Izvršni pregled

Nasilje u martu 2004. godine širom Kosova bilo je najozbiljniji neuspeh posle 1999. godine u pogledu napora međunarodne zajednice da stvori multietničko Kosovo na kome i vlasti i društvo poštuju ljudska prava. Široko rasprostranjeni nemiri u kojima je učestvovalo, kako se procenjuje, 51.000 ljudi širom Kosova su za posledicu imali devetnaestoro mrtvih, skoro hiljadu ranjenih, više od četiri hiljade raseljenih i na stotine uništenih domova i kuća. Međutim, ova tragedija je takođe pružila mogućnost da se pokaže kako će oni koji su odgovorni za to biti privedeni pravdi. Nakon ovih događaja, međunarodna zajednica je u više navrata tvrdila da će pravda biti zadovoljena. 

Reakcija krivičnog pravosuđa na martovsko nasilje 2004. godine nam pruža koristan kriterijum uz pomoć koga se može oceniti opšti napredak u pogledu odgovornosti u pokrajini. Posle skoro sedam godina međunarodne administracije na Kosovu, ne može se više tvrditi da međunarodna zajednica nije imala dovoljno vremena za prevazilaženje nedostataka unutar pravnog okvira, policije, organa tužilaštva i sudova.

Uprkos retorici međunarodne zajednice i lokalnih lidera da će se utvrditi odgovornost za martovsko nasilje – da će pravda ovoga puta biti zadovoljena, istraživanje Human Rights Watch-a pokazuje kako u stvarnosti utvrđivanje odgovornosti ostaje daleki cilj na Kosovu.

Procenjivanje napretka u pogledu odgovornosti za mart 2004. godine se dodatno komplikuje činjenicom da nema konsenzusa među međunarodnim agencijama, čiji je zadatak da nadgledaju krivični pravosudni sistem, oko ukupnog broja krivičnih postupaka. Statistika Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) pokazuje da su krivične prijave u vezi sa martovskim nasiljem podnete protiv 426 lica, ali uglavnom za lakša krivična dela kao što je krađa, pri čemu je tek nešto više od pola rezultiralo konačnim sudskim odlukama. Brojke iz Odeljenja za pravosuđe Misije Ujedinjenih Nacija na Kosovu (UNMIK) pokazuju da je podneto 348 krivičnih prijava, pri čemu se procenat rešenih predmeta približno poklapa sa OEBS-ovom brojkom, ali je nejasno da li se „predmeti" odnose na pojedince ili više optuženih lica. Bez obzira za koje se brojke odlučimo, jasno je da je ostvareni napredak ograničen.

U pedeset šest „ozbiljnih" predmeta (nejasno je koji je broj optuženih lica), koje trenutno procesuiraju međunarodni tužioci i sudije, ostvareni napredak je takođe ograničen. Do marta 2006. godine, u samo trinaest predmeta – manje od jedne četvrtine – su donete konačne presude, pri čemu je postupak obustavljen u dodatnih dvanaest predmeta. U još dva predmeta se činilo verovatnim da će doći do sudskog postupka. Preostalih dvadeset devet predmeta nisu čak dospeli ni do predsudske istražne faze.

Takođe je jasno da su u krivičnim postupcima, koji su se okončali okrivljujućim presudama, često izricane blage kazne, uključujući i one predmete na kojima su radile međunarodne sudije. U nekim predmetima su izrečene kazne bile ispod minimalnih koje se u smernicama za izricanje kazni preporučuju za određena krivična dela.

Kompleksni su razlozi neuspeha u privođenju pravdi mnogih među licima odgovornim za martovsko nasilje 2004. godine. Ključni faktor je bilo stupanje na snagu novog zakona o krivičnom postupku samo nekoliko sedmica pre nemira, što je suštinski izmenilo krivični pravosudni sistem na Kosovu, prenoseći na tužioce, umesto istražnih sudija, primarnu odgovornost za sprovođenje istraga i stvarajući novi ogranak policije koja treba da podrži njihove napore. Uprkos suštinskom značaju te promene, nedovoljno je pažnje poklonjeno operacionalizovanju novih odgovornosti tužilaca i policije.

