Tok su đ enja

Osim to je pomoglo oblikovanju pogleda budućih generacija na balkanske ratove iz hiljadu devetsto devedesetih godina, te na ulogu Srbije i SRJ u tim događanjima, suđenje Miloeviću nudi vane proceduralne lekcije za jednako obimne predmete. Kao prvo suđenje jednom efu drave, ovaj predmet je pred haki tribunal postavio do tada neviđene izazove. Dokazivanje krivice visokog zvaničnika koji se nije nalazio u blizini velikog broja mest zločina i utvrđivanje lanca komandovanja pod okolnostima u kojima nije postojao zakonski autoritet vrlo je teko i zahteva puno vremena.Osim toga, u okviru tog predmeta optuenom je suđeno za zločine počinjene u toku tri rata koja su se desila gotovo u istoj deceniji, to je uticalo na obim materijala potrebnog za sudski postupak.

Nesrećan zavretak postupka pre njegovog pravnog zavretka nakon četvorogodinjeg suđenja povukao je za sobom velike kritike na račun postupka. Kritičari su se fokusirali posebno na dva pitanja: trajanje postupka (i posebno na obim optunica); i na to to je Miloeviću doputeno da s m zastupa svoju odbranu. Drugi sudovi pred kojima se sudi u sličnim predmetima će se moda suočiti sa oba ova pitanja. S porastom krivičnih gonjenja u sličnim predmetima vano je da domaći i međunarodni sudovi i tuioci iz suđenja Miloeviću izvuku lekcije u vezi s vođenjem postupka.

Obim optunica

Trajanje i obim postupka

Jedna kritika na račun toka postupka koja se stalno čuje je da je postupak trajao predugo. [207] Često se za to navodi nekoliko razloga: tuilatvo je nastojalo da optubama pokrije preveliku teritoriju i po tri različite optunice trebalo je voditi odvojene postupke; prevelik broj tačaka optunica; postupak se nije efikasno vodio i bio je spor; i sudije su Miloeviću dozvolile previe prostora za njegove duge govore i opstruiranje postupka pred raspravnim većem. [208] Međutim, svi oni koji su učestvovali (uključujući zastupnike optube i prijatelje suda), i oni koji su pratili tok postupka direktno, primećuju da su inovativne prakse usmeravanja toka postupka u cilju postizanja njegove efikasnosti, ustvari, uznapredovale u toku suđenja Miloeviću. Oni ne smatraju da su sudije generalno Miloeviću dozvolile previe prostora za manevrisanje. Drugi faktori, osim Miloevićevog slabog zdravstvenog stanja kao to su veliki broj mesta izvrenja zločin i uurbano otpočinjanje suđenja moda su u većoj mjeri doprineli prekomernom trajanju suđenja.

Spajanje optunica

Jedno od najkontroverznijih pitanja odnosi se na to da li je tuilatvo bilo u pravu kada je trailo spajanje tri optunice. Vie puta je samo pretresno veće trailo, čak i 29. novembra 2005. godine, da se za zločine na Kosovu sudi u odvojenom postupku.[209] Do tada se, međutim, suđenje toliko pribliilo zavretku da su i optuba i odbrana uloile prigovor na odvajanje te optunice.[210]

Moglo bi se tvrditi da su postupci po svim optunicama trebali biti razdvojeni.Međutim, postojale su prednosti jednog sudskog procesa koji se vodio po svim optunicama. Suđenje Miloeviću u jednom postupku stvorilo je iri kontekst događanja i pruilo je reprezentativniju sliku njegove uloge u ratovima. S obzirom da je savezna vojna i politička struktura morala biti rasvetljena kako bi se demonstrirala Miloevićeva uloga u događanjima u okviru svakog rata posebno, spajanje optunica je imalo i prednosti. Svedoci su se pozivali na svedočenje samo jednom, to ne samo da je efikasnije, nego ima prednosti i za bezbednost samih svedoka i moe minimizirati traume svedoka koji svedoče u sudnici. Jedinstven sudski postupak takođe obezbeđuje konsistentnost presude i kazne jer se time eliminie rizik da će vie sudskih postupaka dovesti do različitih zaključaka po pitanju činjeničnog stanja, te omogućava iziricanje jedinstvene kazne optuenom za sve zločine za koje je proglaen krivim.

Osim gorenavedenih razloga, članovi timova tuilatva koji su bili uključeni u predmet Miloević izneli su jo jedan razlog zbog koga su eleli da spoje tri optunice: bojazan da međunarodni faktori koji podravaju sud neće vie imati političku volju da i finansijski potpomognu drugi sudski postupak u vezi s optubama za zločine počinjene u Bosni i u Hrvatskoj ako bi Miloević već sluio dugu kaznu zatvora za dela počinjena na Kosovu. [211] Strah da se Miloeviću ne bi eventualno sudilo za genocid i druge teke zločine počinjene u Bosni i Hrvatskoj, posebno u svetlu njegovog loeg zdravstvenog stanja, nije nevaan: bilo bi razočaravajuće da su se tokom suđenja izvedeni dokazi odnosili samo na Kosovo. Ovo utoliko pre to je postupak bio vaan za otkrivanje uloge raznih organa vlasti SRJ i Srbije u toku rata u Hrvatskoj i Bosni. Kao to smo naveli u poglavlju o dokazivanju zločina, neki detalji u vezi sa učećem tih organa nisu bili sasvim poznati pre početka suđenja i moda se nikad ne bi u potpunosti sudski preispitali da se Miloeviću nije sudilo. Jer, za razliku od Kosova, s obzirom da je uloga srbijanske vlade u Bosni i u Hrvatskoj bila indirektna, suđenje je bilo naročito vano u smislu rasvetljavanja veze sa ratom u Bosni i u Hrvatskoj.

Ipak, trebalo je da odluka da se spoje tri optunice u jedinstven sudski postupak utiče na način na koji se proces vodio, ali nije. S obzirom da prvobitno određeni datum početka suđenja - samo 12 dana od donoenja odluke o spajanju optunica - nije promenjen, raspravno veće nije dalo vremena za preispitivanje strukture celog predmeta. Tuilatvo nije imalo vremena da izmeni i objedini optunice u skladu sa novim načinom vođenja postupka. Jedinstvena, organizovanija optunica sa tačkama koje bi se odnosile na sva tri rata, ali s manje navedenih mesta izvrenja zločin i s manjim brojem optubi bi bez sumnje rezultirala efikasnijim postupkom. Međutim, vremenska ograničenja koja su nametnuta datumom početka suđenja učinila su ovaj zadatak nemogućim. Zaista, sa stanovita Human Rights Watcha, krucijalni problem u vezi s postupkom odnosi se na pritisak da postupak započne to pre (videti dole).

