgovarao bio je kritičan zbog neuspeha da se od početka stavi fokus na skupljanje dokaza:

Mogli su da tokom nereda više snimaju kamerom. Nisu ispitivali svedoke odmah. Nisu hapsili ljude odmah. Posle nekoliko dana, kada su se vratili i gledali trake drugih ljudi, pokušavali su da uhapse ljude. Nemamo više od deset slučajeva u okružnom sudu [u našoj oblasti]. Veoma se stidim jer sam i sam svedok. Video sam hiljade ljudi i od svega toga imam samo deset slučajeva. To je tako simbolično i lažno. [123]

U OEBS-ovom izveštaju iz decembra 2005. godine o reakciji pravosudnog sistema na martovske nemire se neuspeh Operacije Thor  pripisuje lošoj organizaciji i kadrovima u jednakoj meri kao i eksternim problemima u toku istrage kao što je to pristup svedocima. U izveštaju dalje stoji:

. . . ne ispunjavaju svi istražitelji profesionalne kriterijume za obavljanje tog posla u smislu njihovog poznavanja engleskog jezika i realnog istražiteljskog iskustva. Štaviše, u jednom broju istraga je bilo prekida i odlaganja zbog istražitelja kojima je istekao ugovor, te bi napuštali misiju. U okviru Operacije Thor ustanovljena elektronska baza podataka u kojoj je trebalo beležiti svaku aktivnost vezanu za martovske slučajeve. Pored unošenja podataka, ova baza podataka je takođe mogla poslužiti za pronalaženje informacija o jednoj istrazi koji bi mogli biti korisni u drugoj istrazi. Međutim, OEBS-u su predstavnici Operacije Thor rekli ne samo da se ta baza podataka nije koristila već i da je bila neupotrebljiva. [124]

Ove zabrinutosti su izneli visoko rangirani zvaničnici policije sa kojima je razgovarao Human Rights Watch. Zvaničnici su takođe opisali probleme sa bazom podataka. Među mnogim unetim podacima su bile pogrešno napisane reči i imena identifikovanih osoba ili lokacija, što je praktično onemogućilo pretraživanje baze. Zvaničnici kažu da se ta baza podataka više ne smatra izvorom informacija za istrage. [125] Human Rights Watch-u su takođe neki rekli da ta baza podataka nije više dostupna, niti se može koristiti za konsultacije. [126]

Odvojenost operacije od krivičnog pravosudnog sistema

Komentarišući o odgovoru krivičnog pravosudnog sistema na događaje iz marta 2004, visoki zvaničnik Odeljenja za pravosuđe priznao je da je "[Operacija]Thor verovatno pogoršala stvari". [127] Visoki zvaničnik UNMIK policije je rekao u intervjuu za Human Rights Watch da je naknadno zaključeno da se "u to vreme razmišljalo o uspostavljanju sistema centralne istrage, ali je izostala podrška lokalnih zvaničnika i njihovih glasova." [128]

Budući da Operacija Thor nije bila integrisana u sistem krivičnog pravosuđa, njen neuspeh se odrazio ne samo na napore u vezi sa martom 2004, već i na šire napore da se reformiše sistem krivičnog pravosuđa. Odgovoriti na martovsko nasilje predstavljalo je veliki izazov za novi sistem istraživanja zločina, a takođe i za nova ovlašćenja policije i tužilaca u okviru njega. Međutim, umesto da se potrudi da taj sistem počne da funkcioniše, UNMIK je odlučio da preduzme posebnu operaciju koja je odvojena od tog sistema. On je time zapostavio Kosovsku policijsku službu, a takođe je bez sumnje i umanjio značaj operacionalizacije novog ogranka policije čiji zadatak je da svojom istražnim radom pomogne krivično gonjenje.

Teško je izbeći zaključak da bi napori koji su uloženi u operaciju bili od veće koristi u poboljšanju rada postojećih policijskij jedinica i stanica, uključujući pomoć u izvršavanju njihovih novih dužnosti u vezi sa pomoći tužiocima u pripremi predmeta za krivično gonjenje.

Zabrinutost u vezi sa zaštitom svedoka

U toku ovog istraživanja, Human Rights Watch je često čuo zvaničnike UNMIK-a kako govore o "zidu ćutanja" – tj. o odbijanju zajednica na Kosovu da sarađuju sa policijom u vezi sa istraživanjem krivičnih dela. Mada za ovaj zaključak postoji izvesna osnova, Human Rights Watch brine činjenica da se međunarodne institucije na Kosovu nisu ozbiljno pozabavile pitanjima zaštite svedoka kako bi se ljudi ohrabrili da istupe i svedoče.

Po rečima jednog zvaničnika za politička pitanja iz Kancelarije specijalnog predstavnika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija "...ne postoji zid ćutanja. Ljudi su spremni da govore. UNMIK policija koristi ovo kao izgovor. Naravno, oni neće otići u UNMIK policiju i ispričati ono što su videli bez garancija da je tako što bezbedno." [129] Ovo mišljenje deli i novinar na čelu mreže za izveštavanje iz regiona:

Ja više ne prihvatam ovaj izgovor o zidu ćutanja. Neću više da prihvatam da su ljudi gomila idiota, da su oni prosto jedan klan koji ne razgovara sa drugima. U zapadnom Kosovu sam posetio porodice [istraživajući materijal za reportažu] sa kojima još niko nije obavio razgovor. Ako je zid ćutanja problem, zašto tamošnja policija nije nikada organizovala razgovore sa ljudima? Pokažite da imate strategiju i uhvatite se u koštac sa problemom. [130]

Mada se na Kosovu zastrašivanje svedoka dugo smatra ozbiljnom preprekom pravilnom funkcionisanju sistema krivičnog pravosuđa, međunarodni činioci zaduženi za upravljanje sistemom krivičnog pravosuđa na Kosovu nikada se nisu pozabavili pitanjima zaštite svedoka na sveobuhvatan način.