Takođe je bilo značajno pokretanje specijalne operacije međunarodne policije čiji je cilj bio da se istraže okolnosti u vezi sa martovskim nasiljem. Ova operacija nije uspela da ostvari svoj cilj, i najzad je obustavljena zbog svoje nedelotvornosti. Pošto ta operacija nije bila integrisana u krivični pravosudni sistem, njen neuspeh nije samo uticao na napore uložene radi rasvetljavanja martovskih događaja, već je i podrio proces uvođenja reformi u krivičnom pravosudnom sistemu marginalizujući ulogu lokalnih policajaca i značaj operacionalizovanja novog ogranka policije čija je svrha pružanje podrške tužiocima u njihovoj istražnoj ulozi.

Neuspeh specijalne operacije dodatno ukazuje na opšte probleme policijskog rada na Kosovu – kako unutar međunarodne tako i unutar domaće policije. Policija je uglavnom bila pasivna pri sprovođenju istraga i krivičnom gonjenju vezanim za predmete proistekle iz martovskog nasilja, a u mnogim slučajevima nije stupila u kontakt, niti ga održala sa žrtvama i svedocima iz manjinskih zajednica. Nedostatak koordinacije između međunarodne i lokalne policije takođe je sputavao istrage. Malo je napora uloženo da se istraže optužbe i, tamo gde je to potrebno, krivično gone odgovorni za neodgovarajuće postupanje policije tokom nemira.

Tužioci su doprineli ovim nedostacima jer nisu preuzeli svoje nove odgovornosti kao istražni tužioci, odlučujući se radije da krive policiju za loš kvalitet istraga koje sprovodi i za njihovo predugo trajanje. Problemi koji se javljaju u pripremi predmeta i praksa izricanja blagih kazni podrivaju uspeh sudova u deljenju pravde za martovske događaje, uključujući i predmete kojima se bave međunarodne sudije. Odsustvo delotvornog nadzora za koji su zadužene različite institucije administracije Ujedinjenih Nacija, čiji je zadatak razvoj vladavine prava na Kosovu, dodatno su doprineli ovim problemima.

Štaviše, malo ili nimalo napora je uloženo da bi se informisale pogođene zajednice o ishodu istraga i krivičnih postupaka proisteklih iz martovskog nasilja 2004. godine.

Neodgovarajuća reakcija krivičnog pravosudnog sistema na nasilje iz marta 2004. godine simbolizuje jedan od najvećih problema sa kojim se Kosovo suočava danas – rašireno nekažnjavanje za krivična dela, pogotovo ona koja imaju političku ili etničku dimenziju. Učinak ostvaren u istraživanju i krivičnom gonjenju ratnih zločina i etnički motivisanih krivičnih dela pre marta 2004. godine je veoma loš, uprkos činjenici da su oni imali prioritet unutar krivičnog pravosudnog sistema.

Neuspeh u deljenju pravde za martovske događaje iz 2004. godine je pojačalo verovanje među Srbima i drugim manjinskim zajednicama da ne postoji volja da se uspostavi odgovornost za nasilje nad manjinama na Kosovu. Međunarodna zajednica je sklona ukazivanju na napredak ostvaren u obnovi oštećenih kuća, ali neuspeh u utvrđivanju odgovornosti podriva napore na promovisanju povratka raseljenih lica iz manjinskih zajednica u svoje domove i pojačava verovanje unutar manjinskih zajednica da bi se nasilje iz marta 2004. godine moglo ponovo lako dogoditi.

Jaz između obećanja da će se lica odgovorna za martovsko nasilje privesti pravdi i realnosti bi trebalo da posluži kao upozorenje međunarodnoj zajednici da je krivično pravosuđe na Kosovu u krizi. Da bi se izašlo iz te krize, odgovornost za krivična dela, uključujući ratne zločine i napade na manjine pre marta 2004. godine, bi trebalo da se postavi u središte političke agende kao i u pregovorima o statusu koji su trenutno u toku.

Uspostavljanje vladavine prava je osnovni cilj međunarodne administracije na Kosovu. To se ne može ostvariti u atmosferi nekažnjivosti. Imperativ je da međunarodna zajednica ispuni svoje obavezu i zaštiti one koji su pod njenom jurisdikcijom kao i da se postara da svi počinioci krivičnih dela na Kosovu – uključujući ratne zločine i zločine protiv manjina – budu zaista privedeni pravdi u okviru strategije uspostavljanja zakonitosti i vladavine prava. Neophodni su hitni i značajni koraci protiv ove kulture nekažnjivosti pre utvrđivanja statusa. U suprotnom, Kosovo – bez obzira na njegov budući status – će naslediti urušene pravosudne institucije koje nisu u mogućnosti da obezbede pravično i transparentno deljenje pravde na ovoj teritoriji.