Tačke optunice /mesta izvrenja zločin

Često se kritike upućuju na račun suđenja u pogledu velikog broja tački optunice protiv Miloevića. [212] Međutim, broj tačaka optunice nije nuno bio uzrok odugovlačenja sudskog postupka. U praktičnom smislu, stvarno pitanje je koliki se broj mesta izvrenja zločina koristio u cilju utvrđivanja postojanja svih elemenata dela za koje je podignuta optunica. Na primer, da bi se dokazala jedna tačka za ubistva koja su kvalifikovana kao zločin protiv čovečnosti, optuba treba da dokae da su ubijanja bila deo rasprostranjenih ili sistematskih napada. Optuba se mogla odlučiti da to dokae putem izvođenja dokaza o 50 ubistava u 50 optina. Alternativno, optuba je mogla podići optunicu za svako od tih 50 ubistava kao pojedinačne tačke optunice za ubistva kao zločin protiv čovečnosti na osnovu istih dokaza. Tako su se isti dokazi mogli koristiti za dokazivanje bilo jedne tačke ili 50 tačaka optunice za ubistva kao zločin protiv čovečnosti. Stoga je osnovno pitanje u vezi sa optunicama podignutim protiv Miloevića koliko je potrebno utvrditi mesta izvrenja zločina da bi se dokazala optunica, a ne koji je stvarni broj tačaka optunice. Međutim, postoje takođe i lekcije koje se mogu izvući u vezi sa odabirom optubi koje su reprezentativne za najtee oblike zločina, umesto da se putem suđenja demonstriraju svi zločini koji su počinjeni u regionu.

Optunice protiv Miloevića sadravale su ukupno 66 tačaka. Osim tačaka koje su ga teretire zagenocid, po svim tačkama je optuen bar dva ili tri puta za ista dela. Na primer, postojale su tri tačke koje su ga teretile za progon (odnosile su se na različita geografska područja zahvaćena ratom) kao zločin protiv čovečnosti, pet tačaka za ubistva (opet u različitim geografskim područjima) kao zločin protiv čovečnosti, četiri tačkeza namerno unitavanje sela, to predstavlja krenje zakona ili običaja ratovanja, i tri tačke za pljačku, to je takođe krenje zakona ili običaja ratovanja. Da su optunice bile kombinovane na način na koji bi odrazio teoriju tuilatva da čine jedinstvenu transakciju, Human Rights Watch smatra da se dupliranje moglo izbeći i da bi optunica verovatno sadravala manji broj tačaka. Primarna prednost eliminisanja duplih tačaka optunica sastoji se u tome da je to eliminisanje moglo rezultirati odlukom po kojoj bi se smanjio broj mesta izvrenja zločina koji je potreban da bi se dokazala svaka optuba. S obzirom da bi se svaka tačka optunice trebala dokazati jednom ili dva puta za kompletna ratna deavanja, umesto po jednom za svaku regiju, tada bi moda trebao manji broj mesta izvrenja zločina da bi se dokazao, na primer, element rasprostranjenosti ili sistematičnosti izvrenih zločina.S obzirom da se za Miloevića, kao predsednika, nije tvrdilo da je, ustvari, bio prisutan na bilo kojem mestu izvrenja zločina, i s obzirom da je pre početka suđenja Miloeviću tribunal već sudio u nekoliko predmeta, sporno je koliko je bilo potrebno svaki put utvrditi ta se dogodilo u velikom broju sela da bi se dokazao rasprostranjen ili sistematičan karakter zločina. Najbitniji element koji se trebao dokazati u Miloevićevom slučaju bio je lanac komandovanja. Značaj da se i rtve takođe čuju u toku postupka kroz svedočenja pred raspravnim većem treba biti deo usko skrojenog stratekog plana optube.

Optuba je započela predmet sa prevelikom količinom činjeničnih navoda koje je trebalo dokazati. Optunice su napravljene tako da su obuhvatale navode koji su se odnosili na stotine, ako ne i na hiljade dela jer je Miloević optuen po svakoj tački optunice po dva vida krivične odgovornosti (lična odgovornost i komandna odgovornost) i svaka tačka optunice uključivala je viestruke navode krivičnih dela i mesta izvrenja zločina.[213] Pod jednom tačkom optunice za Hrvatsku, na primer, navodi se preko 15 vidova postupanja, kao to su mučenje i premlaćivanje, deportacije, razaranja kuća i seksualni napadi, na 57 mesta izvrenja zločina. To je bilo čak nakon to je optunica za Hrvatsku izmenjena i kada su tri vida postupanja eliminisana.[214]Jednostavno nije bilo praktično izvesti dokaze u vezi sa svakim zločinom koji je naveden u optunicama. U toku suđenja, pretresno veće je nekoliko puta trailo od optube da ograniči broj mesta izvrenja zločina.[215]U prvim mesecima postupka pretresno veće je skrenulo panju optubi da je potrebno da razmotri izvođenje dokaza u manjem obimu u odnosu na tačke po kojima se optueni izjanjavao o krivici tako to će optuba odabrati dela koja će predstavljati sva dela za koja se optueni tereti u optunici/optunicama. [216]Tuilac se sloio s tim i, ustvari, kroz vie faza, radikano skratio spisak svedoka.[217]Tuilac je takođe izmenio i optunicu za Bosnu tako to je iz nje brisao 51 mesto izvrenja zločina, godinu dana nakon to je prvobitna optunica potvrđena.[218]

Međutim, iako jesu preduzimani koraci kako bi se problem ublaio, efikasniji pristup bi bio da je suđenje počelo na osnovu kraćih optunica. Ovo je bilo očigledno u odluci pretresnog veća po zahtevu za izricanje oslobađajuće presude nakon to je optuba zavrila sa izvođenjem dokaza. U svojoj odluci je pretresno veće odbilo mnoge činjenične navode, često nakon to je optuba priznala nedostatak dokaza za određene navode iz optunice.[219] Ipak, pretresno veće je odlučilo da je čak i bez 130 mesta zločina za koje je veće smatralo da nisu dokazani izvan razumne sumnje, optuba ipak izvela dovoljno dokaza u toj fazi za izricanje presude po svim tačkama optunice, to je bila jasna indikacija da su optunice bile preobimne.[220] Bez obzira koliko to moe biti razočaravajuće i za rtve i za istraitelje, teke odluke se moraju donositi od samog početka u vezi s brojem mesta izvrenja zločina za koje će se pred raspravnim većem izvoditi dokazi. Da bi se utvrdilo koja će se mesta izvrenja zločina koristiti u toku tako obimnog postupka mogli bi se uzeti u razmatranje dokazi koji su izvedeni u drugim sudskim postupcima. Svedočenja, čak i presude, donesene u drugim predmetima, mogli su se koristiti za efikasno dokazivanje mesta izvrenja zločina. To je, ustvari, urađeno u toku suđenja Miloeviću, s tim da je bilo moguće dalje smanjiti dokaze o mestima izvrenja zločina.