Međunarodni policijski zvaničnici navode da je teško zaštititi svedoke na području veličine Kosova, gde su zajednice relativno male a odnosi u njima i u okviru porodica veoma razvijeni, tako da je praktično nemoguće da svedoci ostanu anonimni. Izveštaj OEBS-a o martovskom nasilju navodi na zaključak da je ovo poseban problem u vezi sa policajacima od kojih se traži da svedoče na suđenjima. [131]

Jedan broj policijskih zvaničnika je rekao Human Rights Watch-u da je preseljenje svedoka bolje rešenje od alternativnih mera zaštite svedoka. [132] Jedan visoki zvaničnik UNMIK policije je mišljenja da je ovom trenutku "zaštita svedoka [na Kosovu] više liči na pritvor jer [pritvor]je jedini način da se oni zaštite." [133]

Za sada praktično nema mogućnosti za preseljenja budući da su vlade zemalja članica Evropske unije i drugih nevoljne da prihvate svedoke sa Kosova. [134] Dok se zaštiti svedoka ne da visok prioritet na političkom planu i dok se ne shvati njen značaj za napredak u utvrđivanju odgovornosti, situacija se verovatno neće poboljšati.

Istovremeno sa postavljanjem ovih prioriteta, sve agencije koje su odgovorne za sistem krivičnog pravosuđa takođe moraju pojačati svoje napore na obezbeđenju zaštite svedoka na Kosovu. Samo preseljenje ne može rešiti probleme zastrašivanja svedoka ili poslužiti kao zamena za jedan sistematski i pouzdan režim zaštite na Kosovu u cilju ohrabrenja svedoka da se prijave za svedočenje.

Konkretan napredak u zaštiti svedoka na Kosovu pretpostavlja bolja pravila i procedure. Konkretno, UNMIK, OEBS, UNMIK policija, Kosovska policijska služba i novo Ministarstvo pravde moraju sarađivati na poboljšanju načina održavanja odnosa sa svedocima; na poboljšanju zaštitnih mera kojima se omogućava svedocima da svedoče bez otkrivanja njihovog identiteta, npr. putem uređaja za izobličenje zvuka i video veze; na skraćenju čekanja na suđenje tokom koga je svedok izložen opasnostima; na unapređenju saradnje tužilaštva i policije; na daljoj razradi pravila kojima se ograničava otkrivanje identiteta svedoka; na isleđivanju i krivičnom gonjenju svakog lica za koje se smatra da utiče na svedoka, kao i na obezbeđenju dugih kazni zatvora za lica proglašena krivim za zastrašivanje svedoka. [135]

Pasivan policijski rad i odsustvo kontinuiranih aktivnosti

Jasno je da je međunarodna policija, koja je vodila Operaciju Thor imala isuviše pasivnu ulogu u istragama, i često je očekivala da potencijalni svedoci i doušnici njih lično potraže. [136] Dok je Human Rights Watch obavljao razgovore u septembru i oktobru 2005. godine sa pripadnicima manjina raseljenih u martu 2004., postalo je očigledno da su sa njima, tokom sedmica posle martovskog nasilja, kontaktirali novinari, humanitarne NVO i organizacije za ljudska prava, pri čemu je policija razgovarala samo sa nekoliko njih ne bi li doznala nešto od onoga što znaju o nemirima. Niko od osoba sa kojima smo razgovarali nije pozvan da svedoči na sudu.

Oni koji su imali kontakta sa policijskim istražiteljima pomenuli su u razgovoru sa Human Rights Watch-em svoju frustraciju zbog njihove pasivnosti i odsustva bilo kakvih kontinuiranih aktivnosti kojima bi ispratili istragu do kraja. Jedan 49-godišnji raseljeni muškarac, N.N., [137] opisao je svoje iskustvo sa istražiteljima:

Međunarodna policija nas je pozivala zasebno da bi dali svoje izjave, ali nikad posle nismo dobili informaciju šta se s tim desilo. Moje je mišljenje da niko nije priveden pravdi, i da nikome nije cilj da pronađe te ljude-jer da to žele da učine, već bi ih našli do sada, pogotovo kosovska vlada i KPS [koji su bili] najbolji svedoci. . . Policajci su stajali pored njih dok su oni [učesnici nemira]bacali kamenje, i ipak su to radili. [138]

Jedan stariji srpski bračni par koji je raseljen u martovskom naselju, 69-godišnji A.A. i njegova 55-godišnja žena, ispričali su Human Rights Watch-u o jednom još ekstremnijem slučaju loše koordinacije i potonjih aktivnosti. Ovaj bračni par je prebijen tokom napada 17. marta u kome je uništeno čitavo selo. Međutim, uprkos više puta ponovljenim saslušanjima u policiji, pravda nikada nije stigla. A.A. ukratko opisuje svoje iskustvo:

Rulja je došla i izbacila nas je napolje, i počeli su da nas tuku. Nije bila noć. Bio je dan tako da su svi mogli da vide. . . . Najgora stvar je bila to što sam im rekao [policiji i međunarodnim policajcima] ko je sve to radio, a oni su mi postavljali ta pitanja toliko puta, i dolazili su svakog meseca, i svakog meseca su bili neki drugi. Bilo je puno međunarodnih. . . Voleo bih da objasnim istinu jer sam izgubio poverenje u međunarodne policajce. Svi koji su dolazili ovde su samo nešto zapisivali i nikad ništa nisu uradili. Niko nas nije pozvao. Obećali su da će nas zvati. [139]

A.A. objašnjava da su te noći, posle napada, njegova žena i on dali izjave grupi međunarodnih i lokalnih policajaca o onome što se desilo kao i ko je počinio to krivično delo. On je rekao Human Rights Watch-u da je par potom davao izjave međunarodnoj policiji svakog meseca tokom sledećih deset meseci. Ovaj bračni par kaže da su sa njima razgovarali mnogi različiti policajci tokom tog perioda, a u nekim slučajevima su im pokazali fotografije navodnih počinilaca radi identifikacije. A.A. je rekao da bi im posle svakog razgovora policija rekla: „Idite kući, a mi ćemo uraditi šta možemo". Čak su mi rekli (mojoj ženi i meni) da će dovesti te ljude koje smo imenovali u izjavi radi suočavanja, ali to nikad nisu uradili".