Drugi faktor koji je bez sumnje odigrao ulogu u uvrtavanju velikog broja mesta zločina sadranih u optunice protiv Miloevića bila je elja da se obuhvate mesta u kojima sz činjeni zločini u svakom od ratova u bivoj Jugoslaviji. Iako je elja za detaljnim prikazom i celovitim opisom individualne uloge u ratu opravdan cilj, njega moraju istovremeno pratiti i druge realnosti u kontekstu krivičnog gonjenja i suđenja optuenom koji je zauzimao visoku funkciju. Human Rights Watch smatra da, kao to je to sada slučaj u mandatu tuioca Međunarodnog krivičnog suda, izvođenje dokaza koji su reprezentativni za najtee počinjene zločine treba da bude primarni cilj u sličnim predmetima.Tuilatvo je moglo da smanji obim optunice fokusirajući se na najtee zločine. Na primer, nije bilo apsolutno potrebno u optunice protiv Miloevića navoditi vie tačaka u vezi sa pljačkom i razaranjem ili namernim unitenjem istorijskih spomenika i obrazovnih i verskih ustanova. S obzirom na vanost efikasnog vođenja postupka, moda bi se unitavanje kulturnih objekata i imovinemoglo bolje dokazati u okviru jednostavnijih sudskih procesa koji bi se vodili protiv optuenih nieg ranga.

Međunarodni tribunal za ratne zločine počinjene na prostoru bive Jugoslavije priznao je potrebu za smanjenjem broja mesta zločin i tačaka optunice. Na plenarnoj sednici koja je odrana u maju 2006. godine sudije su usvojile pravilo 73bis koje iziričito dozvoljava raspravnim većima da pozovu tuilatvo u toku predraspravne faze da smanje broj tačaka optunice ili da usmere optubu na izbor tačaka optunice po kojima će se izvoditi dokazi pred raspravnim većem.[221] Određivanje broja mesta zločina ili dela za koje se optueni terete takođe je deo plana tribunala kojim će se osigurati zavretak sudskih postupaka do kraja 2009. godine.[222]

Od suđenja Miloeviću sud je preuzeo agresivniji stav prema elimisanju mesta zločina. U predmetu Milutinović, u kojem je est zvaničnika iz Srbije optueno za zločine na Kosovu, sud je odlučio da se iz optunice briu sela Račak, Padalite i Dubrava. [223] Optunica protiv Milutinovića ista je kao i optunica po kojoj je prvobitno Miloević optuen za zločine na Kosovu [224] i dokazi u vezi s tim mestima zločina su izvedeni u toku suđenja Miloeviću. Sudije u predmetu Milutinović su zaključile da preostalih devet lokaliteta masovnih ubistava adekvatno odraavaju obim zločinačkog poduhvata i da predstavljaju zločine za koje se optueni terete u optunici. [225] Sudije smatraju da tuilac nema potrebu da dokazuje ta se dogodilo na tim lokalitetima da bi dokazao optunicu. To je interesantno s obzirom da se radi o posebno komplikovanim lokalitetima zločina koji podrazumijevaju nekoliko događanja i ogroman broj svedoka. Sudije su takođe pozvale tuiocaa da smanji obim optunice u drugim predmetima i čak su izmenili pravila koja im daju veću mogućnost da insistiraju na uim optunicama.[226]

Vođenje postupka

Po č e tak su đ enja

Suđenje Slobodanu Miloeviću je počelo 12. februara 2002. godine. Nakon podizanja optunica za Bosnu i za Hrvatsku, ni u jednom drugom predmetu pred ICTY nije se tako brzo prelo sa podizanja optunice na suđenje. Miloević je bio u pritvoru svega sedam meseci pre početka suđenja, to je gotovo rekord prema uobičajenim standardima Tribunala.[227] Prosečno vremene od dana hapenja optuenog do početka suđenja pred ICTY due je od dve godine. Relativna brzina kojom je ovo suđenje počelo posebno je izrazita s obzirom da su optunice za Bosnu i za Hrvatsku, najkompleksnije optunice po kojima će Međunarodni tribunal verovatno ikad postupati, bile potvrđene samo tri, odnosno četiri meseca pre početka suđenja. Iako je predugo odlagenje početka suđenja Miloeviću moglo izazvati zabrinutost u pogledu njegovog prava na brzo suđenje, bilo je potrebno vie vremena za pripremanje slučaja i za kompletan prevod i obelodanjivanje materijala odbrani. Potreba za dodatnim vremenom za pripremu posebno je bila akutna u ovom predmetu, i zbog njegove kompleksnosti i zbog, kao to je to objanjeno u gornjem tekstu, odluke o spajanju optunica koju je albeno veće donelo manje od dve nedelje pre zakazanog početka suđenja. Davanje prioriteta suđenju Miloeviću imalo je nekoliko negativnih posledica za celokupno vođenje postupka.

Prvo, ubrzavanje početka suđenja značilo je da je suđenje trebalo početi s Kosovom jer druge optube nisu jo uvek bile spremne za suđene te zbog toga to optuba jo uvek nije odbrani stavila na raspolaganje materijale vezane za optube za Bosnu i Hrvatsku.[228]Počinjanje sa Kosovom nije bilo poeljno iz nekoliko razloga. Kao to je tuiteljka navela u svom zahtevu za spajanjem optunica, početak suđenja sa Kosovom nije bio nuno najcelovitiji način na koji bi se mogli izvesti dokazi u vezi sa sva tri rata jer se rat na Kosovu hronoloki dogodio poslednji. Teorija tuiteljke ukazivala je na to da su dokazi o događanjima koja su prethodila događanjima na Kosovu bili relevantni za Kosovo jer oni pokazuju ta se moglo očekivati od sprovođenja Miloevićeve politike. Osim toga, tuiteljka je tvrdila da se optunice za Bosnu i za Hrvatsku mogu smatrati sutinskim i ozbiljnijim i da rtve rata u Bosni i Hrvatskoj , hronoloki pre rata na Kosovu, prvezasluuju presudu na osnovu optubi za zločine počinjene u te dve zemlje.[229]

to je jo vanije, sa stanovita tuilatva, to to je suđenje počelo sa optunicom za Kosovo ostavilo je neplanirani efekat u smislu omogućavanja Miloeviću da prikae vazdune udare NATO snaga kao racionalno opravdanje za zločine na Kosovu za koje se u optunici tereti. Na početku sudskog procesa suđenje je privuklo kompletnu panju javnosti u Srbiji. U jednom članku napisanom u to vreme opisana je atmosfera u Beogradu koja je bila kao kad jugoslovenska koarkaka reprezentacija igra odlučujući meč na svetskom prvenstvu ljudi su pratiliizlaganje Slobodana Miloevića u sudnici gde god su mogli uivo u restoranima i kafićima ili na portabl televizorima.[230]

Jedan srbijanski analitičar je napisao kako je tribunal time to je počeo s izvođenjem dokaza za zločine počinjene na Kosovu izgubio svoju najbolju ansu da pokae javnosti u Srbiji ratne zločine koji su počinjeni u poslednjih deset godina te ulogu Srbije u podravanju tih zločina.[231] Da je suđenje počelo sa Bosnom i Hrvatskom i nekim od najteih zločina, ono bi doprlo do iroke javnosti u vreme kada je ona bila u potpunosti usredsređena na tok procesa. Međutim, suđenje je izgubilo veći deo svoje publike kad je optuba stigla do tačaka optunice u vezi sa zločinima počinjenim u Bosni i u Hrvatskoj. [232]

Druga negativna posledica ubrzanog početka suđenja odnosi se na probleme pripreme suđenja i stavljanja dokumenata na raspolaganje odbrani. Ako se to dogodi kasno, onda se odbrani stvara nepotrebno opterećenje u smislu njene pripreme za suđenje, i odbrana istovremeno treba da napravi izbor u opsenom materijalu koji joj je optuba stavila na raspolaganje. A opet optuba je imala problema u smislu kompletiranja prevoda izjava svedoka u vezi sa zločinima počinjenim na Kosovu koji će se staviti na raspolaganje odbrani na vreme kako bi suđenje počelo 12. februara, uprkos tome to je imala vie vremena za pripremu tog dela optunice. [233] Materijali vezani sa delove optunice koji se odnose na zločine počinjene u Bosni i u Hrvatskoj obelodanjeni su odbrani nakon početka suđenja.

Predstavnik Tuilatva je rekao Human Rights Watchu da, da je Miloević pregledao sve video snimke koje je dostavila optuba, jo uvek bi ih do dananjeg dana gledao.[234]Sam se Miloević alio tokom predraspravne konferencije da je primio 90.000 stranica i 500 kaseta u vezi sa delovima optunice koji se odnose na Bosnu i na Hrvatsku i istaknuo da i kada bih čitao 500 minuta dnevno, trebalo bi mi 360 dana da sve pročitam samo jednom i da nema vremena da sve to čita tokom ispitivanja svedoka.[235]Miloević je procenio da mu za tako obiman predmet treba najmanje dve godine za pripremu odbrane.[236] Teko je sagledati kako bi odbrana mogla da bude u potpunosti pripremljena za suđenje i da utvrdi teoriju odbrane a da prethodno nije imala priliku da pregleda sve dokaze pre početka postupka izvođenja dokaza. Miloević je odbio da pogleda materijal koji mu je na raspolaganje stavila optuba i nije bilo nikoga ko bi mogao uloiti prigovor na datum određen za početak suđenja. Da je Miloević pristao da ga zastupaju advokati, njegov advokat bi verovatno uloio prigovor na ubrzani početak suđenja iz razloga nedostatka vremena za pripremu odbrane.

Osim toga, optuba nije imala adekvatnu duinu vremena za svoju pripremu. Na primer, tuiteljka nije zavrila sa popisom svedoka koje je nameravala da pozove da svedoče po tačkama optunice za Kosovo manje od mesec dana pre početka izvođenja dokaza optube.[237]S obzirom da je odluka o spajanju optunica donesena 12 dana pre početka suđenja, s tim da se datum početka izvođenja dokaza nije pomerio, nije bilo mogućnosti da se napravi nova strategija izvođenja dokaza u vezi sa sva tri ratna sukoba. Dua predraspravna faza takođe bi omogućila i rigoroznije vođenje predmeta pre početka suđenja kada su se pitanja mogla svesti na ona koja su najspornija: mesta zločina i svedoci su se mogli brisati iz optunice i mogla se sastaviti kraća, konsolidovanija optunica.

Tuilatvo bi bilo u stanju da izvede dokaze hronolokim redom i napravi potpuniju koordinaciju da je imalo vie vremena. Tri tima tuilatva su radila na prikupljanju dokaza i pripremi optunica za zločine počinjene u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Sve dok Geoffrey Nice nije imenovan glavnim zastupnikom optube, zaduen za koordiniranje rada sva tri tima neto pre početka suđenja (u novembru 2001. godine), koordinacija među timovima je bila slaba.Dui pripremni proces bi dao mogućnost da se timovi kvalitetnije iskoordiniraju, to bi na kraju moda dovelo do fokusiranije, celovitije optunice.

S obzirom na ono to mora da su evidentne negativne implikacije i za optubu i za odbranu i za celokupno vođenje postupka, upečatljivo je da ni jedna strana, a ni raspravno veće, nije sua sponte nastojala da odloi početak suđenja.