Konačno, posle deset poseta policijskoj stanici, prilikom kojih su davali istu izjavu pripadnicima međunarodne policije putem prevodioca, A. A. i njegova supruga su izgubili poverenje u proces i saopštili policiji da više nikog ne prepoznaju i da ne znaju ništa o zločinima. Policija je pitala: "Kako je moguće da ne prepoznajete svoje prve komšije?" Kada je A. A. odgovorio da ne zna ništa i da ne želi i dalje da dolazi u stanicu, posete su prestale. [140]

Human Rights Watch je na sastancima sa opštinskim predstavnicima koji rade u području na koje su A.A. i njegova supruga i komšije bili izmešteni, kao i u regionalnom štabu policije, dobio potvrdu da istraga nikad nije stigla do tužilaca, uprkos produženoj angažovanosti međunarodnih snaga. [141] Niko od zvaničnika sa kojima je Human Rights Watch razgovarao nije smatrao da je A.A. nekredibilan svedok.

Šezdesetpetogodišnja W.W., koja i posle dve godine živi u raseljenju, rekla je Human Rights Watch-u da bi dala izjavu policiji o spaljivanju njene kuće i onome što je videla, ali "mi nismo znali kome da se obratimo i kako. Oni [internacionalci] su nas jednostavno smestili ovde... Nemamo nikakvih detalja o bilo čemu. Rekli su nam da ostanemo ovde i da ućutimo."[142]

Moguće je da su žrtve od tada, u mnogim slučajevima koji bi inače bili jasni, pobegle sa Kosova, ili ih je iz drugih razloga teško locirati unutar pokrajine. Međutim, Human Rights Watch je zabeležio pasivnost i manjak zainteresovanosti od strane UNMIK Policije, čak i u slučajevima gde su incidenti dobro dokumentovani i svedoci bili dostupni i voljni da sarađuju. [143]

Uloga Kosovske policijske službe

Dok je Kosovska policijska služba trebalo da igra centralnu ulogu u istrazi vezanoj za martovsko nasilje, Operacija Thor ju je velikim delom gurnula u drugi plan. Primarna odgovornost za sprovođenje istrage prebačena je na regionalni odred Kosovske policijske službe tek pošto je Operacija Thor rasformirana. Odlaganje je bez sumnje doprinelo nedostatku napretka u nekim slučajevima, pošto su tragovi zastarevali ili svedoci nisu mogli biti locirani.

U najmanje jednom slučaju koji se završio uspešniim tužbama, međutim, istragu je sprovodila samo Kosovska policijska služba. [144] Uprkos tome, postoje ozbiljne primedbe vezane za efektnost istrage martovskog nasilja koju je sprovodila Kosovska policijska služba.

Tužioci su se žalili Human Rights Watch-u na pasivne policijske metode i manjak zainteresovanosti u vezi sa martovskim slučajevima. Po rečima jednog od njih, "pasivna istraga je velika stvar. Policija nam donosi mnoga dokumenta, tražeći od nas da zatvorimo slučaj, ali oni nisu uradili ništa... Mi guramo te slučajeve nasilja, ali policija i dalje nije posvećena tome." [145] Takođe postoje problemi vezani za lošu koordinaciju sa UNMIK policijom koji se ne mogu jednostavno pripisati Operaciji Thor. Kao što je navedeno gore (odeljak o "Uticaju restruktuiranja sistema krivičnog pravosuđa iz aprila 2004. "), naša istraživanja pokazuju da Kosovska policijska služba nije uspela da u potpunosti usvoji svoju novu odgovornost da pomogne tužiocima u istraživanju martovskih slučajeva, sa štetnim posledicama po vođenje tih slučajeva.

Loša koordinacija sa policijom Ujedinjenih Nacija

Human Rights Watch je primio dosta žalbi vezanih za slabu saradnju između Kosovske policijske službe i UNMIK policije. Jedan od najuznemiravajućih primera je dao Z.Z., pedestetjednogodišnji invalid. Z.Z. je rekao Human Rights Watch-u da su on i njegova majka brutalno pretučeni u svom domu za vreme nemira. Rekao je da je posle napada bio svedok kada su njegovi susedi - koje je jasno prepoznao - pokrali i porazbijali većinu stvari u posedu njegove porodice. Zatim su zapalili kuću dok su Z.Z. i njegova majka još bili unutra. Vojnici KFOR-a su ih izvukli iz plamena. Z.Z. je prijavio ovaj slučaj Kosovskoj policijskoj službi odmah posle ovih događaja, ali je rekao Human Rights Watch-u da se "ništa nije desilo."

Kada je Human Rights Watch upitao Z.Z. da li je UNMIK policija bila uključena u istragu, on je odgovorio da je "neki češki policajac bio ovde i pitao me da opet pričam o tome. Ja sam im rekao da uzmu izjavu od Kosovske policijske službe. Oni to nikad nisu uradili - ili ako jesu, nikad mi to nisu rekli." Zatim je oklevao, pogledao gore i iskreno zapitao: "Da li sam pogrešio? Dao sam im sva imena." [146]

Human Rights Watch je intervjuisao zvaničnike domaće policije i iz opštine u području u kom je ovaj čovek živeo, o napadu na Z.Z. i njegovu majku, ali nije mogao naći nikakvih dokaza da je i vezi ovog slučaja bilo kakva akcija preduzeta. [147]

Neadekvatna reakcija na navode o zloupotrebama pripadnika KPS-a tokom nemira

Međunarodni zvaničnici su rekli Human Rights Watch-u da su ih interno raseljena lica, u nekim slučajevima i povratnici posle martovskih događaja, direktno ispitivala tokom nekih poseta terenu o nedostatku napretka u vezi sa krivičnim tužbama, i imenovali navodne počinioce u zajednici koji nisu optuženi u vezi sa martovskim događajima. [148] Navodni počinioci uključuju i članove Kosovske policijske službe.