Trajanje su đenja

Iako je suđenje trajalo preko četiri godine pre nego to je naglo prekinuto Miloevićevom smrću u martu 2006. godine, to trajanje donekle navodi na pogrean trag. Potrebno je uzeti u razmatranje nekoliko faktora. Od septembra 2003. godine sud je zasedao samo tri dana nedeljno iz razloga Miloevićevog slabog zdravstvenog stanja.[238]Kada je zasedao, to nije trajalo due od četiri sata. Prekidi suđenja su bili često potrebni zbog Miloevićevih zdravstvenih problema, kao i da bi se omogućila priprema odbrane. Raspravno veće je izračunalo da je optuba zavrila iznoenje glavnih dokaza za 360 sati, ili u roku od 90 četvorosatnih sednica raspravnog veća.[239]Međutim, sa unakrsnim ispitivanjem i administrativnim zadacima dokazni postupak optube je trajao 294 dana.[240]

Zbog Miloevićevogloeg zdravstvenog stanja, kako je suđenje odmicalo, raspored sednica veća je gubio na kontinuitetu, a sasluanja pred većem su bivala sve ređa. U avgustu 2002. godine jedan doktor je predloio da se nakon svake dve sedmice suđenja uvedu četiri dana pauze.[241] Tokom 2004. godine izvođenje dokaza trajalo je svega 33 dana, od čega je u četiri slučaja sud zasedao samo dva ili tri sata. U svojoj odluci iz septembra 2004. godine raspravno veće je navelo da je do jula 2004. godine suđenje prekidano u toku postupka izvođenja dokaza optube vie od deset puta iz razloga Miloevićevog slabog zdravstvenog stanja, čime je izgubljeno otprilike 66 dana u toku postupka.[242]

Iako se činilo da će suđenje večno trajati, ustvari, vreme provedeno pred raspravnim većem je bilo kratko. [243] Ukupna duina stvarnog vremena nije nerazumna za suđenje tog obima, i za tačke optunice koje se odnose na tri rata u periodu od devet godina.

Ipak je činjenica da je suđenje trajalo toliko dugo stvorila utisak da se nije poklanjalo dovoljno panje efikasnom vođenju toka procesa. Međutim, sudbeni spisi pokazuju da je u toku prvih meseci suđenja tuilatvo dostavilo podnesak u vezi s vođenjem sudskog procesa ubuduće, u kome je pozvalo raspravno veće da razmotri eventualna kreativna reenja za ... razna proceduralna i pitanja izvođenja dokaza. [244] Podnesak je usledio nakon zahtjeva raspravnog veća za asistenciju u upravljanju duinom sudskog postupka. [245] Sudski nalozi koji su usledili pre početka suđenja počeli su ukazivati na značaj pravosudne ekonomije.[246] Nekoliko puta u toku postupka optubi je naloeno da skrati spisak svojih svedoka, to je optuba i uradila, dok je kao to je to navedeno u gornjem tekstu raspravno veće razmatralo ne jednom da razdvoji suđenje u interesu breg okončanja postupka.[247] Ustvari, kao rezultat zabrinutosti u pogledu duine vremena, tehnike utede vremena koje su se odnosile na efikasnije iznoenje dokaza tokom Miloevićevog suđenja uticale su na druga suđenja pred tribunalom u Hagu. To se odnosi na striktno vrenje kontrole vremena i povećano korićenje pisanih izjava svedoka.

Kontrola vremena

Jedno bitno sredstvo kontrole vremena u toku suđenja Miloeviću odnosilo se na korićenje striktnih vremenskih ograničenja. Određeni vremenski period je dat na raspolaganje optubi za iznoenje dokaza.[248] Iako je taj rok nekoliko puta produavan[249], nametnuto vremensko ograničenje nateralo je optubu da detaljno vodi računa o postupku iznoenja svojih dokaza i da vreme koje joj je na raspolaganju iskoristi efikasno.[250] I optuenom je dato određeno vreme za iznoenje dokaza odbrane 150 dana. Taj broj je odgovarao periodu od 90 dana koliko je optuba potroila na iznoenje glavnih dokaza optube, plus vreme za unakrsno ispitivanje i administrativna pitanja. [251] Nekoliko puta su sudije traile od Miloevića da maksimalno iskoristi svoje vreme tako to će koristiti pisane izjave svedoka.[252]

Raspravno veće je takođe nametnulo vremenska ograničenja i na Miloevićevo unakrsno ispitivanje, iako se vreme određeno za unakrsno ispitivanje moglo produiti prema diskrecionoj odluci sudija, ako bi produenje roka bilo u interesu postupka. [253] Ovaj pristup je bio koristan u smislu minimiziranja vremena koje su sudije troile na borbu s Miloevićem u vezi s korićenjem njegovog vremena na unakrsno ispitivanje.

Određivanje vremenskih rokova su posmatrači sa kojima je Human Rights Watch razgovarao visoko ocenili, kao način na koji je moguće uspeno povećati pravosudnu ekonomičnost, te je stoga od tada postalo uobičajenija praksa.[254]U okviru svoje Strategije za zavretak svih postupaka do kraja 2009. godine, predsednik Međunarodnog suda za ratne zločine počinjene na prostoru bive Jugoslavije, Fausto Pocar, najavio je plan tribunala da vie koristi striktna ograničenja vremena koje je stavljeno na raspolaganje za izvođenje dokaza.[255]

Pisane izjave svedoka

Određivanjem striktnih vremenskih rokova sudije su podsticale tuitelje da odrede načine na koje će evidentirati dokaze to efikasnije. Stoga je jedna od primarnih inovacija koja je proistekla iz Miloevićevog suđenja bila veće korićenje pisanih izjava svedoka.[256] U decembru 2002. godine u svom Izvetaju Sudu u vezi s vremenom koje je preostalo u predmetu Miloević, optuba je traila odobrenje da izvede glavne iskaze svedoka u pisanoj formi. Svedoci koji su dali pisane izjave bili bi na rasplaganju za unakrsno ispitivanje te za potvrđivanje istinitosti izjave. Tuilac je mogao dati saetak izjave svedoka za evidenciju pre unakrsnog ispitivanja. Korićenje pisanih izjava umesto ispitivanja svedoka je utvrđeno pravilom 89 (F) u kome se kae sledeće:

Pred raspravnim većem svedok moe dati usmeni iskaz ili, kada je to u interesu pravde, pisanu izjavu.