Ovo ima odraz u svedočenjima do kojih je došao Human Rights Watch tokom istraživanja u proleće 2004., vezanim za martovsko nasilje. [149] Dobili smo brojne navode gde Kosovska policijska služba nije preduzela ništa za vreme nemira da bi sprečila nasilje i kriminal usmeren protiv manjinskih zajednica, kao i posebne navode slučajeva gde je policija učestvovala u nasilju.

Na nekim lokacijama bilo je navoda da je policija stojala i posmatrala dok su kuće manjinskih naroda spaljivane i pljačkane, dok je u jednom slučaju opisano i da se policija srdačno pozdravljala sa grupom koja je upravo bila zapalila kuću, a u drugim slučajevima izgleda da je sama policija podmetnula požar. Postoje izveštaji da je nedostatak akcije od strane policije omogućio da neke manjine tokom nemira budu brutalno pretučene, a u jednom slučaju, jedan manjinski sagovornik čija je zajednica bila meta napada pobunjenika, opisao je da je bio prebijen, verbalno zlostavljan i nepravedno uhapšen od strane policije, dok su učesnici nemira sa odobravanjem posmatrali dogođaj.

Ovakvi navodi ponavljani su na više lokacija širom Kosova, tokom intervjua koje je Human Rights Watch sprovodio na jesen 2005. godine među manjinskim stanovništvom raseljenim usled nasilja. [150] OEBS je primio slične izveštaje od strane raseljenog manjinskog stanovništva u kojima se navodi da pripadnici Kosovske policijske službe nisu preduzeli mere da bi sprečili napade tokom nemira, a u nekim slučajevima su aktivno učestvovali u nasilju.. [151]

Osoblje UNMIK policije je saopštilo Human Rights Watch-u da je bilo otvoreno šezdeset sedam krivičnih istraga protiv pripadnika Kosovske policijske službe, ali da ni jedna od njih nije završena podizanjem optužnice. S obzirom na ozbiljnost i specifičnu prirodu optužbi direktnog nasilja počinjenim nad manjinama i njihovim domovima, koje je izneo veliki broj svedoka koje su intervjuisali Human Rights Watch i drugi, iznenađujuće je da ni jedna optužnica nije podignuta..

Četrdeset jedna prijava je prosleđena jedinici za profesionalne standarde unutar UNMIK policije, koja je odgovorna za utvrđivanje da li treba podneti administrativne tužbe. Dvanaest policajaca je prvobitno suspendovano u iščekivanju razmatranja njihovih slučajeva, ali od kraja septembra 2005. godine sedmorica od njih dvanaest ponovo su vraćeni na svoja radna mesta bez daljih posledica. [152] Viši istražitelj je saopštio Human Rights Watch-u da na kraju samo par policajaca može biti suočeno sa kaznama za njihovo učešće u martovskim nemirima. [153]

U oktobru 2005. godine jedinica za profesionalne standarde je prebačena u Kosovsku policijsku službu. U intervjuima unutar jedinice tokom februara 2006. godine Human Righrs Watch nije uspeo da dobije više informacija o statusu bilo koje od istraga vezanih za navodno neprimerno ponašanje policije tokom nemira u martu 2004. godine, uključujući i optužbe da  nisu sprečili kriminalne radnje tokom nemira, ili su direktno učestvovali u njima. [154]

Dok skorašnji transfer i nedostatak institucionalne memorije može da predstavlja deo objašnjenja za nedostatak znanja, uznemiravajuće je da visoki zvaničnici u štabovima nisu bili svesni statusa istrage vezane za navode učešća policije u martovskom nasilju. Objašnjenje koje je dato u jedinici za standarde -  da postoji slaba interna komunikacija unutar Kosovske policijske službe -  nedovoljna je s obzirom na važnost ovih istraga za kredibilitet i integritet policije i poverenje javnosti u njihov rad. [155]

Pripadnici Kosovske policijske službe i administrativno osoblje u opštinskim policijskim stanicama koje je Human Rights Watch intervjuisao - uključujući i oficire koji vrše dužnost nadležnih cele policije za određenu oblast odnosno regiju - nisu bili upoznati sa bilo kakvom istragom, disciplinskim postupcima ili kaznama vezanim za ponašanje Kosovske policijske službe tokom martovskih nemira. Naprotiv, široko je prihvaćeno bilo uverenje da je policija, posebno Kosovska policijska služba, spasila stvar i da ih treba pohvaliti za njihov učinak. Kada je Human Rights Watch upitao zamenika lokalnog šefa policije o kaznama vezanim za nedolično ponašanje policije tokom martovskih događaja, ta osoba nije čula bilo kakve informacije o lošem učinku ili disciplinskim postupcima i rekla da su "svakako postojala priznanja za dobro vladanje." [156]

Kada je Human Rights Watch intervjuisao službenika koji radi u Policijskoj akademiji o tome da li je bilo promena u rasporedu kao posledica nemira u martu 2004. godine, dobili smo informaciju da promena nije bilo i da je, gledajući unazad, policija uradila sve što je mogla pod datim okolnostima. Službenik je izjavio da, kada bi se ponovo desio sličan događaj, reakcija bi bila verovatno ista i napomenuo da je svaki eventualni neuspeh proizašao iz okolnosti pre nego iz razmišljanja o obučenosti, voljnosti ili mogućnosti policije da deluje. [157]

Iako je, bez sumnje, bilo mnogo primera dobrog policijskog rada i hrabrih pokušaja od strane pojedinih policajaca tokom martovskih nemira, potresno je je da oficiri kao što je gorepomenuti zamenik šefa policije - i mnogi drugi koje smo intervjuisali -  nisu bili spremni da prihvate da je bilo slučajeva u kojima se policija nije profesionalno ponašala. Time što se nisu direktno suočili sa neprikladnim ponašanjem policije, postoji mogućnost da se još više umanji poštovanje prema policiji, posebno među manjinskim zajednicama. Takođe, postoji mogućnost da će ovo umanjiti spremnost potencijalnih svedoka da istupe sa informacijama i pojačati utisak da neće biti snošenja odgovornosti za žrtve povreda ljudskih prava na Kosovu.

Uloga tužilaca

Naročito u vezi sa martovskim istragama, jasno je da lokalni i međunarodni tužioci nisu uspeli da se uhvate u koštac sa svojim novim zaduženjima – da preuzmu vodeću ulogu u istragama, te da nadgledaju i usmeravaju rad policije u okviru tih istraga. Iako problemi vezani za obuku delimično mogu objasniti ovaj neuspeh, neverovatno je da tužioci koje je intervjuisao Human Rights Watch nisu voljni da preuzmu odgovornost za nezadovoljavajući napredak procesa utvrđivanja odgovornosti za martovske događaje, i umesto toga radije prebacuju krivicu na policiju.

Lokalni tužioci

Svi lokalni tužioci izjavili su da nisu bili uključeni u istrage od strane međunarodne niti lokalne policije i da su počeli da dobijaju slučajeve tek nekoliko meseci nakon martovskih događaja. U jednom regionu koji smo posetili, većina dosijea sa slučajevima vezanim za mart nije prešla u ruke tužilaca sve do 2005. – u jednom slučaju čak do decembra 2005, više od godinu i po dana nakon ovih događaja.

Tužioci su mišljenja da bi „sve ovo do sada bilo odavno završeno" da su oni bili uključeni od samog početka. [158] Međutim, ovaj stav odražava nedostatak inicijative sa njihove strane. Imajući u vidu njihova nova zaduženja, tužioci bi trebalo da uspostavljaju kontakt sa policijom, a ne da čekaju da im dosijei budu dostavljeni.

Iako uobičajena procedura za sprovođenje istraga po novom zakonu podrazumeva da policija izveštava tužioce o počinjenim krivičnim delima, ona predviđa da  tužioci i sami mogu pokrenuti istrage. I pored toga, nismo pronašli dokaze da je do toga došlo u vezi sa bilo kojim od martovskih slučajeva. Ova činjenica posebno uznemirava kada se radi o lokalnim tužiocima, koji žive i rade u zajednicama u kojima je došlo do martovskog nasilja 2004.

Neki od lokalnih sudija sa kojima smo razgovarali izrazili su svoju zabrinutost da tužioci koji rade u njihovim sudovima „samo prenose ono što im policija dostavi. Oni ne sprovode bilo kakve istrage, iako ih zakon obavezuje da to učine". [159] Oni su nam dalje objasnili da, kada su tužiocima izrazili svoju zabrinutost, „oni [tužioci] su rekli da ih nema dovoljno i da nemaju vremena da vrše istragu. Ali to je od ključne važnosti za sistem pravosuđa. Moramo verifikovati dokaze i potom doneti presudu. Mi donosimo odluke koje odlučuju sudbinu ljudi." [160] Zvaničnik iz Odeljenja za pravosuđe veruje da je ova situacija verovatno dovela do toga da su sudije još uvek u većoj meri uključene u istrage nego što je to predviđeno sadašnjim zakonom, dodajući da se, uprkos zakonskim promenama, na mnogim mestima na Kosovu još uvek verovatno „ništa nije promenilo" [161]

Deo objašnjenja za nedostatak inicijative koju su pokazali tužioci možda leži u nedovoljnoj pripremi i obuci za nove zakone i uticaj ovih zakona na njihov rad. Jedan tužilac otvoreno je priznao Human Rights Watch-u: „Mi [tužioci] smo kilometrima daleko od dužnosti koje bi trebalo da imamo po novom zakonu. Mi nismo dorasli toj ulozi... Imam 450.000 stanovnika za koje zastupam slučajeve pred sudovima, sa četiri tužioca. Nemamo kvalitet; prisutan je samo kvantitet." [162]

Međutim, drugi lokalni tužioci koje je intervjuisao Human Rights Watch nisu bili voljni da prihvate odgovornost, i umesto toga su krivili policiju. Iskusni lokalni tužilac izjavio je da „nama [Kosovu] treba policija koja je aktivnija i efikasnija od osumnjičenih... Kako možete napraviti policajca sa pet meseci obuke?" [163] Drugi tužilac, sa četrdeset godina iskustva, došao je do istog zaključka. On je za Human Rights Watch izjavio: „Ne znam ko obučava policajce... Ako je policija neefikasna, mi ne možemo uspešno da radimo." [164] Tužilac okružnog suda iz drugog regiona objasnio je da je, po njegovom profesionalnom mišljenju, nedostatak rezultata u pogledu martovskih istraga uzrokovan time što „policija nije sistematski identifikovala počinioce niti smesta prikupila dokaze i kontaktirala svedoke i tužioce." [165]

Međunarodni tužioci

Osoblje iz krivične sekcije Odeljenja za pravosuđe navodi da je ograničeni uspeh ostvaren u martovskim slučajevima posledica lošeg rada policije koji je rezultovao nedostatkom dokaza u dosijeima koji bi u većini slučajeva omogućili dalji rad. Jedan od članova osoblja izjavio je: „Kako možemo voditi slučajeve protiv ljudi koje ne poznajemo?" [166] Drugi je rezimirao situaciju na sledeći način: „radimo na osnovu onoga što nam je dostupno. Ako je policija nekompetentna, mi ne možemo mnogo toga da učinimo. To nije problem samo sa martovskim neredima." [167]

Kao i u slučaju lokalnih tužilaca, postoji sklonost ka prebacivanju odgovornosti za loše vođene istrage na policiju, pri čemu se ignorišu primarna zaduženja tužilaca u pogledu sprovođenja istrage, u skladu sa novim zakonom o krivičnom postupku, kao i pravo tužilaca da sami iniciraju istrage.