Iako je delimična forma ove prakse korićena u prethodnim postupcima,[257] pravila su izmenjena u decembru 2000. godine kako bi se omogućile pisane izjave svedoka na osnovu pravila 92bis. Pravilo 92bis daje sudu diskreciono pravo da prihvati pisane izjave koje se ne odnose na dela i ponaanje optuenog, ali koje bi mogle da pomognu u utvrđivanju drugih elemenata zločina, kao to su postojanje rasprostranjene i sistematične prakse vrenja napada.[258]Ovde je, međutim, tuilatvo predloilo dostavljanje pisanih izjava svedoka koje se ponekad odnose i na dela optuenog. Drugim rečima, pisane izjave svedoka se izvode kao dokaz u zamenu za direktno ispitivanje, a u nastojanju da se postupak ubrza. Raspravno veće je smatralo da se pravilo 92bis treba uzeti u obzir prilikom odlučivanja o tome da li će veće prihvatiti takve pisane izjave svedoka i kada zahtev tuilatva treba odbiti ako se izjava odnosi na ponaanje optuenog. Raspravno veće je međutim bilo spremno da prihvati kao dokaz pisane izjave svedoka u skladu sa pravilom 92bis koje se ne odnose na ponaanje optuenog i optuba je bila u mogućnosti da na ovaj način izvede veliki broj dokaza o mestima zločina. [259]

albeno veće je ponitilo ovu odluku, smatrajući da raspoloivost svedoka za unakrsno ispitivanje pred sudom reava probleme u vezi s izvođenjem dokaza u formi pisanih izjava, kada se izjava odnosi na ponaanje optuenog.[260] Veće je utvrdilo da su restrikcije na dokaze u pisanom obliku, koje su sadrane u pravilu 92bis, bazirane na pretpostavci da se svedočenje daje u vidu pisane izave kada svedok nije na raspolaganju te se stoga ne moe podvrći unakrsnom ispitivanju niti je moguće potvrditi istinitost njegove izjave. albeno veće je odredilo da se stoga pravilo 92bis primjenjuje samo kada se pisana izjava dostavlja u zamenu za usmeni iskaz. Kada je svedok na raspolaganju da svedoči, a pitanja koja lee u osnovi restrikcija iz pravila 92bis ne postoje, pisane izjave, čak i ako se odnose na dela i ponaanje optuenog za koje ga tereti optunica mogu se prihvatiti kao dokaz.

Odluka albenog veća označila je veliki pomak u načinu izvođenja dokaza pred raspravnim većem. Nakon to je odluka donesena, 25 pisanih izjava je prihvaćeno u skladu s pravilom 89 (F). Osim toga, ukupno 197 izjava svedoka koje se ne odnose na ponaanje optuenog prihvaćeno je u skladu s pravilom 92bis.

Od tada je korićenje pisanih izjava svedoka postalo standardna praksa pred Hakim tribunalom. Odluka albenog veća je ozakonjena 13. septembra 2006. godine kada su pravila dopunjena kako bi se sasvim jasno raspravnom veću dalo diskreciono pravo da prihvati pisane izjave svedoka koje se odnose na dela i ponaanje optuenog pod uslovom da je svedok na raspolaganju sudu. Prema novom pravilu 92ter, pisana izjava se moe prihvatiti pod uslovom da je: (i)svedok na raspolaganju za unakrsno ispitivanje i bilo koje ispitivanje od strane sudija; i ii) svedok potvrdi da pisana izjava ili transkript tačno odraava izjavu svedoka i ono to bi svedok izjavio pred sudom. U svom izvetaju Savetu bezbednosti UN iz juna 2006. godine, predsednik Tribunala Pocar je naveo da čeće korićenje pisanih izjava svedoka umesto ispitivanja svedoka tokom postupka iznoenja dokaza predstavlja deo nastojanja Tribunala da osigura veću efikasnost sudskih postupaka. [261]

Iako je proirena upotreba pisanih izjava bitna novina koja omogućava bre sudske postupke, ima i nekih nedostataka. Glavni nedostatak korićenja pisanih izjava svedoka je taj to sudije nemaju mogućnost da ocene verodostojnost svedoka na osnovu usmenog svedočenja. Sudijama je tako ostavljeno da se oslanjaju na pisane izjave i na utisak koji steknu u toku unakrsnog ispitivanja svedoka. Kao to je to sudija David Hunt istaknuo u svom izdvojenom miljenu u vezi sa zahtevom, izjave priprema strana u postupku, a ne neutralan istrani sudija kao u sistemu građanskog prava u kome je sudija obavezan da predstavi i optuujuće i oslobađajuće informacije u izjavi. Stoga, postoji opasnost da će svetlo koje odgovara toj strani biti bačeno na izjavu i s obzirom da se pisana izjava izvodi kao dokazni predmet u pisanoj formi, ne postoji prava mogućnost da se dođe do tačnijih, golih činjenica direktnim ispitivanjem svedoka.[262]

Korićenje pisanih izjava svedoka kao glavnih dokaza u postupku takođe oteava praćenje suđenja u javnosti. Novinari koji prate suđenja, kao i pripadnici Outreach programa hakog tribunala, alili su se da im je teko da prate unakrsno ispitivanje (i suđenje u celini) bez da im je poznat sadraj direktnog svedočenja. U odnosu na njih, sudije i odbrana imaju prednost jer primaju izjavu svedoka 14 dana pre svedočenja, kada je strana koja podnosi pisanu izjavu kao dokazni materijal prema pravilima obavezna da obznani svoju nameru o podnoenju pisane izjave ili transkripta. [263] Iako se izjave podnose kao dokazni materijal, one se generalno ne stavljaju na raspolaganje javnosti sve dok svedok ne svedoči usmeno; saetak izjave koji ponekad optuba stavi na raspolaganje pre unakrsnog ispitivanja posmatrači suđenja na galeriji su ocenili nedovoljnim. [264] Ovaj problem bi se mogao reiti lako, bilo tako to bi se saetak pisanih izjava svedoka podelio pre kraćeg direktnog ispitivanja, ili da izjave budu spremne za distribuciju čim se prihvate kao dokazni materijal. S obzirom na značaj tih suđenja za optu javnost, postoji mogućnost ignorisanja stava javnosti u vezi sa takvim izjavama.

Generalno, iako postoje neki nedostaci u vezi sa pisanim izjavama svedoka, pod izvesnim okolnostima one ipak mogu biti koristan način ubrzanja sudskog postupka. Da bi se nedostaci minimizirali, potrebno je preduzeti mere kojima će se omogućiti javnosti da prati izvođenje dokaza.