I pored toga, Human Rights Watch je naišao na malobrojne primere kada je osoblje Odeljenja za pravosuđe koje je uključeno u rad tužilaštva bilo spremno da prizna nedostatak sopstvene aktivnosti. Visoki zvaničnik iz Odeljenja za pravosuđe izjavio je da treba kriviti prevelika očekivanja i ograničene resurse:

           

Mi smo podstakli isuviše velika očekivanja kod svih kako ćemo obraditi mnogo predmeta, i zbog toga oni veruju da nije bilo ustanovljavanja odgovornosti . . . Uz svu tu gužvu oko martovskih slučajeva, oni [UNMIK-ov Stub I] nam nisu dali dodatno osoblje. Bili smo u gužvi ranije, a sad imamo još više posla. . . . Svaki put kad se nešto desi, nas prozivaju zbog toga. [168]

Drugi pravnik iz Odeljenja za pravosuđe tvrdi da ovo odeljenje nije pretrpelo neuspeh u ostvarivanju realnog napretka u pogledu optužnica vezanih za nasilje počinjeno u martu 2004:

Presude nisu merilo našeg rada. Naš posao nisu presude, već pravosuđe i tužilaštvo. Da li je situacija savršena? Nije. Da li su svi odnosi između policije i tužilaštva savršeni? Ne. Ali nije realistično nazvati to neuspehom samo zato što se stvari nalaze u fazi istrage. Ovo su složeni slučajevi. [169]

Postoji zabrinutost, stoga, da će sa protokom vremena biti sve teže da se nastavi sa ovim slučajevima. Ne samo da je sve teže – ili nemoguće – naći materijalne dokaze, već i svedoci gube svoju motivaciju da podrže optužnice.

Uloga sudova

Loše vođenje predmeta

Procesuiranje martovskih slučajeva od strane lokalnih i međunarodnih sudija otežano je zbog lošeg upravljanja sudskim predmetima. Sudovima nedostaje funkcionalna baza podataka za vođenje slučajeva, uprkos tome što je bilo nekoliko pokušaja da se ona formira. [170] Slučajevi u kojima učestvuju međunarodne sudije i tužioci prate se u zasebnim bazama podataka.

Tužioci i sudije koje je intervjuisao Human Rights Watch navode da vođenje slučajeva i problemi sa vremenskim rasporedom znatno otežavaju pravovremeno okončanje slučajeva, uključujući i one vezane za mart 2004. Tužioci na Kosovu opslužuju više različitih sudskih lokacija (i sudija) i odgovorni su za veliki broj slučajeva. Bez efikasnog vođenja slučajeva, sistem ne može funkcionisati efikasno. Po rečima sudije koji radi u jednom od opštinskih sudova: „Zamislite da tužilac dolazi ovde jednom nedeljno i da tog dana zakažemo sva suđenja. Jedan tužilac na trojicu sudija, i svi imamo suđenja... Tada počinju prepirke." [171]

Pored toga, čini se da se sudovi ili eksterna tela za nadgledanje kao što su Odeljenje za pravosudnu administraciju i Odeljenje za pravosuđe ne čine veliki napor da procene da li se slučajevi efikasno vode pred sudovima i, ako to nije slučaj, šta uzrokuje zastoje. Slično tome, Human Rights Watch nije utvrdio postojanje strategije ili utvrđenog protokola kojima bi se određivalo kad pojedini slučajevi treba da dođu na red i kako ih je moguće efikasno rešiti. [172] To važi za pojedine sudove, ali i za ceo sistem.

Izricanje blagih kazni

U izveštaju OEBS-a u kome se analiziraju se sudske odluke u predmetima vezanim za martovske događaje navodi se da postoji tendencija ka izricanju blagih kazni, pri čemu je većina presuda u ovim predmetima blizu minimalne dozvoljene kazne. [173] U izveštaju se takođe primećuje i da sudovi u mnogim slučajevima ne razmatraju na pravilan način otežavajuće i olakšavajuće okolnosti prilikom određivanja kazne. U izveštaju OEBS-a zaključuje se da:

nedostatak odgovarajućeg opravdanja za sudske odluke u slučajevima u kojima su izrečene blage kazne ne samo da je u suprotnosti za zakonom, već i ne služi kao sredstvo odvraćanja u pogledu optuženih. Štaviše, ovakva praksa može uticati i na percepciju javnog mnjenja o reakciji pravosudnog sistema na zločine protiv javnog reda i mira. [174]

OEBS dalje navodi u zaključku svog izveštaja:

Izricanjem blagih kazni u većini predmeta vezanih za nemire, sudovi su propustili priliku da jasno osude takvo nasilno ponašanje i čini se da krivične slučajeve vezane za nemire iz marta 2004. nisu smatrali ozbiljnim. Ovakva relativno slaba reakcija sudova... ne samo da doprinosi atmosferi nekažnjivosti među stanovništvom kada se radi o ovakvim etnički motivisanim zločinima, već se može smatrati i neadekvatnom u pogledu sprečavanja sličnih javnih nemira u budućnosti. [175]

Praksa izricanja blagih kazni u vezi sa martovskim slučajevima izaziva najveću zabrinutost. Takva praksa ukazuje na neravnotežu u odnosu između sudske nezavisnosti i izricanja pravičnih kazni u skladu sa zakonom.

Presude u predmetima koje su vodile međunarodne sudije

U ozbiljnim slučajevima vezanim za martovske događaje koji su završeni izricanjem kazne, presude u onim slučajevima u kojima su učestvovale međunarodne sudije većinom su bile veoma blage. Mnogi slučajevi su okončani izricanjem uslovnih kazni.

U slučaju paljevine i pljačkanja objekta kulturnog nasleđa iz četrnaestog veka, na primer, trojica optuženih su proglašena krivim i osuđena na dve godine zatvora. Njihova presuda je preinačena u uslovnu. Slično tome, u više slučajeva u kojima su optuženi proglašeni krivim za napad, za vreme nemira, na zvanično lice prilikom obavljanja dužnosti (što se kažnjava kaznom do tri godine zatvora) i učešće u nemirima u grupi koja je počinila krivična dela (što se kažnjava zatvorom do pet godina zatvora), njihove kazne, u rasponu od sedam meseci do godine i po dana zatvora, preinačene su u uslovne. [176]

Izuzetak, a ne pravilo, predstavljaju presude od šesnaest i jedanaest godina zatvora koje su izrečene dvojici počinilaca ubistava Slobodana Perića, 51-godišnjeg Srbina iz Gnjilana i brutalnog napada na njegovu 77-godišnju majku. [177] Drugi značajan izuzetak predstavlja izricanje presude Srbinu sa Kosova osuđenom zbog bacanja ručne bombe na dvojicu vojnika KFOR-a, koji su tom prilikom povređeni. On je osuđen na pet godina zatvora. [178]

Kada mu je postavljeno pitanje vezani za kratke ili blage kazne u određenim slučajevima, jedan od međunarodnih tužilaca je ponudio objašnjenje da u mnogim slučajevima „jednostavno nema dokaza" i da sudije moraju da uzmu u obzir otežavajuće i olakšavajuće okolnosti kao na primer, da li je u pitanju prvo krivično delo ili da li optuženi izdržava veliki broj članova porodice. On tvrdi da presude nisu nužno blage kada se posmatraju u tom svetlu. [179] Problematično je objašnjenje da je, uopšteno govoreći, bilo nedovoljno dokaza za izricanje strožijih kazni, s obzirom da se sve presude izriču nakon što je utvrđeno, van sumnje, da je optuženi počinio zločin za koji je optužen. Stoga, kada se utvrdi da je optuženi kriv za ozbiljan zločin, dokazi koji potkrepljuju presudu moraju biti dovoljni da opravdaju izricanje odgovarajuće zatvorske kazne kao što je predviđeno zakonom, izuzev u slučaju da postoje izuzetne olakšavajuće okolnosti.

Visoki zvaničnik Odeljenja za pravosuđe izjavio je da je na izricanje kazni uticao osećaj „da je nepravedno optužiti dvojicu ili trojicu ljudi koji su radili isto ono što i preostalih dve ili tri stotine koji su učestvovali [u nemirima]." [180] Ovakvo opravdanje ignoriše činjenicu da neopravdano blage kazne predstavljaju poruku, upućenu zajednici, o prihvatljivosti nasilja, kao i u pogledu sposobnosti zakona da od njega zaštiti manjinske zajednice.

Presude izrečene od strane lokalnih sudija

Izrečene kazne bile su problematične i u slučajevima vezanim za martovske nemire koje su vodile lokalne sudije. Izricanje opomena, minimalnih novčanih i drugih kazni, često ispod minimuma predviđenih zakonom, govori o nespremnosti lokalnih sudija da kazne one koji su proglašeni krivim za zločine vezane za martovske nemire. [181]

U razgovorima sa Human Rights Watch-om, zvaničnici OEBS-a pokušali su da pronađu kulturna objašnjenja za ograničeni uspeh sudova u procesuiranju predmeta vezanih za martovske događaje. Po rečima jednog od njih: „odgovornost je utvrđena u određenoj meri. Nije gurnuto pod tepih, ali nije ni utvrđena odgovornost u meri u kojoj bismo mi [međunarodna zajednica] to želeli." [182] Ovaj zvaničnik je Human Rights Watch-u sugerisao da deo objašnjenja možda leži u različitim konceptima pravde i kažnjavanja na Kosovu, što je dovelo do toga da sudije izriču presude koje su niže od predviđenih limita. [183] Ovo objašnjenje, u najmanju ruku, ukazuje na potrebu za boljom obukom lokalnih sudija.

Jedan od lokalnih tužilaca koje je intervjuisao Human Rights Watch zaključio je da su zbog političke prirode martovskog nasilja samo međunarodni tužioci i sudije mogli nepristrasno da učestvuju u njihovom rešavanju:

Imajući u vidu martovske događaje, koji su bili primarno političke prirode, verujem da su međunarodne sudije, tužioci i policija imali odgovornost da brzo i efikasno pokrenu i vode ove slučajeve... To je predstavljalo ogroman izazov za međunarodne sudije i tužioce, ali su oni lako mogli da odbrane stav da je upravo to razlog za njihovo prisustvo; oni to nisu učinili. [184]

Zaključak ovog tužioca, iako razumljiv, predstavlja izbegavanje odgovornosti. Krivični pravosudni sistem Kosova ne može funkcionisati efikasno ako tužioci i sudije ne veruju da on može izreći pravedne presude i ako ne čine napor da do toga dođe.

Drugi lokalni tužilac, priznajući da postoji problem objektivnosti u slučajevima koje vode lokalne sudije, skrenuo je pažnju na posledice prakse izricanja blagih kazni i ograničenog broja podignutih optužnica:

Ovim apsurdnim kaznama mi ih [učesnike nemira/kriminalce] na određeni način stimulišemo. To su te emocije koje sam pominjao. Još uvek imamo snažne emocije od ranije. Daleko smo od pravednih suđenja. Rat je uticao na sve nas. Sudije su ljudi, i rat je verovatno uticao i na njih. Za njih je teško da donesu stroge presude protiv Albanaca. [185]

Uloga UNMIK-a

Predstavnici UNMIK-ovog Stuba I – koji je odgovoran za policijska i pravosudna pitanja – priznaju da reakcija na događaje iz marta 2004. i krivični procesi koji su potom usledili nisu bili zadovoljavajući. Po rečima jednog od zvaničnika: „Očigledno je da reakcija nije bila zadovoljavajuća. Iskreno, nisam zadovoljan, ali sada se ne možemo vratiti unazad. Moramo izgraditi poverenje pregovorima [o statusu]." [186]