Vo đenje postupka sa pro se optu enim

Jedan od trajnih utisaka sa suđenja Miloeviću odnosi se na duge bombastične govore, to je bila karakteristika većine intervencija Slobodana Miloevića u sudnici. [265] Promatrači su često smatrali da je Miloević pre svega nastojao da detaljnije predstavi svoj politički program a ne da ponudi efikasnu odbranu [266] . Kada je Human Rights Watch počeo da ispituje kako je raspravno veće postupalo sa Miloevićem kao sa pro se optuenim, očekivali smo obimnu kritiku na račun prostora koji mu je dat, posebno za unakrsno ispitivanje. Međutim, oni koji su direktno bili uključeni u ovaj postupak uključujući i optubu, prijatelje suda, posmatrače koji su pratili suđenje celo vreme slau se da iako su sudije Miloeviću dale ekstra vreme za unakrsno ispitivanje, to ekstra vreme nije bilo predugo. Iako je kumulativni efekat bio moguć u toku suđenja, niko nije bio u stanju da navede primer preterano dugog unakrsnog ispitivanja. U celini, većina posmatrača iz sudnice sa kojima su predstavnici Human Rights Watcha razgovarali smatraju da je to ekstra vreme dato u nastojanju da se osigura pravičnost suđenja i da se taj pristup preferira kao garancija da neće doći do pritubi na s m postupak.

Takođe su sudije pohvaljene to su ograničile vreme za unakrsno ispitivanje, s tim to su omogućili Miloeviću da koristi to vreme kako je on to eleo. Kako je vreme postajalo sve kraće, sudije su ponekad davale smernice u sudnici u vezi sa pitanjima korisnim po unakrsno ispitivanje. Ovaj pristup, kao to je to gore navedeno, ograničio je vreme koje je utroeno na raspravljanje sa Miloevićem u vezi sa njegovim unakrsnim ispitivanjem. Smernice raspravnog veća u sudnici u vezi s pitanjima na koje bi se unakrsno ispitivanje trebalo da usmeri takođe su bile korisne za pravično suđenje.[267]

Međutim, postoji jedna stvar koja se moe koristiti kao lekcija za buduće sudove. Na početku suđenja Miloević je odbio da se obrati sudu na propisan način, obraćajući se predsedavajućem veća sa gospodine May i ne ustajući sa stolice prilikom obraćanja sudu. Primećeno je sledeće: da sud nije tolerisao ovakvo ponaanje od početka, ono bi uspostavilo drugačiji ton postupka, s većom dozom potovanja. [268] Na primer, sud je mogao postupiti u slučaju ovakvog ponaanja tako to bi postavio mikrofon tako da optueni mora da ustane da bi se u sudnici čuo. Neki posmatrači su sugerisali da jedan tipičan domaći sudija prekrajnog suda ne bi tolerisao ovakvo nepotovanje suda; tako ne bi smele ni sudije međunarodnog suda za ratne zločine počinjene na prostoru bive Jugoslavije. [269]

Zastupanje sopstvene odbrane

Jedna kontroverzna odluka koja je povezana sa suđenjem donesena je pre početka suđenja odluka da se Slobodanu Miloeviću dozvoli da se sam brani.[270] Miloević je obavestio raspravno veće prilikom prvog pojavljivanja pred sudom da ne eli da ga zastupa advokat.[271] Na prvoj statusnoj konferenciji raspravno veće je izjavilo da se slae da ne bi bilo odgovarajuće Miloeviću odrediti advokata, navodeći da Moramo delovati u skladu sa Statutom i naim pravilima, koji u svakom slučaju odraavaju običajno međunarodno pravo, a to je da optueni ima pravo na branioca, s tim da takođe ima pravo i da s m zastupa svoju odbranu, bez branioca. [272] Prema članu 21. Statuta Hakog tribunala, na koji se sud poziva:

4. Prilikom utvrđivanja činjenica u vezi s bilo kojom optubom protiv optuenog, prema ovom Statutu, optueni ima pravo na sledeće minimalne garancije u potpunoj jednakosti:

.

(c) da mu se sudi bez nepotrebnog odlaganja

(d) da mu se sudi u njegovom prisustvu i da se brani lično ili preko pravne pomoći, prema sopstvenom izboru.[273]

Raspravno veće je ponovo razmatralo dodelu zastupnika odbrane u decembru 2002. godine, pa u septembru 2003. godine, i svaki put je potvrdilo pravo optuenog da se s a m brani, čak iako je bolestan. Prema potrebi, raspravno veće je menjalo raspored suđenja da bi mu omogućilo da s m zastupa svoju odbranu uprkos sve većim zdravstvenim problemima optuenog.[274] Kako je suđenje odmicalo i Miloevićevo zdravlje se pogoravalo, raspravno veće je ponovo razmatralo svoj stav. Dana 2. septembra 2004. godine, nakon to je postupak izvođenja dokaza odbrane pomeran već pet puta usled loeg zdravstvenog stanja optuenog, raspravno veće je odlučilo da je pravo na zastupanje sopstvene odbrane u skladu sa Statutom tribunala zakonsko pravo i da je pod određenim okolnostima kompetentno dodeliti zastupnika odbrane optuenom, kada je to u interesu pravde.[275] Prilikom donoenja te odluke, raspravno veće je izjavilo da je njegova osnovna obaveza da osigura pravično i brzo suđenje, te da postoji realna opasnost da se suđenje neće zavriti bez pomoći advokata.Na kraju je raspravno veće zaključilo da se pravo optuenog da s m zastupa svoju odbranu moe ukinuti ako je posledica korićenja toga prava opstruiranje pravičnosti suđenja.[276] Prema nalogu suda, dodijeljeni advokat je obavezan da zastupa optuenog putem pripreme i ispitivanja svedoka; dostavljanja podnesaka u vezi s činjenicama i zakonom; traenja odgovarajućih naloga od strane optuenog; i nastojanja da dobije instrukcije od optuenog pri čemu zadrava pravo da odredi pravac i da djeluje u naboljem interesu optuenog. Miloević je mogao i dalje da učestvuje u svom postupku, ali samo uz doputenje raspravnog veća, a njegovo ispitivanje svedoka bi usledilo nakon ispitivanja svedoka od strane dodijeljenog zastupnika odbrane.