Human Rights Watch je zabrinut zbog toga što je loš rezultat u pogledu krivičnih procesa vezanih za martovsko nasilje dodatno pogoršan time što su neki visoki zvaničnici u administraciji Ujedinjenih nacija dali nizak prioritet utvrđivanju odgovornosti uopšte. U razgovoru sa više ovih zvaničnika, Human Rights Watch-u je rečeno da insistiranje na tome da utvrđivanje odgovornosti za zločine iz prošlosti ostane prioritet misije nije preporučljivo, i da umesto toga napore treba usmeriti ka budućnosti i razgovorima o statusu kao sredstvu za ostvarivanje trajnog mira i pravde u provinciji. [187] Po rečima jednog UNMIK-ovog zvaničnika:

Treba li, zbog osećaja krivice, da budemo nostalgični u pogledu prošlosti? Moramo biti mudri i gledati napred... Danas preti opasnost od toga da međunarodna zajednica nametne previše radikalan pristup. Mislim da je previše malo ljudi koji misle „da smo sada u 2006. i da moramo krenuti napred." [188]

Postoje dva problema u vezi sa ovom pozicijom. Prvo, međunarodna zajednica je čvrsto obećala da će odgovorni biti privedeni pravdi. Ona je snosila nedvosmislenu odgovornost da obezbedi sprovođenje pravde, naročito nakon što je na samom početku preuzela sve ove slučajeve. Mali broj optužnica za teške zločine posle marta 2004. ne predstavlja odgovarajuću reakciju. Zastrašivanje svedoka, problemi zaštite, dileme u pogledu resursa i kompleksna pravna i istražna priroda ovih slučajeva ne mogu biti opravdanje za ovakav jaz u sprovođenju pravde. Međunarodna zajednica mora ponovo proceniti svoju strategiju i doneti efikasan i transparentan plan koji će obezbediti sprovođenje pravde.

Drugi problem u pogledu ovakvog pasivnog pristupa leži u tome što on ignoriše rašireno uverenje da javnost mora videti da pravosudni sistem funkcioniše i da će oni koji su počinili zločine biti gonjeni kako bi se načinio napredak u fundamentalnim oblastima kao što su istinsko uvođenje vladavine zakona, pomirenje i koegzistencija, kao i trajni povratak. Kao što je specijalni izaslanik Kaj Eide primetio u svojoj analizi spremnosti Kosova za pregovore o statusu, „previše mali broj počinilaca biva izveden pred lice pravde... To pojačava osećaj da kriminalci mogu delovati bez straha od kažnjavanja." [189]

Nacionalni savetnik u Kancelariji specijalnog predstavnika generalnog sekretara na sličan način je Human Rights Watch-u izrazio svoju zabrinutost, objašnjavajući kako „do pre pet godina nijedan sistem, uključujući sudove, nije radio u službi naroda, već u svrhu vršenja represije nad populacijom. Država je ovde uvek bila neprijatelj. Moramo izgraditi kulturu poštovanja sudova i zakona i saradnje sa njima." [190] Neuspeh u tako vidljivoj i značajnoj oblasti ozbiljno ugrožava sve napore za stvaranje kulture poštovanja vladavine zakona.

Pojedini zvaničnici UNMIK-a privatno su priznali da ima istine u tvrdnjama kosovskih Srba i srpske vlade da međunarodna zajednica „jednostavno nije želela da se bavi martovskim zbivanjima", i da se iza čvrstog javnog obećanja o odgovarajućoj reakciji na martovsko nasilje krila i želja da se izbegne provociranje etničkih Albanaca. [191] Po mišljenju jednog od zvaničnika intervjuisanog od strane Human Rights Watch-a, neuspeh u zaštiti manjina i njihovih domova od nasilja tokom marta 2004. – kao i naknadna „nedovoljna" reakcija – obavezuju međunarodnu zajednicu da obezbedi da status u bilo kom obliku podrazumeva značajnu zaštitu i trajni opstanak manjinskih zajednica na Kosovu. [192] Problem sa kojim se međunarodna zajednica suočava je kako obezbediti zaštitu i trajnost manjinskih zajednica u odsustvu odgovornosti i vladavine zakona.

Visoki zvaničnik iz Odeljenja za pravosuđe izjavio je da danas:

status predstavlja najvažniju stvar. Skoro da je unapred određeno šta će se desiti. Potom će drugima biti prepušteno da zahtevaju da se ustanovi da li postoje resursi za rešavanje ratnih zločina, nasilja usmerenog protiv manjina i martovskih slučajeva. [193]

On je dalje naveo da nikada, kao deo rada misije na Kosovu, nije postojala jasna strategija za rešavanje pitanja utvrđivanja odgovornosti putem krivičnih procesa.

[Ne verujem] da UN to smatra delom svoje misije. Previše je kasno. Smanjujemo kapacitete... Nema naročitog utvrđivanja odgovornosti. [Mi smo] pokušali da izgradimo strukture kako bi u budućnosti postojao potencijal za utvrđivanje odgovornosti... Zagnjurili smo glave u pesak. [194]

Iz njegove perspektive, Odeljenje za pravosuđe nikada nije bilo strukturirano, snabdeveno resursima, niti instruirano da preuzme tako širok mandat – niti se utvrđivanje odgovornosti putem krivičnih procesa samo po sebi nalazilo u fokusu ciljeva Odeljenja. [195] Imajući u vidu da ovo Odeljenje predstavlja UNMIK-ovo glavno sredstvo za stvaranje funkcionalnog pravosuđa, uznemirava činjenica da visoki zvaničnik tog Odeljenja ne smatra da utvrđivanje odgovornosti predstavlja ključni cilj njegovog mandata.

Uprkos ovoj interpretaciji mandata Odeljenja, ono nesumnjivo ima centralnu ulogu u pogledu utvrđivanja odgovornosti i, za vreme trajanja njegovog mandata, razvoja efikasnog krivičnog pravosudnog sistema na Kosovu. To zauzvrat zavisi od efikasnog određivanja ciljeva, praćenja ostvarenog napretka i pune podrške od strane UNMIK-a i međunarodne zajednice.