U reakciji na tu odluku, svedoci Miloevićeve odbrane su bojkotovali suđenje. Odlučujući po albi, albeno veće se u principu sloilo sa odlukom raspravnog veća s tim da je promijenilo modalitete kako bi smanjilo efekat dodele advokata tako da sutinski nije bilo nikakvih promena u zastupanju odbrane. Prema riječima albenog veća, Laiku koji prati tok suđenja, koji vidi Miloevića kako igra osnovnu ulogu u sudnici tokom rasprave i ova razlika moe proći nezapaeno. [277] Zaista, suđenje se u osnovi nastavilo na način na koji je vođeno do tada. [278]

U toku nekoliko intervjua posmatrači su naveli da je odluka kojom je Miloeviću dozvoljeno da s m zastupa svoju odbranu predstavljala jedini najveći problem u vezi s njegovim suđenjem. Neki su primetili ironiju: da je Miloeviću suđeno u Srbiji, na primer, njemu bi bez pogovora bio dodeljen advokat. U građansko-pravnim sistemima, optuenima se rutinski dodjeljuje advokat kada se radi o tekim i kompleksnim optubama, na osnovu verovanja da je u najboljem interesu optuenog da ima advokata koji će se baviti kompleksnim stvarima predmeta. To je istina čak i kada je optueni, kao to je to bio slučaj s Miloevićem, i s m pravnik po profesiji.[279]

Međutim, Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na prostoru bive Jugoslavije u osnovi je postavljen na akuzatornom modelu i raspravno veće je bilo ograničeno tom činjenicom, te odredbama Statuta. Razlike između inkvizitornog i akuzatornog sistema su takve da čine imenovanje advokata teim u akuzatornom sistemu. Odbrana ima veću ulogu u akuzatornom sistemu jer je na zastupnicima odbrane, a ne na sudiji, izvođenje dokaza odbrane. Ukoliko optueni odbije da sarađuje sa braniocima, kompletna odbrana je nemoguća. Nekoliko posmatrača, među njima i advokat, izjavili su da niko nije znao svoj slučaj bolje od Miloevića. I prijatelji suda su takođe naveli da ne bi bili u stanju da zastupaju odbranu bez uputstava optuenog.

Međutim, sud ne sme postati taoc prava optuenog da s m zastupa svoju odbranu. Kao to je to izjavilo raspravno veće, pravo optuenog da s m zastupa svoju odbranu nije apsolutno pravo.[280]Na primer, pravo optuenog da s m zastupa svoju odbranu moe biti ukinuto kada se optueni počne namerno ponaati na način koji je za postupak teak i opstruirajući. Suđenje Miloeviću je, međutim, bilo jedinstveno po tome to je to bio prvi slučaj u kojem je fizičko zdravlje, a ne namerno ponaanje, optuenog, bilo razlog za imenovanje advokata. Na početku suđenja sudije nisu mogle predvideti u kojoj mjeri će se Miloevićevo fizičko zdravlje pogorati.

Ubuduće će sudije moda odrediti uslove za optuene koji ele da sami zastupaju svoju odbranu, uključujući i uslov da je optueni fizički sposoban da funkcionie kao advokat odbrane tako to će biti u stanju da se pojavljuje pred sudom određen broj sati nedeljno. Da je ovaj uslov postavljen na samom početku suđenja, raspravnom veću bi bilo lake da imenuje zastupnika odbrane jo ranije, bez da ograničava ili da ostavlja utisak kao da ograničava Miloevićevo pravo na zastupanje svoje odbrane. Ako se zastupanje sopstvene odbrane bez advokata počne meati u glavnu obavezu, a to je vođenje efikasnog suđenja, onda nije nerazumno dodijeliti advokata po slubenoj dunosti. Obaveza suda da vodi pravično i brzo suđenje takođe podrazumeva i interese rtava i javnosti, kao i interese optuenog da ima efikasan sudski postupak. Ova obaveza treba biti jedini faktor prilikom odlučivanja o tome da li će se dodeliti zastupnik odbrane, iako se time ne izbegava u potpunosti problem, a to je da bi optueni mogao da odbije da daje uputstva svome zastupniku odbrane.

U ovom predmetu bilo je nekoliko vrlo dobrih razloga za dodelu zastupnika odbrane. Teko je advokatu, čak i onom koji ima iskustvo u međunarodnom pravu, da vodi predmet koji je kompleksan poput ovog, a kamoli da neko ko nema iskustva u toj oblasti s m vodi slučaj. Da je Miloević pristao na zastupnika odbrane, nema sumnje da bi njegova odbrana imala puno koristi od pomoći iskusnog advokata.

Kori ćenje prijatelja suda

Lekcija vredna panje koja se moe izvući iz suđenja Miloeviću odnosi se na inovativno koritenje prijatelja suda (amici curiae). Ubrzo nakon to je Miloević obavestio sud da namerava da s m zastupa svoju odbranu, raspravno veće je odlučilo na predraspravnoj konferenciji, u interesu pravičnog suđenja, da dodeli advokata koji će se pred većem pojaviti kao prijatelj suda. Prijatelj suda će raspravnom veću pomoći da:

(a) optuenom omogući pristup svim podnescima putem preliminarnog ili drugog predraspravnog zahteva ;

(b) omogući pristup optuenog svim podnescima ili prigovorima na dokaze u toku postupka izvođenja dokaza i unakrsnog ispitivanja svedoka, kako to bude odgovaralo;

(c) raspravnom veću ukae na sve oteavajuće ili olakavajuće okolnosti u vezi sa predmetom; i

(d) deluje na bilo koji drugi način za koji imenovani advokat smatra da je odgovarajući kako bi osigurao pravično suđenje.[281]

Prijatelji suda se imenuju da bi sudu pomogli pravilno utvrđivanje činjenica. Prijatelji suda ne zastupaju optuenog.

U ovom slučaju, prijatelji suda su podneli na stotine tehničkih zahteva (uključujući i zahtev prema pravilu 98bis, zahtev za donoenjem oslobađajuće presude) sa kojima se Miloević sloio, iako on za njih nije izdavao eksplicitna uputstva. S obzirom da je predmet bio toliko kompleksan, to to je zastupnik pratio tehničke aspekte predmeta bilo je neprocenjivo za osiguranje pravičnog suđenja Miloeviću.

Prijatelji suda su u razgovoru naveli da su vie voleli ulogu prijatelja suda nego ulogu zastupnika odbrane.[282] Prema njihovom priznanju, da su imenovani od početka da zastupaju Miloevića, tada bi imali etičku obavezu da ne deluju bez instrukcija. S obzirom da bi Miloević odbio da daje instrukcije dodijeljenom zastupniku odbrane, oni ne bi imali priliku koju su imali kao prijatelji suda da ulau zahteve koji su bili od pomoći za odbranu, a da pritom ne dolaze u sukob sa svojim obavezama prema klijentu. U svakom slučaju, imenovanje zastupnika kao prijatelja suda bilo je vrlo vano u ovako kompleksnom predmetu koji je zahtevao veliku stručnost da bi se osiguralo da su Miloevićeva prava zastupljena. Značajna dodatna prednost imenovanja prijatelja suda je sledeća: kada optueni nije u stanju da s m dalje zastupa svoju odbranu, zastupnik koji učestvuje u postupku od početka u stanju je da uskoči.